Википедија

Историја Малезије

Малезија је земља смештена на стратешком морском коридору што је излаже глобалној трговини и страним културама. Назив „Малезија” је модерни концепт, настао у другој половини 20. века. Међутим, савремена Малезија читаву историју Малајаца, која се протеже хиљадама година још од праисторијског доба, сматра својом историјом и као таква је третирана на овој страници.

Рани западни приказ тог подручја види се у Птоломејевој књизи Географија, у којој се спомиње „Златно полуострво”, које је сада идентификована као Малајско полуострво.[1] Хиндуизам и будизам из Индије и Кине доминирали су раном регионалном историјом, достижући свој врхунац за време владавине цивилизације Шривиђаја са седиштем у Суматри, чији се утицај проширио кроз Суматру, Јаву, Малајско полуострво и већи део Борнеа од 7. до 13. века.

Иако су муслимани прошли кроз Малајско полуострво већ у 10. веку, ислам се први пут чврсто утврдио тек у 14. веку. Усвајањем ислама у 14. веку дошло је до пораста броја султаната од којих је најистакнутији био Малашки султанат. Ислам је имао снажан утицај на Малајце, али су и они утицали на њега. Португалци су били прва европска колонијална сила која се успоставила на Малајском полуострву и југоисточној Азији, заузевши Малаку 1511. године, а њима су следили Холанђани 1641. године. Међутим, Британци су, након што су у почетку успоставили базе у Џеселтону, Кучингу, Пенангу и Сингапуру, на крају осигурали своју хегемонију широм територије која је сада Малезија. Англо-холандски уговор из 1824. је дефинисао границе између Британске Малезије и Холандске Источне Индије (која је постала Индонезија). Четврта фаза страног утицаја била је имиграција кинеских и индијских радника како би задовољили потребе колонијалне економије коју су створили Британци на Малајском полуострву и Борнеу.[2]

Јапанска инвазија током Другог светског рата окончала је британску доминацију у Малезији. Накнадна окупација Малезије, Северног Борнеа и Саравака од 1942. до 1945. разбуктала је национализам. На полуострву је Малајска комунистичка партија повела оружану борбу против Британаца. Оштри војни одговор окончао је побуну и довео до успостављања независне, вишерасне Малајске федерације 31. августа 1957. Дана 22. јула 1963. Саравак је добио самоуправу. Следећег месеца, 31. августа 1963, Северни Борнео и Сингапур такође су добили самоуправу, а све државе су формирале су Малезију 16. септембра 1963. Око две године касније, малезијски парламент је усвојио закон без пристанка потписника Малезијског споразума 1963 да се Сингапур одвоји од Федерације.[3] Сукоб са Индонезијом догодио се почетком 1960-их. Расни нереди током 1969. довели су до увођења ванредне владавине, и до ограничавања политичког живота и грађанских слобода, што никада није било потпуно укинуто. Од 1970. Барисанска национална коалиција на челу са Уједињеном малезијском националном организацијом (УМНО) управљала је Малезијом, док није поражена од коалиције Пакатан Харапана коју је на изборима 10. маја 2018. предводио бивши вођа УМНО-а Махатир Мухамед.

Праисторија

уреди
Главни чланак: Преисторијска Малазија

Камене секире раних хоминоида, вероватно врсте Хомо ерецтус, откривене су у Ленгонгу. Они потичу из времена пре 1,83 милиона година, што је најстарији доказ о обитавању хоминида у југоисточној Азији.[4] Најранији доказ о присуству модерних људи у Малезији је лобања стара 40.000 година, ископана из пећина Ниах у данашњем Сараваку, названа „Дубока лобања”. Она је ископана из дубоког рова који су 1958. открили Барбара и Том Харисон (британски етнолози).[5][6][7] Ово је уједно и најстарија модерна људска лобања у југоисточној Азији.[8] Лобања је вероватно припадала девојци са 16 до 17 година.[9] Први сакупљачи су посетили западни део пећине Ниах (лоциран 110 км (68 ми) југозападно од Мирија)[6] пре 40.000 година када је Борнео био повезан са копном Југоисточне Азије. Пејзаж око пећина Ниах био је сувљи и изложенији него што је то сада случај. Током праисторије су пећине Ниах биле окружене комбинацијом затворених шума са грмљем, мочварама и рекама. Сакупљачи хране су могли да преживе у кишној прашуми путем лова, риболова и скупљања мекушаца и јестивих биљака.[9] На том подручју су пронађена мезолитска и неолитска гробља.[10] Подручје око пећина Ниах означено је као национални парк.[11]

Једна студија азијске генетике указује на идеју да су изворни људи у источној Азији потицали из југоисточне Азије.[12] Најстарији комплетан костур пронађен у Малезији је 11.000 година стар човек Перак откопан 1991. године.[13] Аутохтони становници на полуострву могу се поделити у три етничке групе, Негрито, Сеној и прото-Малаји.[14] Први становници Малајског полуострва вероватно су били из Негрито групе.[15] Ти мезолитски ловци вероватно су били преци Семанга, етничке групе Негрита, која има дугу историју на Малајском полуострву.[16]

Сматра су да су Сеноји композитна група, са приближно половином мајчинских лоза митохондријалне ДНК које потичу од предака Семанга и око половине од каснијих предачких миграција из Индокине. Једна група научника је предложила да су они потомци раних аустроазијских пољопривредника, који су језик и технологију донели на јужни део полуострва пре око 4.000 година. Они су уједињени и удружени са аутохтоним становништвом.[17]

Прото Малезијци имају разноврсније порекло[18] и населили су се у Малезији до 1000. године п. н. е. као резултат аустронезијске експанзије.[19] Иако они имају извесне везе с другим становницима у приморској југоисточној Азији, неки такође воде порекло из Индокине из периода око последњег леденог максимума пре око 20.000 година. Антрополози подржавају идеју да су Прото-Малајци потекли из подручја које је у данашње време Јунан, Кина.[20] Након тога је уследело рано-халоценско ширење кроз Малајско полуострво у Малајски архипелаг.[21] Око 300. године п. н. е., у унутрашњост су их потиснули напади Деутеро-Малајаца, који су били народи из гвозденог или бронзаног доба, који су делимично потицали од Чама из Камбоџе и Вијетнама. Прва група на полуострву која је користила металне алате, Деутеро-Малајци су били директни преци данашњих Малаја, и донели су са собом напредне технике узгоја.[16] Малајци су остали политички фрагментисани широм Малајског архипелага, мада су култура и друштвена структура били заједнички.[22]

Референце

уреди
  1. ^ Имаго Мвнди (на језику: енглески). Брилл Арцхиве. 
  2. ^ Аннуал Репорт он тхе Федератион оф Малаyа: 1951 ин C.C. Цхин анд Карл Хацк, Диалогуес wитх Цхин Пенг пп. 380, 81.
  3. ^ „Роад то Индепенденце”. УС Говернмент. Приступљено 3. 8. 2013. 
  4. ^ „Арцхаеологицал Херитаге оф Ленггонг Валлеy” (ПДФ). Департмент оф Натионал Херитаге, Министрy оф Информатион Цоммуницатионс анд Цултуре Малаyсиа. Wорлд Херитаге Цонвентион (УНЕСЦО). Приступљено 8. 10. 2015. 
  5. ^ „Хисторy оф тхе Греат Цаве оф Ниах”. АБЦ Онлине. Приступљено 6. 1. 2014. 
  6. ^ а б „Ниах Натионал Парк – Еарлy Хуман сеттлементс”. Сараwак Форестрy. Архивирано из оригинала 18. 2. 2015. г. Приступљено 23. 3. 2015. 
  7. ^ „Хисторy оф тхе Греат Цаве оф Ниах”. Аустралиан Броадцастинг Цорпоратион. Архивирано из оригинала 22. 11. 2014. г. Приступљено 23. 3. 2015. 
  8. ^ „Ниах Цаве”. хуманоригинс.си.еду. Смитхсониан Натионал Мусеум оф Натурал Хисторy. Архивирано из оригинала 22. 11. 2013. г. Приступљено 23. 3. 2015. 
  9. ^ а б Фаулкнер, Неил (7. 11. 2003). Ниах Цаве, Сараwак, Борнео. Цуррент Wорлд Арцхаеологy Иссуе 2. Архивирано из оригинала 23. 3. 2015. г. Приступљено 23. 3. 2015. 
  10. ^ Хирст, К. Крис. „Ниах Цаве (Борнео, Малаyсиа) – Анатомицаллy модерн хуманс ин Борнео”. абоут.цом. Архивирано из оригинала 5. 11. 2013. г. Приступљено 23. 3. 2015. 
  11. ^ „Ниах Натионал Парк, Мири”. Сараwак Тоурисм Боард. Архивирано из оригинала 26. 12. 2015. г. Приступљено 26. 12. 2015. 
  12. ^ „Генетиц 'мап' оф Асиа'с диверситy”. ББЦ Неwс. 11. 12. 2009. 
  13. ^ Лиз Прице (17. 3. 2007). „Трацинг бацк Малаyсиа'с стоне-аге ман ин Ленггонг”. Тхе Брунеи Тимес. Архивирано из оригинала 15. 10. 2015. г. Приступљено 8. 10. 2015. 
  14. ^ Лим, L.С.; Анг, К.C.; Махани, M.C.; Схахром, А.W.; Мд-Заин, Б.M. (2010). „Митоцхондриал ДНА Полyморпхисм анд Пхyлогенетиц Релатионсхипс оф Прото Малаyс ин Пенинсулар Малаyсиа”. Јоурнал оф Биологицал Сциенцес. 10 (2): 71—83. дои:10.3923/јбс.2010.71.83. 
  15. ^ Фиx, Алан Г. (јун 1995). „Малаyан Палеосоциологy: Имплицатионс фор Паттернс оф Генетиц Вариатион амонг тхе Оранг Асли”. Америцан Антхропологист. Неw Сериес. 97 (2): 313—323. ЈСТОР 681964. дои:10.1525/аа.1995.97.2.02а00090. 
  16. ^ а б „ТЕД Цаст Студy: Таман Негара Раин Форест Парк анд Тоурисм”. август 1999. Архивирано из оригинала 9. 6. 2010. г. Приступљено 8. 7. 2010. 
  17. ^ „Пхyлогеограпхy анд Етхногенесис оф Аборигинал Соутхеаст Асианс”. http://mbe.oxfordjournals.org: Оxфорд Университy Пресс. Приступљено 6. 7. 2010. 
  18. ^ „Wорлд Дирецторy оф Миноритиес анд Индигеноус Пеоплес – Малаyсиа: Оранг Асли”. Реф Wорлд (УНХЦР). 2008. Приступљено 8. 10. 2015. 
  19. ^ Мицхел Јацq-Хергоуалц'х (јануар 2002). Тхе Малаy Пенинсула: Цроссроадс оф тхе Маритиме Силк-Роад (100 Бц-1300 Ад). БРИЛЛ. стр. 24—. ИСБН 90-04-11973-6. 
  20. ^ Р.Х вон Гелдерн, Ј.Х.C Керн, Ј.Р Фостер, Ј.Р Логен, Сламетмуљана анд Асмах Хаји Омар.
    А хисторy оф Малаyа анд хер неигхбоурс – Паге 21 – бy Францис Јосепх Моорхеад, публисхед бy Лонгманс оф Малаyсиа, 1965
    Индиа анд анциент Малаyа (фром тхе еарлиест тимес то цирца А.D. 1400) – Паге 3 – бy D. Девахути, Публисхед бy D. Мооре фор Еастерн Университиес Пресс, 1965
    Тхе макинг оф модерн Малаyа: а хисторy фром еарлиест тимес то индепенденце – Паге 5 – бy Н. Ј. Рyан, Оxфорд Университy Пресс, 1965
    Тхе цултурал херитаге оф Малаyа – Паге 2 – бy Н. Ј. Рyан публисхед бy Лонгман Малаyсиа, 1971
    А хисторy оф Малаyсиа анд Сингапоре – Паге 5 – бy Н. Ј. Рyан публисхед бy Оxфорд Университy Пресс, 1976
    "Хоw тхе доминоес фелл": Соутхеаст Асиа ин перспецтиве – Паге 7 – бy Мае Х. Естерлине, Хамилтон Пресс, 1986
    А десигн гуиде оф публиц паркс ин Малаyсиа – Паге 38 – бy Јамил Абу Бакар публисхед бy Пенербит УТМ, 2002, ISBN 983-52-0274-5, ISBN 978-983-52-0274-2
    Ан интродуцтион то тхе Малаyсиан легал сyстем – Паге 1 – бy Мин Аун Wу, Хеинеманн Едуцатионал Боокс (Асиа), 1975
    А схорт хисторy оф Малаyсиа – Паге 22 – бy Харрy Миллер публисхед бy Ф.А. Праегер, 1966
    Малаyа анд итс хисторy – Паге 14 – бy Сир Рицхард Олаф Wинстедт публисхед бy Хутцхинсон Университy Либрарy, 1962
    Соутхеаст Асиа, паст & пресент – Паге 10 – бy D. Р. СарДесаи публисхед бy Wествиеw Пресс, 1994
    Малаyа – Паге 17 – бy Нортон Сyднеy Гинсбург, Цхестер Ф. Робертс публисхед бy Университy оф Wасхингтон Пресс, 1958
    Асиа: а социал студy – Паге 43 – бy Давид Туллоцх публисхед бy Ангус анд Робертсон, 1969
    Ареа хандбоок он Малаyа Университy оф Цхицаго, Цхестер Ф. Робертс, Беттyанн Царнер публисхед бy Университy оф Цхицаго фор тхе Хуман Релатионс Ареа Филес, 1955
    Тхаиланд инто тхе 80'с – Паге 12 – бy Самнак Нāyок Раттхамонтрī публисхед бy тхе Оффице оф тхе Приме Министер, Кингдом оф Тхаиланд, 1979
    Ман ин Малаyа – Паге 22 – бy Б. W. Ходдер публисхед бy Греенwоод Пресс, 1973
    Тхе модерн антхропологy оф Соутх-Еаст Асиа: ан интродуцтион, Волуме 1 оф Тхе модерн антхропологy оф Соутх-Еаст Асиа, РоутледгеЦурзон Ресеарцх он Соутхеаст Асиа Сериес – Паге 54 – бy Вицтор Т. Кинг, Wиллиам D. Wилдер публисхед бy Роутледге, 2003, ISBN 978-0-415-29751-6
    Јоурнал оф тхе Малаyсиан Бранцх оф тхе Роyал Асиатиц Социетy – Паге 17 – бy Роyал Асиатиц Социетy оф Греат Бритаин анд Иреланд. Малаyсиан Бранцх, Сингапоре, 1936
    Малаy анд Индонесиан леадерсхип ин перспецтиве – Паге 9 – бy Ахмад Камар 1984
    Тхе Малаy пеоплес оф Малаyсиа анд тхеир лангуагес – Паге 36 – бy Асмах Хаји Омар публисхед бy Деwан Бахаса дан Пустака, Кементериан Пелајаран Малаyсиа, 1983
    Енцyцлопедиа оф wорлд цултурес Волуме 5 – Паге 174 – бy Давид Левинсон – Хисторy – 1993 публисхед бy Г.К. Халл, 1993
    Индигеноус пеоплес оф Асиа – Паге 274 – бy Роберт Харрисон Барнес, Андреw Граy, Бенедицт Кингсбурy публисхед бy тхе Ассоциатион фор Асиан Студиес, 1995
    Пеоплес оф тхе Еартх: Индонесиа, Пхилиппинес анд Малаyсиа едитед бy Едwард Еван Еванс-Притцхард публисхед бy Данбурy Пресс, 1973
    Америцан антхропологист Вол 60 – Паге 1228 – бy Америцан Антхропологицал Ассоциатион, Антхропологицал Социетy оф Wасхингтон (Wасхингтон, D.C.), Америцан Етхнологицал Социетy, 1958
    Енцyцлопаедиа Оф Соутхеаст Асиа (сет Оф 5 Волс.) – Паге 4 – бy Брајендра Кумар публисхед бy Акансха Публисхинг Хоусе. 2006. ISBN 978-81-8370-073-3.
  21. ^ „Пхyлогеограпхy анд Етхногенесис оф Аборигинал Соутхеаст Асианс”. Оxфорд Јоурналс. Приступљено 11. 11. 2008. 
  22. ^ Антхонy Милнер (25. 3. 2011). Тхе Малаyс. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 49—. ИСБН 978-1-4443-9166-4. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Историја Малезије на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istorija_Malezije&oldid=27675910”