Википедија

Имуносупресија

Имуносупресија, имуноинхибиција, имунодепресија, је потискивање и ослабљивање нормалне имунолошке реакције организма као последица дејства различитих супстанци унетих из спољне средине или створених у организму. [1][2][3]

Имуносупресија
Азатиоприн - структура једне од имуносупресивних супстанци
Класификација и спољашњи ресурси
МеСХД007165

Имуносупресију може извршити свака супстанца која врши потискивање и ослабљивање нормалне имунолошке реакције и која се назива имуносупресант. Имуносупресанти се дела на:

  • спољашње имуносупресивне (егзогене) супстанце, тј. на оне које потичу из човекове околине (као што су имуносупресивни лекови или имуномодулаторни лекови, и
  • унутрашње имуносупресивне (ендогене) супстанце, које продукује организам, као што је нпр. хормон тестостерон. [4]

Патофизиологија уреди

Код многих аутоимуних болести, међу којима предњаче; болести везивног ткива, бројни малигни тумори, многе системских болести, реакција организма након пресађивања (трансплантације) органа итд, централно место у њиховој патогенези, има агресивна аутоимунска реакција са предоминацијом; или хуморалних механизама (ефекти аутоантитела и/или солубилних имунских комплекса по типу реакције ране преосетљивости) или целуларних механизама (ефекти аутореактивних Т лимфоцита по типу реакције касне преосетљивости), који могу изазвати оштећења органа или организма у целини.[5] Зато се као главни терапијски захтев у напред наведеним аутоимуним поремећајима наметнула потреба супресије имунопатолошких реакција (имуносупресија).[6]

Механизми који се примењују код имуносупресије заснивају се на два основна принципа (имуномодулације);[5]

  • Директној супресији аутоимуних реакција, путем уклањања аутореактивних ћелија или њиховог инактивирања
  • Стимулацији унутрашњих механизама регулације, који држе имунски одговор под контролом.

Према начину настанка имуносупресија може бити ненамерна (нежељена) или намерна (контролисана).

  • Ненамерна (нежељена) имуносупресија, може настати ко последица нежељеног (споредног) дејства појединих супстанци, лекова
  • Намерна (контролисана) имуносупресија, се примјењује као метода превенције код трансплантације (пресађивања) органа или лечења код других системских и специфичних болести и може бити;
  • Неспецифична имуносупресија током које се примењују лекови који спречавају не само пролиферацију ћелија хематолопоетског и имунолошког система, већ и осталих ћелија укључујући и ћелије пресађеног калема. У ту групу спадају Азатиоприн, Преднизолон, Циклоспорин.
  • Специфична имуносупресија; у коју спадају сви поступци који могу изазвати имунолошку толеранцију, укључујући ту и нову групу тз. биолошких лекова. [5] Ова група лекова је још у фази истраживања.

Улога имуносупресије уреди

 
Приказ опортунистичке инфекције због нарушене функције имунолошког система - велика (плава) ћелија лево испод центра слике заражена полиомавирусом. Цитолошки препарат урина.

Лекови који се користе у имуносупресији[6] (имуносупресанти) имају следећу улогу;

Имуносупресивни лекови се обично деле у четири групе;

Нежељена дејства уреди

Како је због имуносупресије функција имунског система потиснута (ослабљена), постоји повећана осетљивост организма на инфективне болести и рак, па не тако често имуносупресија може да изазове и нежељене последице (нуспојаве).

Главни проблем код примене имуносупресије, као методе лечења, је тај што имуносупресивни лекова потискујући имунолошки систем не делују на њега селективно. Модерни имуносупресиви нису специфични већ потискују целокупни имунолошки системе, остављајући пацијента рањивог на разне опортунистичке инфекције које обично спречава имунолошки систем. Болесницима који узимају имуносупресивне лекове, се зато често називају „имунокомпромитовани болесници“, јер је њихов имунолошки систем угрожен, ризицима за бројне компликације.[8]

Извори уреди

  1. ^ (језик: хрватски)Медицински лексикон Посећено мај 2010.
  2. ^ Ганог Ф. W. (1993). Преглед медицинске физиологије. Београд: Савремена администрација. стр. 491—497. 
  3. ^ Тхомас Ј. Киндт; Рицхард А. Голдсбy; Барбара Анне Осборне; Јанис Кубy (2006). Кубy Иммунологy (6 изд.). Неw Yорк: W Х Фрееман анд цомпанy. ИСБН 1429202114. 
  4. ^ Фиммел, С; Зоубоулис CC (2005). „Инфлуенце оф пхyсиологицал андроген левелс он wоунд хеалинг анд иммуне статус ин мен”. Агинг Мале. 8: 166–174. ПМИД 16390741. дои:10.1080/13685530500233847. 
  5. ^ а б в Поповић M и сар. Реуматичне и сродне болести, дијагноза и терапија Војноиздавачки завод, Београд 2000.
  6. ^ а б Бацх Ј. Ф, Иммуноносуппрессиве тхерапy оф аутоиммуне дисеасес.Иммунол.Тодаy 14:322-326,1993.
  7. ^ (језик: енглески)Immunomodulation 2, First natalizumab therapy survey on multiple sclerosis patients treated Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016)Посећено; мај 2010.
  8. ^ (језик: енглески)Иммуносуппрессиве другсПосећено; мај 2010.

Литература уреди

  • Ганог Ф. W. (1993). Преглед медицинске физиологије. Београд: Савремена администрација. стр. 491—497. 

Спољашње везе уреди

  Медији везани за чланак Имуносупресија на Викимедијиној остави

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Imunosupresija&oldid=27445177”