Википедија

Историја Естоније

Историја Естоније је историја простора данашње Републике Естоније и народа Естонаца од праисторије до данас.

Застава Естоније
Грб Естоније
Глинена посуда из тзв. северњачке Културе чешљастих украса.
Естонски историјски музеј, Нарва.
Камени кружни гробови из бронзаног доба (северна Естонија).

Праисторија уреди

Подручје Естоније је насељено од краја Плеистоценског леденог доба, око 10.000. п. н. е.. Најраније насеобине се повезују с мезолитском културом Кунда, а најстарије су у околини реке Парну из око 9. миленијума пне. Култура Кунда је добила име према насељу Кунда из Ламасмае у северној Естонији (из око 8.500. п. н. е.[1]). Налази ове културе (коштано, камено, али и оруђе од минерала и кварца) потичу и из других делова Естоније, али и Литваније, северне Латвије и јужне Финске.

Почетком 4. миленијума пне. у Естонију је дошла тзв. Култура чешљастих украса (названа по украсима на лончарији који су се добијали притискањем чешља у посуду пре печења).[2] Погребни обичаји ове културе укључивали су полагање у гроб фигура животиња, посебно птица и змија - али и људи, које су биле изрезбарене од кости и јантара. Налази ове културе су пронађени од северне Финске до источне Пруске.

Крајем бронзаног доба и почетком раног гвозденог доба настале су велике помене у друштву, пре свега прелазак на пољопривреду која је остала главна грана естонске привреде. До краја 5. века насеобине су расле, као и њихов број становника.

Древна историја уреди

 
Предмети из налазишта Кумна, Естонија (гвоздено доба)[3]

Естонце је први споменуо римски историчар Тацит у свом делу Германиј из 1. века п. н. е.., а утицаји Римског царства су били видљиви. За време гвозденог доба Естонце су често нападали Викинзи из Скандинавије,[4] али су и они нападали преко Балтика. Забележено је да су естонски гусари опљачкали и спалили шведски град Сигтуну 1187. год.[5]

У то време је Естонија политички подељене на покрајине (ест. kihelkond) и земље (maakond). Покрајине су се састојале од неколико села са већем стараца на челу и свака провинција је имала барем једно утврђење. Одбрану околине водио је највиши члан већа, касније познат као краљ. Свака се земља састојала од неколико покрајина које је водило или веће или краљ. До 13. века у Естонији се препознају земље: Ревала, Харјума, Сарема, Хиума, Ланема, Алемпоис, Сакала, Уганди, Јогентагана, Супулитсе, Вајга, Мех, Нурмекунд, Јарвама и Вирума.[6]

Средњи век уреди

 
Данска застава на небу током битке за Линданис (15. јуна 1219)
Кристиан Август Лоренцен (1809)

У 11. и 12. веку подручјем Естоније пролазе Данци и Швеђани, а између 1030. и 1192. године их неуспешно покушавају освојити Руси.

Естонија је дуго остала паганском земљом, а врховно божанство њихове политеистичке религије било је Тарапита. То се спомиње у Хроникама Хенрика из Ливоније (лат. Heinrici Cronicon Lyvoniae) који га назива врховним божанством Оеселијанаца (становника острва Сарема), али и Виронијаца у северној Естонији. У Вируми је постојало свето брдо с дрвеним грађевинама на којем се веровало да је рођен Тарапита (веројатно брдо Ебавере (Ebavere mägi) у данашњем округу Лане-Вирума. Према истој хроници, крсташи, који су извршили инвазију на Виронију 1220. године, протерали су следбенике Тарапитуа на острво Сарема.[7]

 
Ливонијска конфедерација 1260. год.

На почетку 13. века, Лембиту од Лехоле, поглавар покрајине Сакала желео је да уједини Естонце, те да одбаци Данце и Немце који су започели Северни крсташки рат. Успео је да скупи око 6.000 војника из свих околних земаља, али је погинуо у бици на дан св. Матеје (септембар 1217. године).[8] Тада Естонију осваја немачки витешки ред (Тевтонци). Покрштавање земље је спровео немачки витешки ред Ливонијско братство мача, који су освојили и јужну Естонију. У исто време, Данска је покушала да заузме северну Естонију. Освајање Естоније је довршено 1227. године, када северна Естонија са острвима доспева под Данску, а јужна Естонија и Латвија под немачку власт.

Естонија је постала део Ливонијске конфедерације од 1228. године до 1560-их. Ревал (који се од 1918. зове Талин) је добио право слободног града од стране Либека 1248. године и постао је чланицом удружења трговачких градова или Ханза лиге. Године 1343, становници северне Естоније и острва Сарема су дигли буну против немачке власти (тзв. Побуна на ноћ св. Јурја), која је крваво угушена 1345. Следеће године (1346) Данци продају суверенитет над својим делом Естоније Немцима.

Русија је неуспешно покушавала да окупира Естонију 1481. и 1558. године.

Протестантска реформација у Европи, коју је покренуо Мартин Лутер (1519), имала је снажан одјек међу балтичким земљама. Идеје реформације су биле општепознате у Ливонијској конфедерацији већ до 1520-их. Језик, образовање, вера и политика су се страшно промениле. Црквени обреди су се почели одржавати на домаћем језику, уместо латинског.[9]

Између Шведске и Русије уреди

 
Шведски дворац Куресаре на острву Сарема.

Између 1558. и 1629. године Естонију поступно заузима Шведска. Током Ливонског рата 1561. године, северна Естонија је дошла под шведску контролу, док је јужна потпала под краткотрајну контролу Пољско-литванског савеза 1580-их.

Године 1625. цела Естонија је потпала под шведску контролу и подељена је на две административне целине: шведску Естонију на северу и Ливонију на југу (јужна Естонија с Латвијом). Ова подела ће потрајати све до почетка 20. века. Године 1631. шведски краљ Густав II Адолф, (Gustavus Adolphus), присилио је племиће да одобре веча права сељацима, иако се кметство задржало. На Универзитету у Тарту је 1632. основана прва штампарија. Ово раздобље је познато у Естонији као „Добро старо шведско доба”.

Након Великог северног рата и мира у Ништаду 1721. године Естонија долази под суверенитет Русије. Правни систем, лутеранска црква, образовање, али и локална и градска управа су остале немачке све до краја 19. века, а делом и све до 1918. године.

 
Јохан Колер, Фридрих Рејнхолд Кројцвалд чита Калевипоег

До 1819, заједно с осталим балтичким покрајинама, Естонија је прва укинула кметство тако да су сељаци могли да основају своја домаћинства или да се селе у градове. Ово је постао темељ првиредног раста који је затим омогућио јачање национализма и диференцијације естонске културе и идентитета. Естонски народни препород је био у духу многих сличних покрета који су се јавили полоном 19. века у целој Европи.

Естофилски народни препород уреди

Естофилска високообразовна класа (фузија образованих Немаца и Естонаца) се дивила древној култури и слободи Естонаца од пре окупације од стране Данаца и Немаца у 13. веку.[10] Естофилски просветитељски покрет је означио прелаз са естонске религијске литературе на новине и штампу за шире масе писане на естонском језику.

Овај културни покрет покренуо је све-естонске фестивале (који су се редовито одржавали од 1869) и на крају увођење естонског језика у школе. Развила се и богата естонска књижевност, те је „Калевипоег”, естонски национални еп, штампан 1861. године истовремено естонском и немачком језику.

Одговор Москве била је снажна русификација, посебно снажна за време цара Александра III (1881–1894). Тада је унинута локална самоуправа балтичких покрајина, а наступа интензивна русификација у управи, школству и судству.

Борба за независност уреди

 
Долазак финских добровољаца у Талин, децембар 1918. године.

Након Октобарске револуције 1917. године и немачких победа против Црвене армије, изабрано је Естонско народно веће (Maapäev) и формирана је привремена влада која проглашава независност Естоније у Талину, 24. фебруара 1918. године. Исте године, с повлачењем совјетске војске, Естонију заузимају немачке трупе и започиње Естонски ослободилачки рат или Вапс покрет (естонски: Eesti Vabadussõjalaste Keskliit). Након капитулације Немачке у Нарви, проглашена Естонска Совјетска Република. Међутим, већ следеће године (1919), истовременом победом Естонске ослободилачке војске над Црвеном армијом и Немачким добровољцима (Freikorps), Естонија је прогласила независност од Совјетског Савеза, а са Немцима је мир потписан у Тарту 2. фебруара 1920. године.

Независна Република Естонија уреди

 

Прва земља која је признала Естонију била је Финска 7. српња 1920, а уследиле су Пољска (31. децембра), Аргентина (12. јануара 1921) и западни Савезници 26. јануара исте године. Естонија је задржала своју неовисност током следеће 22 године. Испрва као парламентарна демократија (Rigikogu), а од 1934. године (распуштањем парламента) након Велике светске кризе, власт преузима Константин Пјатс. Он је увео диктаторски режим и настојао је да склопи обрамбени савез с Немачком. Он је био председник до 1938. године када се поновно успостављају парламентарни избори.

Естонија у Другом светском рату уреди

 
Премијер Јури Улуотс 1944. године.
 
Немачка творевина Остланд у којој је била и Естонија до 1944. године.

Пактом Хитлер-Стаљин из 1939. године, Естонија је припала совјетској интересној сфери. СССР је заузео Естонију 1940. године.[11] и у августу је анектирао као Естонску Совјетску Социјалистичку Републику.

Од 14. јуна 1941. године уследиле су масовне депортације у којима су многи политичари и интелектуалци, али и обични грађани, убијени или пресељени у удаљене делове Совјетског Савеза.

Када су немачке снаге у Операцији Барбароса напале Совјетски савез, око 34.000 Естонаца је присилно мобилизовано, а мање од 30% њих је преживело рат. У то време политичке затворенике које нису могли да депортују НКВД је елиминисала.[12] Немачке снаге у сурадњи са Естонским партизанима (Шумска браћа) заузеле су Нарву 17. августа, а Талин 28. августа. Одмах након што су протерали совјетску војску, немачка војска је разоружала партизане. Иако су испрва Естонци сматрали Немце за ослободитеље, убрзо су схватили како су само променили окупатора. Уследило је пустошење земље и холокауст, а Естонци који нису подржавали нацизам су радије приступили финској војсци.

У јануару 1944. године Црвена армија је надирала преко граница Естоније и Естонци су масовно одговорили позиву на мобилизацију против совета (38.000 добровољаца у једном дану).[13] Естонци који су били у финској војсци су дошли преко Балтика уз потпору Финске која се надала да ће овом акцијом подстаћи запад да им помогне у борби против совјета.

Жртве током Другог светског рата у Естонији се процењују на 25% укупне популације у држави (око 90.000), једна од највиших стопа у Европи. Оне укључују ратне жртве, али и нестале и депортоване у совјетским депортацијама 1941. године, и немачким депортацијама и холокаусту.[14]

Естонска ССР уреди

 
 
Совјетска затворска врата у музеју окупација у Талину
 
Промене естонских граница од 1939. до 2001. године.

Дана 12. јануара 1949. године Веће министара Совјетског савеза донело је одлуку о „прогону и депортацији” Балтичких народа, тзв. кулака и њихових породица, као и породица „бандита, националиста и других”.[15] Више од 200.000 људи је депортирано из Балтичке регије од 1940. до 1953. године, укључујући најмање 75.000 (више од 10% укупне популације одраслих) који су послати у логоре смрти (гулаге).

Ратна штета и совјетска планска привреда су успорили економски развој Естоније која је на крају јако заостајала од земаља у регији (Финска, Шведска).[16] Такође, велики делови земље су милитаризовани, понајвише морска обала и острва (укључујући Сарема, Хиума и град Палдиски који је постао главни центар за нуклеарне подморнице) који су проглашени „граничном зоном”. Стотине хиљада Руса и других народа из целог Совјетског савеза је доведено у Естонију да припомогну индустријализацији и милитаризацији, чиме се број становника повећао за пола милиона у 45 година.[17] До 1980. када је одржано натицање у једрењу у Талину, у склопу Олимпијских игара у Москви, русификација и имиграција су изазвале опште протесте.

Обнова независности уреди

САД, Велика Британија, Француска и већина западних земаља су сматрали анексију Естоније незаконитим чином, те нису признавали Естонску ССР, а одржавали су дипломатске везе с представницима Независне Естоније који су били у изгнанству. Слабљањем совјетског ауторитета 1980-их, естонска идеја независности је јачала. „Распевана револуција” из 1989. кулминирала је симболичаним покретом названим Балтички пут, који се састојао од ланца 2 милиона људи који су се држали за руке од Литваније, Летоније до Естоније. Декларација о независности Естоније је издата 16. новембра 1989,[18] а службену независност је Естонија објавила након распада Совјетског Савеза 20. августа 1991. године (током покушаја државног удара у Москви) и тиме је обновила независну Естонију од пре 1940. године. Прва земља која је признала Естонију била је Исланд, а совјетска војска је морала да напусти Естонију до 31. августа 1994. године.

Референце уреди

  1. ^ Јеан-Јацqуес Субренат, ур. (2004). Естониа: Идентитy анд Индепенденце. БРИЛЛ. стр. 24. ИСБН 978-90-420-0890-8. ]
  2. ^ Лаур, Мати (2002). Хисторy оф Естониа. Авита. ИСБН 978-9985-2-0606-5. 
  3. ^ Археолошка налазишта у Естонији
  4. ^ Неколико викиншких сага спомиње нападе на Естонију
  5. ^ Пљачкање Сигтуне
  6. ^ Раун, Тоиво У. Естонија и Естонци. стр. 11. ИСБН 978-0-8179-2852-0. 
  7. ^ Кронике Хенрyја из Ливоније, [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јун 2004)
  8. ^ еестигиид.ее Лембиту
  9. ^ Протестантска реформација на Балтику Архивирано на сајту Wayback Machine (3. септембар 2009) Универзитет у Вашингтону
  10. ^ Јеан-Јацqуес. Субренат, Јеан-Јацqуес (2004). [хттпс://боокс.гоогле.цом/боокс?ид=кБЗлХдп7тдцЦ Идентитет и неовисност. Родопи. стр. 84. ИСБН 978-90-420-0890-8. ]
  11. ^ Смитх, Давид Ј. (2002). Балтичке државе. Псyцхологy Пресс. стр. 19. ИСБН 978-0-415-28580-3. 
  12. ^ Анатол Лиевен (јануар 1994). Балтичка револуција и пут к слободи. Yале Университy Пресс. стр. 424. ИСБН 978-0-300-06078-2. 
  13. ^ Даве Ланде (2000). Отпор у окупираној Еуропи. стр. 200. ИСБН 978-0-7603-0745-8. 
  14. ^ Енцyцлопæдиа Британница: Губитци Балтичких држава у II светском рату
  15. ^ Степхане Цоуртоис, Ницхолас Wертх, Јеан-Лоуис Панне, Андрзеј Пацзкоwски, Карел Бартосек, Јеан-Лоуис Марголин и Марк Крамер (1999). Црна книга комунизма. Харвард Пресс. ИСБН 978-0-674-07608-2. 
  16. ^ Валге раамат, пп. 125. и 148.
  17. ^ Валге раамат
  18. ^ Јан Wиелгохс (2004). Диссент анд Оппоситион ин Цоммунист Еастерн Еуропе: Оригинс оф Цивил Социетy анд Демоцратиц Транситион. Асхгате Публисхинг, Лтд. стр. 134. ИСБН 9780754637905. 

Литература уреди

Spoljašnje veze уреди

 
Istorija Estonije na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istorija_Estonije&oldid=27815751”