Хрватски раносредњовековни период

Такође погледајте: Историја Хрватске у средњем веку

Хрватски раносредњовековни период је историјска епоха дуга пет векова, у којој је стваран хрватски друштвено-политички простор. Стварање тог простора карактерисала су два важна процеса: досељавање Словена у римске провинције Панонију и Далмацију крајем 6. и током 7. века и долазак угарске династије Арпадовића на хрватски престо 1102. године, када се овај преиод и завршава.

Историја

Хрвати су, далматинско приобаље и њену унутрашњост, као део данашње Хрватске, населили на почетку раног средњег века, као једна од многобројних словенских заједница. Први писани спомен хрватског имена (лат. dux Chroatorum) потиче из Трпимирове даровнице састављене 852. године.

Период од 5. до 8. века

Како не постоје, ни материјални остаци ни писани извори који би могли де пруже поуздан увид о условима у којима су се налазили и живели Хрвати у 7. и 8. веку у научним круговима Хрватске настале су бројне теорије о сеоби и досељавању Хрвата. Важни подаци по први пу се налазе се у делу „О управљању царством“ (лат. De administrando imperio) византијског цара Константина VII. Порфирогенета (913.–959.) насталом средином 10. века према коме су

Хрвати по доласку неколико година ратовали против Авара, и када су их потом победили, а цар Хераклије наредио (или одобрио) да се Хрвати населе у тој земљи Авара, у којој и данас станују.

Период од 9. до 11. века

Територија Балкана у другој половини 9. века

Постојање хрватског раног средњег века препознатљиво је историчарима тек од средине 9. века, када је у том периоду заживеоло обликовање првог хрватског културног окружења, насталог на:

• наслеђу античке цивилизације,
• традиција аутохтоног романског становништва и
• културолошким елеменатим и друштвеним садржајима које су новопридошли Словени односно Хрвати као посебан део те зајенице, донели из своје прапостојбине.

Девети век је периоду коме је дошло до уједињења племена и родова у један ентитет. Тим је створена не само нова друштвена елита већ и јака државна организација која је временом израстала у хијерархију на челу с кнезом. Данас сачувани извори Кнежевину описују као владареву личну владавину над народом (лат. dux Croatorum ili dux Sclavorum), а владарске титуле које се спомињу су лат. comes, dux i princeps. Уз владара и владарску кућу блиско су везани жупани који су били на челу својих жупанија и бан који влада Крбавом, Ликом и Гацком.

Хрватска на удару две велике силе

Раносредњовековну Хрватску почев од 9. века карактерише сучељавање две великих сила: моћног Франачког Царства на западу и ослабљеног Византијског Царства на истоку. I након што су Франци до 803. године свладали хрватску кнежевину, дотле су далматински градови и даље остали под влашћу Византије. Византијско-франачки сукоб завршили су се 812. године миром у Ахену према коме је Францима припала Истра и Хрватска, а Визнатији Венеција и далматински градови. Овим расколом настала је раздвојеност приобаља и залеђа, која се огледала и у каснијим периодима хрватског раног средњег века.

Након што је приморска Хрватска од 828. године била подређена краљу Италије. Током владавине кнеза Мислава (835—845), Приморска Хрватска је постала поморска сила и као таква сукобила се са Венецијом. Сукоб на мору је окончан 839. године, али не и сукобима на копну. 840. године Млеци поново нападају неретљанску морнарицу и у том рату биили су поражени.

Иако су током прве половине 9. века франачки и византијски утицаји били константни и врло јаки, ипак они непрестано опадају и слабе због подела и унутарашњих борби у Франачком Царству и Византији. У таквим приликама Хрватска Кнежевина успоставља властиту спољну политику, а н јени владари све више истичу независност, која је коначно потврђена папинским ауторитетом.

Средином 9. века следили су нови сукоби, када је на приморску Хрватску напад извршио бугасрки кнез Борис, у периоду од 840. до 860. с намером да прошири своје државе до Јадранског мора. Под вођством кнеза Трпимира (845—864), наследника кнеза Мислава, Приморска Хрватска је успешно одбила Бориса. Након оовог сукоба Трпимир је учврстио своју област, па се по франачком примеру окружио жупанима.

Дак се водио овај рат са Бугарима Сарацени (арапски гусари) заузели су 840. године Тарент, а касније и Бари, и саовог простора све учесталија нападали источни део Јадрана. Ти напади су приморали Византију да појача одбрамбене снаге на копну и мору, а да далматинским градовима и острвима 867. године допусти ново војнополитичко уређење и оснивање војноадминистративног округа под именом Далмација. Те године Византија је успела и да ослободи и Дубровник након петнаестомесечне арапске опсаде, али не и Бари.

За време владавине кнеза Домагоја (864—876) у оквиру снага франачког краља Лудовика II, Франци су 871. године успели да освоје Бари. Учествовање кнеза Домагоја на страни Франака у ослобађању Барија је узнемирило Византију, која је још током одсуства хрватских снага из Далмације напала и опустошила Неретљане. Током тог периода, Приморска Хрватска је појачала и организовала своје поморске снаге, што је довело до трајног сукоба с Млетачком републиком. Наиме, препади и гусарски напади на млетачке бродове су учестало ометали пловидбу млетачких бродова, што је опет водило учесталим сукобима и преговорима с Млецима, све док се након пораза код Макарске нису обавезали на плаћање данка хрватском кнезу за слободну пловидбу уз источну обалу Јадранског мора.

„Данак мира" плаћали су и далматински градови и острва, а Хрватска се снажно развијала у миру и добрим суседским односима. Тако је Сплит плаћао 200, Задар 110, а Трогир, Осор, Раб и Црес по 100 златника.

Осамостаљење Хрватске и процес покрштавања Хрвата

Кнез Иљко (876—878), син кнеза Домагоја, постепено је почео да се ослобађа утицаја Франака, користећи унутрашњи сукоб Каролинга с Италијом. Под његовим вођством, Хрвати су напали 876. године Карломанове градове на западној истарској обали, одакле их је млетачка морнарица протерала. На копненом делу, на путу између Панонске Хрватске у Далмацију, Хрвати су 876 и 877. године напали снаге доњопанонског кнеза Коцеља, франачког вазала, и тиме се ослободили франачке врховне власти.

Сам чин осамостаљења Хрвата догодио се у време кнеза Бранимира, а наставио да јача у време његових наследника. Периоди владавине кнеза Мислава и кнеза Бранимира означени су као процес интензивног покрштавања становништва о чему сведоче бројни погребни обичаји из ток историјског периода, као и процват и обликовање предроманичке уметности. Процес покрштавања прати и ширење писмености, што је резултовало стварањем првих писаних споменика на латинском језику који и данас представљају вредну епиграфичку баштину.

Центар Хрватске у 9. веку био је у непосредном залеђу јадранске обале, између поречја Цетине, Крке и Зрмање. Подручје распростирања обухватало је простор омеђен источном обалом Јадрана са једне стране и Панонском низијом са друге стране и обухвато је простор:

• западне Херцеговине,
• западне и средишње Босне,
• Лике, Гацке и Крбаве,
• приморских крајева – Винодола и Лабина.

Тек на крају раног средњег века (крај 11. и почетак 12. века) под власт хрватског владара долазе и градови византијске Далмације, а континентални део данашње Хрватске (Славонија) хрватским именом означена је тек у развијеном средњем веку.

У 9. веку на описаном простору Балканског полуострва стварају се урбана језгре као средишта трговине и црквене или државне власти. Нин, Биоград, Скрадин, Карин, Книн, Ливно и Шибеник само су неки од градова хрватског политичког простора и кључна места поморских и копнених комуникација.

На челу хрватске државе је кнез, а од половине 10. века краљ. Први владар, према писму папе Ивана X., кога је папинска канцеларија називала краљем, био је Томислав (910 — 928.). Иако нема доказа да је Томислав био и формално крунисан, Хрватска се од његове владавине назива краљевином (лат. regnum Croatorum). У то време у власти хрватског владара налазила се и Панонска Хрватска на чијој је северној граници избио сукоб са новом војном силом у Европи – Мађарима.

Отон Ивековић - Крунисање краља Томислава, виђена четкицом уметника, иако у изворима нема доказа да је Томислав био и формално крунисан

Колика је била војна снага хрватске говори Томиславова победа над бугарском војском која је након освајања Србије кренула у освајање Хрватске.

Стагнација у развоју Хрватске на почетку 11. века

Период од Томиславове владавине до владавине Стјепана I. (1030 — 1058) сматра се периодом стагнације хрватског друштва, на шта указује јако мали број сачуваних записа у камену.

Опоравак Хрватске од средине 11. века

Према недовољно сачувцаним подацима опоравак Хрватске државе почео је средином 11. века у време владавине Петра Крешимира IV. и Дмитра Звонимира. У том периоду хрватско друштво пролази кроз напредак и преображај духовног живота. Непрестано је увећавана приватна имовина, растао је број становника, а уочени су и први знаци феудализације.

Привредни раст се испољио поновном интензивном градњом, очему сведоче све бројнији сачувани записи о продаји и даривању земље. Читав 11. век сматра се и златним добом хрватског свештенства јер хрватски владари граде самостане или им додељују повластице и земљу. Црквени поседи се све више проширују, стимулисано је се оснивање самостана и одржавање црквених сабора, а основане су и нове бискупије а зачет је и нови правац у уметности – романика.

Владавине Петра Крешимира IV. (1058.–1075)

У доба владавине Петра Крешимира IV. (1058.–1075) простор Хрватске и Далмације по први се сматра јединственим јер се краљевство проширило на копно и на море (лат. regnum Dalmatiae et Croatiae), припајањем Неретванске кнежевине. Сам краљ 1070. године за свог савладара и наследника именовао је те године славонског бана Звонимира.

Владавине Дмитра Звонимира (1075 — 1089) и реформа језика

Краља Дмитра Звонимира (1075 — 1089) за краља Хрватске и Далмације крунисо је 1075. године у цркви Светог Петра и Мојсија у Солину опат Гебизон, посланик папе Гргура VII. У време тог последњег снажног владара започела је афирмација хрватског језика. Епиграфичка баштина у Хрватској је до краја 11. века већином латинског језика, који је због интензивног развоја аутохтоне писмености, крајем 11. века резулзовао појавом првих споменика на глагољици (Валунска плоча, Крчки и Пломински натпис, Башћанска плоча). Глагољица је, као изворно словенско писмо, најприсутнија на Кварнеру и у Истри, а тек се спорадично јављало у Далмацији.

Долазак Арпадовића на престо и крај хрватског раног средњег век

Након Звонимирове смрти и кратке владавине Стјепана II. (1089 — 1091) почеле су борбе за хрватски престо. Арпадовићи су полагали право на престо преко краљице Јелене, супруге Дмитра Звонимира. Угарски краљ Коломан (1095.–1116) покушао је 1102. године освојити хрватске крајеве, које је уз првобитни отпор савеза хрватског племства (савез дванаест хрватских племена) ипак успео придобити споразумом о коме сведочи документ Qуалитер познатији као Пацта Цонвента (сачуван у препису из 14. века). Према том документу, савез хрватског племства, уз одређене уступке, на хрватски престо прихватио је Коломан који се у Биограду на Мору круниса за краља Хрватске и Далмације. Тиме је Хрватска ушла у династичку заједницу са Угарском. Доласком Арпадовића на хрватски престо иисторијски гледано завршио се и хрватски рани средњи век.

Види још

• Историја Хрватске у средњем веку

Литература

• Јеловина, D.: Старохрватско културно благо, Младост, Загреб, 1986.
• Рудолф Хорват, Повијест Хрватске I. (од најстаријег доба до г. 1657), Загреб 1924.
• Нада Клаић, Извори за хрватску повијест до 1526. године, Загреб 1972.
• Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1975.
• Иван Мужић, Хрватска повијест деветога стољећа, (Повјеснице Хрвата 3), Сплит. 2007. ISBN 978-953-263-034-3.
• Матијевић Сокол, M., V. Сокол. Хрватска и Нин у доба кнеза Бранимира. Загреб, 2005.