Историја Чилеа

Територија Чилеа је била насељена бар од 3000. године п. н. е.. До 16. века, шпански конквистадори су почели да потчињавају и колонизују регион данашњег Чилеа, и територија је била колонија између 1540. и 1818, када је стекла независност од Шпаније. Економски развој земље сукцесивно је био обележен извозом најпре пољопривредних производа, затим шалитре, а касније бакра. Богатство сировина довело је до економског успона, али и до зависности, па чак и ратова са суседним државама. Чилеом су током већег дела његових првих првих 150 година независности управљале различите форме ограничене владе, где је бирачко тело помно проверавала и контролирала елита.

Неуспех у адресирању економских и социјалних пораста и све већа политичка свест мање имућног становништва, као и индиректна интервенција и економско финансирање главних политичких групација од стране ЦИА, у склопу хладног рата, довели су до политичке поларизације под социјалистичким председником Салвадором Аллендеом. То је заузврат резултирало државним ударом из 1973. године и војном диктатуром генерала Аугуста Пиночеа, чији је седамнаестогодишњи режим био одговоран за бројна кршења људских права и дубоке тржишно оријентисане економске реформе. Године 1990, Чиле је коначно спровео миран прелаз у демократију.

Рана историја (пре 1540)

Такође погледајте: Инке у централном Челеу

Пре око 10.000 година, мигрирајући староседилачки Индијанци настанили су се у плодним долинама и приобалним областима данашњег Чилеа. Ово подручје је пре шпанске ере било дом више од десетак различитих америчких друштава. Тренутно превладавајуће теорије су да се почетни долазак људи на континент догодио било дуж обале Тихог океана идући на југ, у прилично брзом ширењу дуго пре културе Кловиса, или чак путем транспацифичке миграције. Ове теорије су поткрепљене налазима на археолошком налазишту у Монте Верду, које претходи хиљадама година Кловис налазиште. Специфична места веома раног насељавања људи у Чилеу укључују Куева дел Милодон и цев лаве кратера Пали-Аике.

Насеље "Тулор" у близини Сан Педра де Атакаме, претколумбијска култура Атакаме.

Упркос таквој разноврсности, староседеоце је могуће класификовати у три главне културне групе: северни народи, који су развијали богате рукотворине и на њих су утицале преинкеанске културе, затим арауканска култура, која је настањивала подручје између реке Чоапе и острва Чилое, и живела пре свега од пољопривреде, и патагонијска култура састављена од разних номадских племена, која су се издржавала риболовом и ловом (и која су на пацифичкој обали имигрирали делом од најстаријих досељеника). Ниједна сложена, централизована, седелачка цивилизација није врховно владала над осталим цивилизацијама.

Арауканци, фрагментирано друштво ловаца, сакупљача и пољопривредника, чинило је највећу групу домородаца у Чилеу. Мобилни људи који су се бавили трговином и ратовањем са другим домородачким групама, живели су у раштрканим породичним кластерима и малим селима. Иако Арауканци нису имали писмени језик, ипак су користили заједнички језик. Они који су населили централни Чиле били су напреднији и вероватно су користили систем наводњавања. Они на југу комбиновали су посеци и спали начин пољопривреде са ловом. Од три арауканске групе, она која је пружала најжешћи отпор покушајима заузимања њихове територије били су Мапуче, у преводу "људи земље."

Мапуче су првобитни становници јужног и централног Чилеа.

Царство Инка накратко је проширило своју територију на садашњи северни Чиле, где су прикупљали данак од малих група рибара и фармера оаза, али нису успели да успоставе снажно културно присуство у том подручју. Инке су наишле на жесток отпор и на тај начин нису биле у могућности да успоставе контролу на југу. Током својих покушаја освајања 1460. и поново 1491. године, Инке су основале утврде у централној долини Чилеа, али нису могле колонизовати регион. Мапучи су се борили против Сапа Тупака Инке Јупанкија (око 1471–1493) и његове армије. Резултат крвавог тродневног сукоба познатог као битка код Мауле било је то да се освајање Инка на територији Чилеа завршило на реци Мауле, која је након тога постала граница између царства Инка и земаља народа Мапуче до доласка Шпанаца.

Историчари нагађају да је укупно арауканско становништво могло бројати највише 1,5 милиона када су Шпанци стигли 1530-их, а након века европских освајања и болести смањио се њихов број најмање за половину. Током освајања, Арауканци су брзо набавили коње и европско наоружање у свој арсенал тољага и лукова и стрела. Они су постали вешти у пљачкању шпанских насеља и, иако у опадајућем броју, успели су да задрже Шпанце и њихове потомке до краја 19. века. Храброст Арауканаца инспирисала је Чилеанце да их величају као прве националне хероје, статус који, међутим, није учинио ништа, да би подигао јадни животни стандард њихових потомака.

Чилеанска Патагонија која се простире јужно од реке Каље-Каље у Валдивији била је насељена многим племенима, углавном Теуелћима, које су Шпанци сматрали џиновима током Магеланове пловидбе 1520. године.

Име Патагонија потиче од речи Патагãо коју Магелан користи за описивање домородачких људи за које је његова експедиција мислила да су дивови. Сада се верује да су Патагони заправо Теуелћеси са просечном висином од 1,80 м у поређењу са просечним 1,55 м за тадашње Шпанце.

Аргентински део Патагоније обухвата провинције Неукен, Рио Негро, Чубут и Санта Круз, као и источни део архипелага Огњена Земља. Аргентинска политичко-економска регија Патагонија обухвата провинцију Пампа.

Чилеански део Патагоније обухвата јужни део Валдивије, Чилое, Пуерто Монт и археолошко налазиште Монте Верде, такође фјордове и острва јужно до региона Ајсена и Магелана, укључујући западну страну Огњене земље и рта Хорн.

Европска освајања и колонизација (1540–1810)

Педро де Валдивија.

Први Европљанин на чилеанској територији био је Фернандо Магелан, који је прешао Магеланов мореуз 1. новембра 1520. године. Међутим, титула проналазача Чилеа се обично додељује Дијегу де Алмагру. Алмагро је био партнер Франсиска Пизара, и добио је на управу јужну област (шпа. Нуева Толедо). Организовао је експедицију која га је довела у централни Чиле 1537. године, али је нашао мало вредности у поређењу са златом и сребром Инка у Перуу. Видевши да су становници тог подручја сиромашни, вратио се у Перу, да би касније након пораза од Хернанда Пизара у грађанском рату био убијен.

Након ове почетне експедиције, колонијалне власти су се мало интересовале за даље истраживање територије модерног Чилеа. Међутим, Педро де Валдивија, капетан војске, схватајући потенцијал за ширење шпанске империје на југ, тражио је од Пизара дозволу за инвазију и освајање јужних земаља. Са неколико стотина људи покорио је локалне становнике и 12. фебруара 1541. основао град Сантијаго де Нуева Екстрамадура, данашњи Сантијаго де Чиле, 12. фебруара 1541. године.

Иако је Валдивија пронашао мало злата у Чилеу, могао је да види и пољопривредно богатство земље. Он је наставио своја истраживања западно од Анда и основао преко десетак градова и основао прве енконмиенду. Највећи отпор шпанској владавини пружио је народ Мапуче, који су се супротстављали европском освајању и колонизацији све до 1880-их, овај отпор је познат као Араукански рат. Валдивија је погинуо у бици код Тукапела, где га је победио Лаутаро, млади Мапуче токи (ратни вођа), али европско освајање је било настављено.

Шпанци никада нису покорили мапучке територије, разни покушаји освајања, и војним и мирним путем, нису успели. Велики устанак 1598. године протерао је сву шпанску присутност јужно од реке Биобио осим Чилое (и Валдивије која је деценијама касније поново успостављена као тврђава), а велика река постала је гранична линија између земаља Мапучеа и Шпанског царства. Северно од те линије градови су се полако развијали, а чилеанске земље временом су постале важан извор хране за Вицекраљевство Перуа.

Валдивија је постау први гувернер чилеанске капетаније. Он је био подређен вицекраљу Перуа а самим тим и краљу Шпаније и њњеговој бирократији. Одговорна гувернеру, градска већа позната као Кабилди управљала су локалним општинама, од којих је најважнија била Сантијаго, која је од 1609. до краја колонијалне владавине била седиште Краљевског апелационог суда (шпа. Реал Аудијенција).

Чиле је био највећи богатство шпанске круне током већег дела њене колонијалне историје. Тек у 18. веку почео је стабилан економски и демографски раст, ефекат реформи шпанске династије Бурбон и стабилнија ситуација дуж границе.

Независност (1810–1827)

Главни чланак: Чилеански рат за независност

Бернардо О'Хигинс.

Тежња за независношћу од Шпаније била је убрзана узурпацијом шпанског престола од стране Наполеоновог брата Жозефа Бонапарте. Чилеански рат за независност био је део ширих Борби за независност Латинске Америке, и био је далеко од тога да је имао једногласну подршку међу Чилеанцима, који су се поделили између присталица независности и краља. Оно што је започело као елитистички политички покрет против њиховог колонијалног господара, коначно се завршило као пуноправни грађански рат између креола који су подржавали политичку и економску независност од Шпаније и ројалистичких креола који је подржавао наставак верности и постојаности унутар Шпанске империје.

Покрет за независност почео је 18. септембра 1810. када је у име Фернанда – наследника свргнутог краља – основана народна хунта. Влада хунте Чилеа прогласила је Чиле аутономном републиком унутар шпанског краљевства (у знак сећања на овај догађај Чиле слави 18. септембар као Дан државности). У зависности од догађаја који се користе за дефинисање завршетка, покрет је трајао до 1821. године (када су Шпанци протерани са чилеанског копна) или 1826. године (када су се последње шпанске трупе предале а Чилое је уврштен у Републику Чиле). Процес независности обично се дели у три фазе: Патрија Вијеха, Реконкиста и Патрија Нуева.

Први чилеански покушај независне самоуправе „Патрија Вијеха“ (стара нација, 1810–1814), предводио је Хосе Мигел Карера, аристократа тада у средњим двадесетим годинама. Војно образован Карера био је тврдоглав владар који је изазвао широку опозицију. Још један од најранијих заговорника потпуне независности био је Бернардо О'Хигинс, вођа противничке фракције која је увела креоле у грађански рат. За њега и за неке друге припаднике чилеанске елите иницијатива за привремену самоуправу брзо је ескалирала у кампању за трајну независност, мада су остали креоли били лојални Шпанији.

Међу заговорницима независности, конзервативци су се борили са либералима око степена у којем ће француске револуционарне идеје бити уграђене у покрет. Након неколико напора, шпанске трупе из Перуа искористиле су међусобне сукобе присталица независности да поново освоје Чиле 1814. године, када су поново успоставиле контролу победом у бици код Ранкагве 12. октобра. О'Хигинс, Карера и многи чилеански побуњеници побегли су у Аргентину.

За други период су карактеристични шпански покушаји да се наметне произвољна владавина током периода познатог као Реконкиста 1814–1817 („поновна победа“: израз потиче од Реконкисте у којој су хришћанска краљевства од муслимана преузела Пиринијско полуострво). Током тог периода, оштра владавина шпанских лојалиста, који су кажњавали осумњичене побуњенике, терала је све више Чилеанаца у устанички логор. Све више чланова чилеанске елите постајало је уверено у неопходност пуне независности, без обзира ко је био на трону Шпаније. Као вођа герилских напада против Шпанаца, Мануел Родригез постао је национални симбол отпора.

Чилеанске и аргентинске трупе одлазе у битку код Чакабука (12. фебруара 1817), на челу са Сан Мартином.

У егзилу у Аргентини, О'Хигинс је удружио снаге са Хосеом де Сан Мартином. Њихова комбинована војска ослободила је Чиле храбрим нападом на Анде 1817. године, победивши Шпанце у бици код Чакабука 12. фебруара, чиме почиње почетак Патрије Нуеве (нова нација). Сан Мартин је ослобађање Чилеа сматрао стратешким кораком ка еманципацији Перуа, што је сматрао кључем хемисферне победе над Шпанцима.

Чиле је освојио своју формалну независност остварио када је Сан Мартин победио последњу велику шпанску војску на чилеанском тлу у бици код Маипуа 5. априла 1818. Сан Мартин је тада одвео своје аргентинске и чилеанске следбенике на север да ослободе Перу, а борбе су се наставиле у јужним чилеанским провинцијама, бастиону ројалиста, све до 1826. године.

Чиле је службено издао Декларацију о независности 12. фебруара 1818. године, а Шпанија је формално признала 1840. године, када су успостављени пуни дипломатски односи.

Републиканска ера (1818–1891)

Уставна организација (1818–1833)

Чилеанске патриоте, Рухендас.

Араукански рат. На слици је приказана жена отета за време напада.

Од 1817. до 1823. године Бернардо О'Хигинс владао је Чилеом као врховни диктатор. Освојио је похвале због пораза ројалиста и оснивању школа, али грађански сукоби су се наставили. О'Хигинс је својим ауторитаризмом, конзервативцима и црквом отуђио либерале и провинцијалце, а власнике земљишта предложеним реформама система земљишних власништва. Његов покушај да осмисли устав 1818. године који би легитимисао његову владу није успео, као ни његов напор да створи стабилно финансирање за нову администрацију. О'Хигинсово диктаторско понашање изазвало је отпор у провинцијама. Ово растуће незадовољство одразило се на трајно противљење присталица Карере, кога је у Мендози 1821. године погубио аргентински режим, као што су и његова два брата била погубљена три године раније. Иако се супротставио многим либералима, О'Хигинс је разљутио римокатоличку цркву својим либералним уверењима. Задржао је статус католичанства као званичне државне религије, али покушао је да обузда политичке овлашћења цркве и да подстакне верску толеранцију као средство за привлачење протестантских имиграната и трговаца. Попут цркве, и земљишна аристократија се осећала угрожено од О'Хигинса, замеравајући му покушаје да елиминише племићке титуле и, што је још важније, да укине племићка имања. О'Хиггинсови противници такође нису одобравали његово преусмеравање чилеанских ресурса у помоћ Сан Мартину у ослобађању Перуа. О'Хигинс је инсистирао на подршци тој кампањи, јер је схватио да чилеанска независност неће бити сигурна све док Шпанци не буду протерани из андског језгра царства. Међутим, усред све већег незадовољства, трупе из северних и јужних провинција приморале су О'Хигинса да поднесе оставку. Огорчен, О'Хигинс је отпутовао у Перу, где је умро 1842. Након што је О'Хигинс 1823. године отишао у егзил, грађански сукоб се наставио, усредсређујући се углавном на питања антиклерикализма и регионализма. Председници и устави су се брзо смењивали током 1820-их. Штетни утицаји грађанске борбе на економију, посебно на извоз, натерали су конзервативце да преузму контролу над државом 1830. године. У мислима већине припадника чилеанске елите, крвопролиће и хаос касних 1820-их, приписали су недостацима либерализма и федерализма који су већину периода били доминантни над конзервативизмом. Политички камп био је подељен од присталица О'Хигинса, Карере, либералног Пипиолоса и конзервативног Пелуконеса, с тим што су два последња главна покрета превладала и привукла остатке првих. Укидање ропства 1823. године - много пре него у већини других земаља Америке - сматрано је једним од Пипиолосових неколико трајних достигнућа. Један Пипиолисов вођа са југа, Рамон Фреире, неколико је пута постављан за председника председника (1823-1827, 1828, 1829, 1830), али није могао да одржи свој ауторитет. Од маја 1827. до септембра 1831., осим кратких интервенција Фреиреа, председништво је заузимао Франсиско Антонио Пинто, бивши Фреиреов потпредседник.

У августу 1828. године, прве године председништва Пинта, Чиле је напустио свој краткотрајни федералистички систем због унитарног облика власти, са одвојеним законодавним, извршним и правосудним органима. Усвајањем умерено либералног устава 1828. године, Пинто је отуђио и федералисте и либералне фракције. Такође је разљутио стару аристократију укидањем имања која су наследила примогенитуре (мајоразго) и изазвао јавни немир својим антиклерикализмом. Након пораза његове либералне војске у бици код Лиркаје, 17. априла 1830, Фреире је, попут О'Хигинса, отишао у егзил у Перу.

Конзервативна ера (1830–1861)

Дијего Порталес.

Иако никада није био председник, Дијего Порталес, је доминирао чилеанском политиком из кабинета и иза кулиса од 1830. до 1837. Уградио је "аутократску републику", која је централизовала власт у националној влади. Његов политички програм уживао је подршку трговаца, великих власника земљишта, страних капиталиста, цркве и војске. Политичка и економска стабилност међусобно су се појачале, пошто је Порталес подстико економски раст слободном трговином и довео у ред владине финансије. Порталес је био агностик који је рекао да верује у свештенство, али не и у бога. Схватио је важност римокатоличке цркве као упоришта лојалности, легитимитета, друштвене контроле и стабилности, као што је то био случај у колонијалном периоду. Он је поништио либералне реформе које су претиле црквеним привилегијама и имовинама. "Порталесова држава" институционализована је чилеанским Уставом из 1833. године. Једна од најтрајнијих повеља икада направљена у Латинској Америци, порталесов устав трајао је до 1925. Устав је концентрисао власт у националној влади, тачније, у рукама председника кога је изабрала сићушна мањина. Извршни председник могао би одслужити два узастопна петогодишња мандата, а затим изабрати наследника. Иако је Конгрес имао значајна буџетска овлашћења, засенио га је председник, који је именовао покрајинске званичнике. Устав је такође створио независно правосуђе, гарантовао наслеђивање имања по примогенитури и поставио католицизам као државну религију. Укратко, успоставио је аутократски систем под републичком глазуром. Порталес је такође постигао своје циљеве тако што је имао диктаторска овлашћења, цензурирао штампу и манипулисао изборима. Током наредних четрдесет година, оружане снаге Чилеа нису се уплитале у политичким сукобима и одбрамбеним операцијама на јужној граници, мада су се неке јединице уплеле у унутрашње сукобе 1851. и 1859. године.

Порталесов председник био је генерал Хоакин Пријето, који је служио два мандата (1831-1836, 1836-1841). Председник Пријето имао је четири главна достигнућа: примену устава из 1833. године, стабилизацију владиних финансија, пораз покрајинских претњи централној власти и победу над Перуанско-боливијском Конфедерацијом. За време председавања Пријета и његова два наследника, Чиле се модернизовао изградњом лука, железница и телеграфских линија, неке од њих саградио је амерички предузетник Вилијам Вилврајт. Ове иновације су олакшале извоз и увоз као и домаћу трговину.

Фијестас Патријас у Чилеу, 1854.

Пријето и његов саветник Порталес плашили су се покушаја боливијског генерала Андреса де Санта Круза да се уједини са Перуом против Чилеа. Ове су потешкоће погоршале анимозитете према Перуу из колонијалног периода, сада појачане споровима око царина и зајмова. Чиле је такође желео да постане доминантна војна и комерцијална сила Јужне Америке дуж Тихог океана. Санта Круз је ујединио Перу и Боливију у Перуанско-боливијској Конфедерацији 1836. са жељом да прошири контролу над Аргентином и Чилеом. Порталес је убедио Конгрес да објави рат Конфедерацији. Порталеса су издајице убиле 1837. године. Генерал Мануел Булнес победио је Конфедерацију у бици код Јунгаја 1839. године.

Након његовог успеха Булнес је изабран за председника 1841. године. Служио је два мандата (1841–1846, 1846–1851). Његова администрација концентрисала се на окупацију територије, посебно Магелановог пролаза и Арауканије. Венецуеланац Андрес Бељо постиже у овом периоду важан интелектуални напредак, посебно отварањем Универзитета у Сантијагу. Али политичке тензије, укључујући либералну побуну, довеле су до грађанског рата у Чилеу 1851. Напокон су конзервативци победили либерале.

Последњи конзервативни председник био је Мануел Монт, који је такође служио два мандата (1851–1856, 1856–1861), али његова лоша администрација довела је до либералне побуне 1859. Либерали су тријумфирали 1861. избором Хосеа Хоакина Переза за председника.

Карта која приказује промене територије због Пацифичког рата.

Либерална ера (1861–1891)

Међутим, политички револт донео је мале друштвене промене и чилеанско друштво у 19. веку је сачувало суштину слојевите колонизоване друштвене структуре, на коју су у великој мери утицали породична политика и католичка црква. На крају се појавило снажно председништво, али богати власници земљишта остали су моћни.

Крајем 19. века влада у Сантијагу је учврстила свој положај на југу упорним потискивањем Арауканаца током окупације Арауканије. Затим је потписан је уговор о граници из 1881. године између Чилеа и Аргентине којим се потврђује чилеански суверенитет над Магелановим пролазом, али и читаву оријенталну Патагонију и значајан део територије коју је имао у колонијалном добу. Као резултат Пацифичког рата са Перуом и Боливијом (1879–1883), Чиле је проширио своју територију на север за скоро једну трећину и стекао вредна налазишта нитрата, чија је експлоатација довела до ере националног богатства.

У 1870-им, црквени утицај почео је лагано да се смањује доношењем неколико закона који су преузели неке старе улоге цркве у државне руке, попут матичних књига рођених и венчаних.

Хосе Мануел Балмакеда.

Хосе Мануел Балмакеда је 1886. године изабран за председника. Његова економска политика видно је променила постојећу либералну политику. Почео је да крши устав и полако је почео да успоставља диктатуру. Конгрес је одлучио да свргне Балмакеду, који је одбио да одступи. Хорхе Монт је предводио оружани сукоб против Балмакеде, који се убрзо проширио у Чилеански грађански рат 1891. године. Побеђен, Балмакеда је побегао у аргентинску амбасаду, где је извршио самоубиство. Хорхе Монт постао је нови председник.

Парламентарна ера (1891–1925)

Такозвана Парламентарна република није била прави парламентарни систем, у којем извршну власт бира законодавна власт. Била је, међутим, необичан режим у председничкој Латинској Америци, јер је Конгрес заиста засенио прилично церемонијалну функцију председника и извршавао овлашћења над постављенима у кабинету шефа извршне власти. Заузврат, Конгресом су доминирале земљишне елите. То је био врхунац класичног политичког и економског либерализма.

Слика председничких избора 1915. у Чилеу.

Много деценија након тога, историчари су поступали према парламентарној републици као систему склоном свађама, који је само дистрибуирао плен и прилепио се њеној лесе фер политици, док су се национални проблеми нагомилавали. Карактеризација је сажета запажањем председника Рамона Бароса Лукоа (1910–1915) у вези са радним немирима: „Постоје само две врсте проблема: они који се сами решавају и они који се не могу решити."

Конгрес је често смењивао председнике, иако је постојала већа стабилност и континуитет у јавној администрацији него што су изложили неки историчари. Чиле је такође привремено решио своја гранична питања са Аргентином спором Пуна де Атакама из 1899. године, Уговором о граници из 1881. године између Чилеа и Аргентине и Генералним арбитражним уговором из 1902. године, мада не без претходног учешћа у скупој поморској трци у наоружању.

Политичка власт спроводила се од локалних изборних шефова у провинцијама преко конгресних и извршних власти, који су узвраћали отплатама пореза од продаје нитрата. Конгресници су често добијали изборе подмићивањем гласача у овом клијентелистичком и корумпираном систему. Многи политичари су се ослањали на застрашене или одане гласаче на селу, иако је становништво постајало све урбаније. Неучинковити председници и неефикасне администрације у овом периоду слабо су реаговали на зависност земље од променљивог извоза нитрата, спиралне инфлације и масовне урбанизације.

Међутим, последњих година, посебно када се узме у обзир ауторитарни режим Аугусто Пиночеа, неки историчари су превредновали Парламентарну Републику 1891-1925. Не поричући његове недостатке, они су хвалили његову демократску стабилност. Они су такође поздравили њену контролу над оружаним снагама, поштовање грађанских слобода, ширење бирачког права и учешће и постепено пријем нових кандидата, нарочито реформатора, на политичку позорницу. Нарочито су се развиле две нове странке - Демократска странка, која има корене међу занатлијама и градским радницима, и Радикална странка, која представља средњи градски сектор и покрајинске елите.

Почетком 20. века обе странке су освајале све већи број места у Конгресу. Левичарски чланови Демократске партије укључили су се у вођство синдиката и довели су до оснивања Социјалистичке радничке партије (шп. Partido Obrero Socialista – ПОС) 1912. године. Оснивач ПОС-а и његов најпознатији лидер, Луис Емилио Рекабарен, такође је основао и Комунистичку партију Чилеа (шп. Partido Comunista de Chile – ПКЧ) 1922. године.

Председничка ера (1925–1973)

Артуро Алесандри Палма.

До 1920-их, средња и радничка класа у настајању била је довољно моћна да изабере председника реформисту, Артура Алесандрија. Алесандри је апеловао на оне који су веровали да се социјално питање треба решити, на оне који су забринути падом извоза нитрата током Првог светског рата и на оне изнурене председнике над којима је доминирао Конгрес. Обећавајући "еволуцију да би се избегла револуција", он је покренуо нови стил кампање обраћајући се директно масама, сјајним говорима и харизмом. Након што је 1915. године освојио место у Сенату којим је представљао рударски север, стекао је надимак "Лав из Тарапаке".

Као дисидентски либерал који се кандидује за председника, Алесандри је привукао подршку још реформистичких радикала и демократа и формирао такозвану Либералну алијансу. Добио је снажну подршку средње и радничке класе, као и подршку покрајинских елита. Студенти и интелектуалци такође су одлучили да му дају подршку. Истовремено је уверавао власнике земљишта да ће друштвене реформе бити ограничене на градове.

Алесандри је убрзо открио да ће конзервативни Конгрес блокирати његово настојање да предводи земљу. Попут Балмакеде, он је разљутио законодавце својим обраћањем гласачима на конгресним изборима 1924. Његово реформско законодавство коначно је спроведено у Конгресу под притиском млађих војних службеника, који су били бесни због занемаривања оружаних снага, политичких свађа, социјалних немира и галопирајуће инфлације чији је програм фрустрирао конзервативни конгрес.

Двоструки војни пуч започео је период велике политичке нестабилности који је трајао до 1932. Први војни десничари који су се супротставили Алесандрију преузели су власт у септембру 1924., а затим су реформатори у корист свргнутог председника преузели власт у јануару 1925. Шум сабље (шпа. руидо де саблес) инцидент из септембра 1924. године, изазван незадовољством младих официра, углавном поручника из средње и радничке класе, довео до успостављања септембарске Хунте на челу са генералом Луисом Алтамираном и егзила Алесандрија.

Међутим, страхови од конзервативне обнове у прогресивним секторима војске довели су до другог државног удара у јануару, који је завршен формирањем јануарске Хунте као привремене владе, док се чекао Алесандријев повратак. Њих су предводила два пуковника, Карлос Ибањез дел Кампо и Мармадуке Грове. Они су тог марта вратили Алесандрија у председништво и декретом спровели његове обећане реформе. Он је поново преузео власт у марту, а нови устав који обухвата предложене реформе ратификован је на плебисциту у септембру 1925.

Нови устав је повећао овлашћења председништва. Алесандри је прекршио класичну либералистичку политику лесе фер стварајући Централну банку Чилеа и уводећи порез на приход. Међутим, социјална незадовољства су такође срушена, што је довело до масакра у Марусији у марту 1925., а потом масакра у Ла Коруњи.

Најдужа од десет влада између 1924. и 1932. била је влада генерала Карлоса Ибањеза, који је на кратко држао власт 1925., а затим поново између 1927. и 1931. у некој де факто диктатури. Када је 1932. враћена уставна влада, појавила се јака Радикална странка која је окупљала средње класе. Она је постала кључна снага у коалиционим владама у наредних 20 година.

Масакр у Сегуро Обреру догодио се 5. септембра 1938. године, усред жестоке предизборне кампање између ултраконзервативног Густава Роса Санта Марије, радикала Народног фронта Педра Агире Серде, и кандидата новоформиране Народне алијансе Карлоса Ибањеза дел Кампа. Национални покрет социјалиста Чилеа подржао је Ибањезову кандидатуру, која је најављена 4. септембра. Како би спречили Росову победу, социјалисти су спровели државни удар који је имао за циљ да сруши владу десничара Артура Алесандрија и да постави Ибањеза на власт.

Током периода доминације Радикалне странке (1932–1952), држава је повећала своју улогу у економији. Године 1952. гласачи су вратили Ибањеза на функцију председника још 6 година. Хорге Алесандри наследио је Ибањеза 1958. године.

На председнички изборима 1964. године победио је хришћански демократа Едуардо Фреи Монталва апсолутном већином који је започео период великих реформи. Под слоганом "Револуција у слободи", администрација Фреија кренула је у далекосежне социјалне и економске програме, нарочито у образовању, стамбеном збрињавању и аграрној реформи, укључујући рурално удруживање пољопривредних радника. Међутим, до 1967. Фреи се сусрео са све већом опозицијом левичара, који су га оптуживали да су његове реформе неадекватне, и конзервативаца, који су их сматрали претераним. На крају свог мандата Фреи је постигао многе запажене циљеве, али није у потпуности остварио амбициозне циљеве своје странке.

Популарне године јединства

Присталице Салвадора Аљендеа.

На председничким изборима 1970., сенатор Салвадор Аљенде освојио је највише гласова. Био је марксистички лекар и члан Социјалистичке партије Чилеа, који је предводио коалицију "Народног јединства" коју су чинили социјалисти, комунисти, радикали, социјалдемократе, дисиденти Хришћанско – демократске партије, Јединствени народни акциони покрет и Независна народна акција.

Аљенде је био испред кандидата хришћанских демократа Радомира Томика и конзервативца Хорхеа Алесандрија. Аљенде је добио 36% гласова, док је Алесандри освојио 34% а Томик 27% гласова. Упркос притиску владе САД, Конгрес Чилеа је организовао гласање између два водећа кандидата, Аљендеа и бившег председника Хорхеа Алесандрија. После уверења о законитости са Аљендеове стране, убиства врховног команданта војске генерала Ренеа Шнајдера и Фреијевог одбијања да оформи савез са Алесандријем ради супротстављања Аљендеу, јер је сматрао да Хришћанско – демократска партија представља раднике и да не може имати заједничке ставове са десничарима , Аљенде је победио са 153 према 35 гласова.

Платформа НАродног јединства обухватала је национализацију америчких интереса у главним чилеанским рудницима бакра, унапређење права радника, проширивање чилеанске земљишне реформе, реорганизацију националне економије у социјализовани, мешовити и приватни сектор, спољну политику "међународне солидарност “и националну независност и нови институционални поредак („ народна држава “), укључујући институцију једнодомног конгреса. Одмах након избора Сједињене Државе су изразиле своје негодовање и подигле бројне економске санкције против Чилеа.

Поред тога, на вебсајту ЦИА-е пише да је агенција помагала три различите чилеанске опозиционе групе у том периоду и "покушала подстаћи пуч да спречи Аљендеа да преузме функцију". Акциони планови за спречавање Аљендеа да дође на власт били су познати под називом Трак I и Трак II.

У првој години мандата Аљендеа краткотрајни економски резултати експанзивне монетарне политике министра економије Педра Вусковика били су недвосмислено повољни: 12% индустријског раста и раст БДП-а од 8,6%, праћен великим падом инфлације (са 34,9% на 22,1%) и незапослености (до 3,8%). Аљенде је усвојио мере, укључујући замрзавање цена, повећање плата и порезне реформе, које су имале за последицу повећање потрошње и прерасподелу прихода. Заједнички пројекти јавно-приватних и јавних радова помогли су смањењу незапослености. Велики део банкарског сектора је национализован. Многа предузећа у индустрији бакра, угља, гвожђа, нитрата и челика била су експоприсана, национализована или изложена државној интервенцији. Индустријска производња нагло је порасла, а незапосленост је опала током прве године администрације. Међутим, ови резултати нису били одрживи и 1972. године чилеански ескудо је имао незадрживу инфлацију од 140%. Економска депресија која је започела 1967. године досегла је врхунац 1972. године, погоршану бекањем капитала, наглим приватним улагањима и повлачењем банкарских депозита као одговор на социјалистички програм Аљендеа. Производња је опадала, а незапосленост је расла. Комбинација инфлације и владино утврђивање цена довели су до пораста црних тржишта пиринча, пасуља, шећера и брашна и "нестанка" основних намирница са полица супермаркета.

Увидевши да америчке обавјештајне снаге покушавају дестабилизовати чилеанско председништво разним методама, КГБ је понудио финансијску помоћ првом демократски изабраном марксистичком председнику. Међутим, разлог америчких тајних акција против Аљендеа није било ширење марксизма, већ страх од губитка контроле над његовим инвестицијама. "До 1968. године 20 одсто укупних страних инвестиција у САД-у било је везано за Латинску Америку ... Рударске компаније су током претходних педесет година уложиле милијарду долара у чилеанску индустрију рударства бакра - највећу на свету - али вратили су 7,2 милијарде долара кући . " Део програма ЦИА-е укључивао је пропагандну кампању која је Аљендеа приказала као будућег совјетског диктатора. Међутим, „извештаји САД-а показали су да Аљенде не представља претњу за демократију“. Ипак, администрација Ричарда Никсона организовала је и убацила тајне оперативце у Чилеу, како би брзо дестабилизовала Аљендеову владу.

Поред тога, Никсон је дао упутства да се чилеанска економија уништи, а међународни финансијски притисак ограничавао је издавање економских кредита Чилеу. Истовремено, ЦИА је финансирала опозиционе медије, политичаре и организације, помажући убрзавању кампање домаће дестабилизације. До 1972. године економски напредак Аљендеових првих година био је у опадању, а економија је била у кризи. Политичка поларизација се повећавала, а велике мобилизације и провладиних и антивладиних група постале су честе, што је често доводилодо сукоба.

До 1973. године, чилеанско друштво постало је високо поларизовано, између снажних противника и подједнако јаких присталица Салвадора Аљендеа и његове владе. Војне акције и покрети, одвојени од цивилне власти, почели су се развијати на селима. Танкетазо је био неуспели војни државни покушај против Аљендеа у јуну 1973.

У свом "Споразуму" 22. августа 1973., посланичко веће Чилеа је изјавило да је чилеанска демократија нарушена и позвало је на "преусмеравање владине активности", ради враћања уставне владавине. Мање од месец дана касније, 11. септембра 1973., чилеанска војска је свргла Аљендеа, који је пуцао себи у главу како би избегао хапшење пошто је председничка палата била опкољена и бомбардована. Након тога, уместо да врати владина овлашћења цивилном законодавству, Аугусто Пиноче искористио је своју улогу команданта војске како би преузео власт и поставио себе на челу хунте.

Укључивање ЦИА-е у државни удар је документовано. Већ у извештају Црквеног комитета (1975), јавно доступни документи указују на то да је ЦИА покушала да спречи Аљендеа да преузме функцију након што је он изабран 1970, сама ЦИА је 2000. године објавила документе у којима је то признала и да је Пиноче био једна од њихових фаворита за преузимање власти.

Према наводима Василија Митрохина и Кристофера Ендрјуа, КГБ и кубанска обавештајна управа покренули су кампању познату под називом Операција ТУКАН. На пример, 1976. године, Њујорк Тајмс је објавио 66 чланака о наводним кршењима људских права у Чилеу и само 4 у Камбоџи, где су комунистички Црвени Кмери убили око 1,5 милиона људи од 7,5 милиона људи у земљи.

Пиночеов режим (1973–1990)

За више информација погледајте: Државни удар у Чилеу 1973.

Аугусто Пиноче.

Почетком 1973. године, инфлација је порасла за 800% под Аљендеовим председништвом. Осакаћену економију су додатно отежавали дуги и понекад истовремени штрајкови лекара, наставника, студената, власника камиона, радника из рудника бакра и мале пословне класе. Војни пуч свргнуо је Аљендеа 11. септембра 1973. године. Док су оружане снаге бомбардовале председничку палату, Аљенде је извршио самоубиство. Војна влада, коју је предводио генерал Аугусто Пиноче, преузела је контролу над земљом.

Прве године режима обележиле су кршења људских права. Хунта је затворила, мучила и погубила хиљаде Чилеанаца. У октобру 1973., Караван смрти убио је најмање 72 особе. Најмање хиљаду људи је погубљено током првих шест месеци Пиночеа, а најмање још две хиљаде људи убијено је током наредних шеснаест година, како извештава Ретиг Репорт. Најмање 29.000 људи је затворено и мучено. Према латиноамеричком Институту за ментално здравље и људска права (ИЛАС), „ситуације екстремне трауме“ погодиле су око 200.000 особа, ова бројка укључује појединце убијене, мучене или прогнане и њихове уже породице. Око 30.000 напустило је земљу.

Војна хунта на челу са генералом Аугустом Пиночеом укинула је грађанске слободе, распустила национални конгрес, забранила синдикалне активности, забранила штрајкове и колективно преговарање и укинула аграрне и економске реформе Аљендеове администрације.

Хунта је започела радикални програм либерализације, дерегулације и приватизације, снижавање царина, као и државних програма социјалне заштите и дефицита. Економске реформе припремила је група технократа која је постала позната као Чикаго бојси јер су многи од њих били обучени или под утицајем професора Универзитета у Чикагу. Под тим новим политикама стопа инфлације је опала:

Година	1973	1974	1975	1976	1977	1978	1979	1980	1981	1982
Инфлација (%)	508.1	376.0	340.0	174.0	63.5	30.3	38.9	31.2	9.5	20.7

Чилеанске (наранџасте) и просечне латиноамеричке (плаве) стопе раста БДП-а (1971–2007).

Нови устав одобрен је на референдуму, на коме нису постојале гласачке листе, 11. септембра 1980, а генерал Пиноче је постао председник републике у мандату од 8 година.

Чиле је у периоду 1982–1983. доживео озбиљну економску кризу са повећањем незапослености и падом финансијског сектора. 16 од 50 финансијских институција суочило се са банкротом. Током 1982. године две највеће банке су национализоване како би се спречила још гора кредитна криза. Током 1983. године национализовано је још пет банака а две банке су морале бити стављене под надзор владе. Централна банка је преузела стране дугове. Критичари су исмевали економску политику Чикаго бојса као "Чикашки пут до социјализма".

Након економске кризе, Хернан Бучи постао је министар финансија од 1985. до 1989. године, уводећи прагматичнију економску политику. Дозволио је да пезос ојача и поново је успоставио ограничења кретања капитала у земљи и ван ње. Увео је прописе Банке, поједноставио и смањио порез на добит. Чиле је наставио са приватизацијама, укључујући комунална предузећа као и ре-приватизацијом компанија које су била под управом владе током кризе 1982-1983. Од 1984. до 1990. године бруто домаћи производ Чилеа растао је са годишњим просеком од 5,9%, што је било најбрже на континенту. Чиле је развио добру извозну економију, укључујући извоз воћа и поврћа на северну хемисферу где су били ван сезоне, и командовао високим ценама.

Војна хунта је почела да се мења крајем 1970-их. Због проблема са Пиночеом, Лејх је 1978. искључен из хунте а заменио га генерал Фернандо Матеј. Крајем осамдесетих влада је постепено дозволила већу слободу окупљања, говора и удруживања, укључујући синдикалне и политичке активности. Због Касо Деголадос ("случај са прорезима до грла"), у којем су убијена три члана Комунистичке партије, Сезар Мендоза, члан хунте од 1973. и представник карабинероса, поднео је оставку 1985. године, а заменио га је Родолфо Станхе. Следеће године Кармен Глорија Кинтања изгорела је жива у у догађају који је постао познат као Касо Кемадо („случај живог спаљивања“).

Након истека осмогодишњег Пиночеовог мандата 1988. године одржан је још један референдум на ком су гласачи гласали за или против једног јединог кандидата који је предложила Војна хунта. Пиноче је, како се и очекивало био предложени кандидат, али ускраћен му је други осмогодишњи мандат са 54,5% гласова против њега.

Прелазак на демократију (1990–данашњица)

Алвин, Фреј и Лагос

Чилеанци су изабрали новог председника и већину чланова конгреса у два дома 14. децембра 1989. Хришћански демократа Патрисио Алвин, кандидат коалиције 17 политичких партија под називом „Консертасион“ (шп. Concertación), добио је апсолутну већину гласова (55%) . Председник Алвин обављао је дужност од 1990. до 1994. године, у периоду који се сматра прелазним. У фебруару 1991. Алвин је створио Националну комисију за истину и помирење која је у фебруару 1991. објавила Извештај о повратку закона о кршењима људских права почињеним током војне владавине. Овај извјештај бројао је 2279 случајева "нестанака" који се могу доказати и регистровати. Наравно, и сама природа "нестанка" отежавала је такве истраге. Исти проблем се појавио, неколико година касније, са Валеховим извештајем, објављеним 2004. у коме је набројано скоро 30.000 жртава мучења, по сведочењима 35.000 особа.

Пет председника Чилеа од преласка на демократију (1990–2018), на прослави двестагодишњице Чилеа.

На изборима у децембру 1993, син бившег председника Едуарда Фреја, Едуардо Фреј Руиз-Тагле предводио је коалицију Консентрасион и са њом је освојио 58% гласова. Фреја је 2000. наследио социјалиста Рикардо Лагос, који је победио у другом кругу Хоакина Лавина кандидата десничарске Алијансе за Чиле, са врло тесном победом од мање од 200 000 гласова (51,32%).

Пиноче је 1998. године отпутовао у Лондон на операцију леђа. Али по налогу шпанског судије Балтасара Гарсона, он је тамо ухапшен, привлачећи светску пажњу, не само због историје Чилеа и Јужне Америке, већ и зато што је ово било једно од првих хапшења бившег председника заснованог на принципу Универзалне јурисдикције. Пиноче се покушао бранити позивајући се на Закон о државном имунитету из 1978. године, аргумент који је британско правосуђе одбацило. Међутим, министар унутрашњих послова Велике Британије Џек Страу преузео је одговорност за његово пуштање на слободу из медицинских разлога и одбио га изручити Шпанији. Након тога, Пиноче се вратио у Чиле у марту 2000. Силазећи са авиона на својим инвалидским колицима, устао је и поздравио гомилу присталица, укључујући и војску која је свирала његове омиљене мелодије војног марша, која га је чекала на аеродрому у Сантијагу. Председник Рикардо Лагос је касније прокоментарисао да је телевизијско емитовање доласка пензионисаног генерала оштетило имиџ Чилеа, док су хиљаде демонстрирале против њега.

Башеле и Пињера

Коалиција Консертасион наставила је да доминира чилеанском политиком током последње две деценије. У јануару 2006. Чилеанци су изабрали своју прву жену председника, Мишел Башеле, из Социјалистичке партије. Положила је заклетву 11. марта 2006, продуживши управу коалиције Консертасион за још четири године.

Чиле је 2002. године потписао споразум о сарадњи са Европском унијом (који укључује споразум о слободној трговини и политичке и културне споразуме), 2003. године опсежни споразум о слободној трговини са Сједињеним Државама, а 2004. године са Јужном Корејом, очекујући процват увоза и извоз локалних производа и да постане регионално средиште трговине. Настављајући коалициону стратегију слободне трговине, председница Башеле је у августу 2006. године потписала споразум о слободној трговини са Кином (потписан под претходном управом Рикарда Лагоса), што је први кинески споразум о слободној трговини са неком латиноамеричком државом, слични уговори са Јапаном и Индијом потписани су у августу 2007. Башеле је у октобру 2006. године потписала мултилатерални трговински споразум са Новим Зеландом, Сингапуром и Брунејом, а Транс-Пацифичко стратешко економско партнерство (П4) такође је потписано под Лагосовим председништвом. Регионално је потписала билатералне споразуме о слободној трговини са Панамом, Перуом и Колумбијом.

После 20 година, Чиле је кренуо у новом смеру победом предводника деснице Себастијана Пињере, на чилеанским председничким изборима 2009–2010.

Дана 27. фебруара 2010. Чиле је потресао земљотрес јачине 8,8 °Ц Меркалијеве скале, један од најснажнијих икада забележених на свету. Више од 500 људи је настрадало (већина од цунамија који је уследио), а преко милион људи изгубило је своје домове. Земљотрес је такође праћен вишеструким потресима. Почетне процене штете биле су у распону од 15–30 милијарди америчких долара, што је отприлике 10 до 15 процената реалног бруто домаћег производа Чилеа.

Чиле је добио глобално признање за успешно спашавање 33 заробљених рудара у 2010. години. Дана 5. августа 2010. приступни тунел се срушио у руднику бакра и злата у Сан Хосеу у пустињи Атаками код Копијапоа на северу Чилеа, заробивши 33 рудара на 700 метара (2.300 стопа) испод земље. Спасилачки напор који је организовала чилеанска влада лоцирао је рударе 17 дана касније. Свих 33 рудара избављена су на површину два месеца касније, 13. октобра 2010. године, у периоду од скоро 24 сата, што је преношено уживо на телевизијама широм света.

Упркос добрим макроекономским показатељима, дошло је до пораста социјалног незадовољства, усредсређеног на захтеве за бољим и праведнијим образовањем, што је кулминирало масовним протестима који су захтевали више демократске и правичније институције. Поверење у Пињерову администрацију нагло је опало.

У 2013. години Башеле, социјалдемократа, изабрана је поново за председника, желећи да изврши структурне промене које је последњих година друштво захтевало у вези са реформом образовања, реформом пореза, истополном грађанском заједницом и дефинитивно оконча биномски систем, желећи даљу једнакост и крају онме што је остало од диктатуре. Током 2015. године, низ корупцијских скандала (посебно случај Пента и случај Кавал) постали су јавни, претећи кредибилитету политичке и пословне класе.

Дана 17. децембра 2017. године, Себастијан Пињера, изабран је поново за председника Чилеа. Добио је 36% гласова, што је био највећи проценат од свих 8 кандидата. У другом кругу, Пињера се такмичио са Алехандром Гиљиером, водитељем телевизијских вести који је био представник Башелеове коалиције Нова већина (шпа. Нуева Маyорíа). Пињера је победио на изборима са 54% гласова.

Види још

• Пацифички рат
• Историја Јужне Америке

Literatura

• Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Chile”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 6 (11 изд.). Цамбридге Университy Пресс. стр. 142—160.  (Сее пп. 153–160.)
• Андреw, Цхристопхер; Митрокхин, Васили (2005). Тхе Wорлд Wас Гоинг Оур Wаy: Тхе КГБ анд тхе Баттле фор тхе Тхирд Wорлд. УК: Басиц Боокс. ИСБН 0-465-00311-7. 
• Антезана-Пернет, Цоринне. "Пеаце ин тхе Wорлд анд Демоцрацy ат Хоме: Тхе Цхилеан Wомен'с Мовемент ин тхе 1940с" ин Латин Америца ин тхе 1940с, Давид Роцк, ед. Беркелеy анд Лос Ангелес: Университy оф Цалифорниа Пресс 1994, пп. 166–186.
• Бергqуист, Цхарлес W. Лабор ин Латин Америца: Цомпаративе Ессаyс он Цхиле, Аргентина, Венезуела, анд Цоломбиа. Станфорд: Станфорд Университy Пресс 1986.
• Бурр, Роберт Н. Бy Реасон ор Форце: Цхиле анд тхе Баланцинг Поwер оф Соутх Америца 1830–1905. Беркелеy анд Лос Ангелес: Университy оф Цалифорниа Пресс 1965.
• Цоллиер, Симон. Идеас анд Политицс оф Цхилеан Индепенденце, 1808–1833. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс 1967.
• Цоллиер, Симон; Wиллиам Ф. Сатер (1994). А Хисторy оф Цхиле: 1808–1994. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс. 
• Цроw, Јохн А (1992). Тхе Епиц оф Латин Америца (4тх изд.). Неw Yорк: Университy оф Цалифорниа Пресс. стр. 331–333. 
• Цруз Фариас, Едуардо (2002). „Ан овервиеw оф тхе Мапуцхе анд Азтец милитарy респонсе то тхе Спанисх Цонqуест”. Архивирано из оригинала 06. 04. 2004. г. Приступљено 15. 10. 2008. 
• Драке, Паул. Социалисм анд Популисм ин Цхиле, 1932–1952. Урбана: Университy оф Иллиноис Пресс 1978.
• Драке, Паул. "Интернатионал Црисес анд Популар Мовементс ин Латин Америца: Цхиле анд Перу фром тхе Греат Депрессион то тхе Цолд Wар," ин Латин Америца ин тхе 1940с, Давид Роцк, ед. Беркелеy анд Лос Ангелес: Университy оф Цалифорниа Пресс 1994, 109–140.
• Драке, Паул; et al. (1994). Chile: A Country Study. Washington, D.C.: Library of Congress. 
• Faundez, Julio (1988). Marxism and democracy in Chile: From 1932 to the fall of Allende. New Haven, Connecticut: Yale University Press. 
• Harvey, Robert. "Liberators: Latin America`s Struggle For Independence, 1810–1830". John Murray, London (2000). Harvey, Robert (2000). Liberators: Latin America's Struggle for Independence, 1810-1830. John Murray. ISBN 0-7195-5566-3. 
• Kaufman, Edy (1988). Crisis in Allende's Chile: New Perspectives. New York: Praeger Publishers. 
• Klubock, Thomas. La Frontera: Forests and Ecological Conflict in Chile's Frontier Territory. Durham: Duke University Press 2014.
• Korth, Eugene E (1968). Spanish Policy in Colonial Chile: the Struggle for Social Justice, 1535–1700. Stanford, California: Stanford University Press. 
• Lovemen, Brian. Chile: The Legacy of Hispanic Capitalism (3rd изд.). Oxford, UK: Oxford University Press. 
• Mallon, Florencia. Courage Tastes of Blood: The Mapuche Community of Nicolás Ailío and the Chilean State, 1906–2001. Durham: Duke University Press 2005.
• Pike, Frederick B. Chile and the United States, 1880–1962: The Emergence of Chile's Social Crisis and challenge to United States Diplomacy. University of Notre Dame Press 1963.
• Prago, Albert (1970). The Revolutions in Spanish America. New York: The Macmillan Company. 
• Rector, John L (2005). The History of Chile. US: Palgrave Macmillan. 
• Stern, Steve J. Battling for Hearts and Minds: Memory Struggles in Pinochet's Chile, 1973–1988. Durham: Duke University Press 2006.
• Whelan, James (1989). Out of the Ashes: The Life, Death and Transfiguration of Democracy in Chile. Washington, D.C.: Regnery Gateway. 
• Amunátegui, Miguel Luis (1913). Descubrimiento i conquista de Chile (PDF) (на језику: Spanish). Santiago, Chile: Imprenta, Litografía i Encuadernación Barcelona. стр. 550. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Barros Arana, Diego (1855). Historia Jeneral de la Independencia de Chile (на језику: Spanish). I—IV. Santiago, Chile: Imprenta del Ferrocarril. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Barros Arana, Diego (1884—1902). Historia Jeneral de Chile (на језику: Spanish). I-XVI. Santiago, Chile: Rafael Jover. ISBN 9780598482334. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Bulnes, Gonzalo (1955). La Guerra del Pacífico (на језику: Spanish) (5th изд.). Santiago, Chile: Editorial del Pacífico. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Carvallo y Goyeneche, Vicente (1875). Miguel Luis Amunategui, ур. Descripción Histórica y Geografía del Reino de Chile Vol. I (1542–1626). Coleccion de historiadores de Chile y documentos relativos a la historia nacional (на језику: Spanish). VIII (Instituto Chileno de Cultura Hispánica, Academia Chilena de la Historia изд.). Santiago, Chile: Imprenta de La Estrella de Chile. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Carvallo y Goyeneche, Vicente (1875). Miguel Luis Amunategui, ур. Descripción Histórica y Geografía del Reino de Chile Vol. II (1626–1787). Coleccion de historiadores de Chile y documentos relativos a la historia nacional (на језику: Spanish). IX (Instituto Chileno de Cultura Hispánica, Academia Chilena de la Historia изд.). Santiago, Chile: Imprenta de La Estrella de Chile. стр. 483. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Carvallo y Goyeneche, Vicente (1875). Miguel Luis Amunategui, ур. Descripción Histórica y Geografía del Reino de Chile Vol. III. Coleccion de historiadores de Chile y documentos relativos a la historia nacional (на језику: Spanish). X (Instituto Chileno de Cultura Hispánica, Academia Chilena de la Historia изд.). Santiago, Chile: Imprenta de La Estrella de Chile. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Castedo, Leopoldo (1954). Resumen de la Historia de Chile de Francisco Antonio Encina (на језику: Spanish). 2. Santiago, Chile: Empresa Editora Zig-Zag. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Córdoba y Figueroa, Pedro de (1862). Historia de Chile (1492–1717). Coleccion de historiadores de Chile y documentos relativos a la historia nacional (на језику: Spanish). II (Instituto Chileno de Cultura Hispánica, Academia Chilena de la Historia изд.). Santiago, Chile: Imprenta del Ferrocarril. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Cronología de Chile in the Spanish-language Wikipedia.
• Díaz, J.; Lüders. R. y Wagner, G. (2016). Chile 1810–2010. La República en Cifras. Historical Statistics. (Santiago: Ediciones Universidad Católica de Chile); a compendium of indicators, from macroeconomic aggregates to demographic trends and social policies, focused on economic and social history; more information; Data can be obtained from: online
• Encina, Francisco Antonio (1940—1952). Historia de Chile: desde la prehistoria hasta 1891 (на језику: Spanish). I—XX. Santiago, Chile: Editorial Nascimento. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Ercilla, Alonso de. La Araucana (на језику: Spanish). Eswikisource. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Eyzaguirre, José Ignacio Víctor (1850). Historia eclesiastica: Politica y literaria de Chile (на језику: Spanish). Valparaíso, Chile: Imprenta del Comercio. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Gay, Claudio (1845). Historia física y política de Chile (1564–1638) (на језику: Spanish). II. Paris, France: En casa del autor. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Gay, Claudio (1847). Historia física y política de Chile (1638–1716) (на језику: Spanish). III. Paris, France: En casa del autor. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Gay, Claudio (1848). Historia física y política de Chile (1749–1808) (на језику: Spanish). IV. Paris, France: En casa del autor. стр. 506. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Gay, Claudio (1856). Historia de la Independencia Chilena (на језику: Spanish). I & II. Paris, France: Imprenta de E. Thunot y Cia. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Gómez de Vidaurre, Felipe (1889). José Toribio Medina, ур. Historia Geográfica, Natural y Civil del Reino de Chile Vol. II. Coleccion de historiadores de Chile y documentos relativos a la historia nacional (на језику: Spanish). XV (Instituto Chileno de Cultura Hispánica, Academia Chilena de la Historia изд.). Santiago, Chile: Imprenta Ercilla. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Góngora Marmolejo, Alonso de (1960). Historia de Todas las Cosas que han Acaecido en el Reino de Chile y de los que lo han gobernado (1536–1575). Crónicas del Reino de Chile (на језику: Spanish). Madrid, Spain: Atlas. стр. 75—224. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• González Camus, Ignacio (1988). El dia en que murio Allende (на језику: Spanish). Santiago, Chile: Instituto Chileno de Estudios Humanísticos (ICHEH) and Centro de Estudios Sociales (CESOC). CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• González de Nájera, Alonso (1866). Desengaño y reparo de la guerra del Reino de Chile. Colección de Documentos Inéditos para la Historia de España (на језику: Spanish). XLVIII. Madrid, Spain: Imprenta de la Viuda de Calero. Приступљено 18. 9. 2013. „History of Chile (1425–1655)” CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Herring, Hubert (1968). A History of Latin America. New York: Alfred A Knopf. 
• Jufré del Águila, Melchor (1897). Compendio historial del Descubrimiento y Conquista del Reino de Chile (на језику: Spanish) (Universidad de Chile изд.). Santiago, Chile: Imprenta Cervantes. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Karamessines, Thomas (1970). Operation Guide for the Conspiration in Chile. Washington, D.C.: United States National Security Council. 
• Mariño de Lobera, Pedro (1960). Fr. Bartolomé de Escobar, ур. Crónica del Reino de Chile, escrita por el capitán Pedro Mariño de Lobera... reducido a nuevo método y estilo por el Padre Bartolomé de Escobar (1593). Crónicas del Reino de Chile (на језику: Spanish). Madrid, Spain: Atlas. стр. 227—562. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Medina, José Toribio (1906). Diccionario Biográfico Colonial de Chile (PDF) (на језику: Spanish). Santiago, Chile: Imprenta Elzeviriana. стр. 1,006. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Pérez García, José (1900). José Toribio Medina, ур. Historia Natural, Militar, Civil y Sagrada del Reino de Chile (Vol. I) (PDF). Coleccion de historiadores de Chile y documentos relativos a la historia nacional (на језику: Spanish). XXII (Instituto Chileno de Cultura Hispánica, Academia Chilena de la Historia изд.). Santiago, Chile: Imprenta Elzeviriana. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Pérez García, José (1900). José Toribio Medina, ур. Historia Natural, Militar, Civil y Sagrada del Reino de Chile (Vol. II) (PDF). Coleccion de historiadores de Chile y documentos relativos a la historia nacional (на језику: Spanish). XXIII (Instituto Chileno de Cultura Hispánica, Academia Chilena de la Historia изд.). Santiago, Chile: Imprenta Elzeviriana. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Rosales, Diego de (1877). Benjamín Vicuña Mackenna, ур. Historia general de el Reyno de Chile: Flandes Indiano (1425–1553) (на језику: Spanish). I. Valparaíso, Chile: Imprenta i Libreria del Mercurio. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Rosales, Diego de (1878). Benjamín Vicuña Mackenna, ур. Historia general de el Reyno de Chile: Flandes Indiano (1554–1625) (на језику: Spanish). II. Valparaíso, Chile: Imprenta i Libreria del Mercurio. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Rosales, Diego de (1878). Benjamín Vicuña Mackenna, ур. Historia general de el Reyno de Chile: Flandes Indiano (1625–1655) (на језику: Spanish). III. Valparaíso, Chile: Imprenta i Libreria del Mercurio. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• US State Department. „Background Note: Chile” (на језику: Spanish). Приступљено 16. 1. 2009. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Vega, Garcilaso de la (1616). Comentarios reales (на језику: Spanish). Eswikisource. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Valdivia, Pedro de (1960). Cartas. Crónicas del Reino de Chile (на језику: Spanish). Madrid, Spain: Atlas. стр. 1—74. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Vicuña Mackenna, Benjamín (1889). Diego de Almagro (на језику: Spanish). Santiago, Chile: Imprenta Cervantes. стр. 122. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Vicuña Mackenna, Benjamín (1868). La guerra a muerte: memoria sobre las últimas campañas de la Independencia de Chile (1819–1824) (на језику: Spanish). Santiago, Chile: Imprenta Nacional. стр. 562. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Vivar, Jerónimo de (1987). Crónica y relación copiosa y verdadera de los reinos de Chile (1558) (на језику: Spanish). Madrid, Spain: ARTEHISTORIA REVISTA DIGITAL. Архивирано из оригинала 26. 5. 2008. г. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• „WWW-VL: History: Chile” (на језику: Spanish). World Wide Web Virtual Library History Central Catalogue. Приступљено 16. 1. 2009. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)

Spoljašnje veze

• „Chile: History”. Latin American Network Information Center. USA: University of Texas at Austin. 
• History of Chile (book by Chilean historian Luis Galdames)