Историја вегетаријанства

Непроверена сазнања о вегетаријанству сежу у далеку људску прошлост. Према тврдњама неких научника, хомоидни преци људи су 24 милиона година провели као вегетаријанци, све до леденог доба, када је човек, да би преживео, почео јести животиње, јер је све остало било прекривено ледом. Такође, према наводима из Старог завета, Адам и Ева су се у рајском врту хранили воћем: “Господ, Бог, даде човеку ову заповест: једи слободно са сваког дрвета у врту; али с дрвета познања добра и зла не једи…”

Ознаке које се користе у Индији за разликовање вегетаријанских од невегетаријанских производа.

Ипак, поуздана сазнања о вегетаријанској исхрани датирају уназад неколико хиљада година у Индију, где је вегетаријанство било и остало уобичајено, као спиритуална пракса, позната као ахимса (ненасиље). У Европи, грчки филозоф Питагора који је живео крајем 6. века п.н.е је био велики поборник вегетаријанства. Питагорејска исхрана је позната као она у којој се не једе месо убијених животиња, те се ова етика ширила надаље између 490 и 430. п. н. е. Циљ јој је био створити универзалне законе по којима се не би смела убијати жива бића нити јести њихово месо.

Вегетаријанство су почетком наше ере заговарали есени, за које многи сматрају да су претеча хришћанства, као и манихејци које су хришћани прогонили прогласивши их јеретицима.

Током средњег века, у Европи је међу властелом, честа и свакодневна конзумација меса, поред одласка у лов, била симбол богатства и моћи. Ипак, постојали су многи хришћански редови који га нису јели. На балканским просторима је вегетаријанска исхрана била веома распрострањена, захваљујући богумилима који нису јели месо, јаја и млечне производе.

17. век је био време нових идеја, посебно у Великој Британији, где вегетаријанство добија замах. О вегетаријанству се почиње масовно расправљати кроз призму етике духа и здравља тела.

У 18. веку већ су познате све предности безмесне исхране које се и данас наводе, што је утрло пут ширењу вегетаријанства у све земље и међу све слојеве људи. Житарице и поврће постају доступни скоро сваком човеку, а писац и стручњак за исхрану тог доба, др. Wилиам Ламбе уводи модерну методу лечења својих пацијената од рака преписујући им безмесну дијету.

1847. питагорејска исхрана променила је назив и постала позната као вегетаријанска, на састанку у енглеском приморском граду Рамсгејту. На том је састанку основано Вегетаријанско друштво (Вегетариан Социетy) које је добило име од латинске речи вегетус – жив. Огранци друштва су убрзо основани и у Манчестеру и Лондону, а оно и дан данас делује. Без обзира на бројне предрасуде и маргинализацију вегетаријанства, број чланова Вегетаријанског друштва ипак је растао, те је 1880-их прешао бројку од 2000, док је у то време било чак 52 вегетаријанска ресторана у Енглеској. 1889. године и Махатма Ганди је постао члан Вегетаријанског друштва. Одонда, свакодневно расте број вегетаријанаца и вегетаријанских удружења широм света.

Растафаријанци, адвентисти седмог дана и афрички израелити такође практикују вегетаријанство. У САД се данас око 3% становништва изјашњава као вегетаријанци, с тенденцијом пораста тог броја. Вегетаријанска исхрана се све више упражњава међу широким слојевима становништва и свуда ничу популарне продавнице здраве хране.

Литература уреди