Википедија

Језичка права

Језичка права обухватају људска и грађанска права која се тичу коришћења језика у приватном и јавном простору. Право на језик је фундаментално за лични и колективни идентитет. Нека од језичких права су: право на употребу свог језика, право на очување свог језика и његово преношење наредној генерацији, право на коришћење имена и презимена на свом језику, право на школовање на свом језику, право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја на свом језику.

Историјат језичких права уреди

Језичка права су постала једна од централних тема у развоју међународних људских и мањинских права након Другог светског рата. То се поклапа са процесом деколонизације када мањинске и аутохтоне заједнице почињу да истичу свој идентитет, оснивају организације и раде на остваривању својих људских права и слобода.

Међународна повеља о људским правима први је међународни документ који пружа неку меру заштите од дискриминације на језичкој основи. Године 1975. оформљен је Светски савет за аутохтоно становништво као кровна организација над свим организацијама мањинских и аутохтоних заједница. Уједињене нације су отвориле врата за припаднике аутохтоних заједница 1977. године, када је прва организација аутохтоног становништва добила консултативни статус у оквиру Економског и друштвеног савета.

Законски принципи који се тичу језичких права у почетку су се сводили на то да заштите припаднике мањина од дискриминације, али временом су се развили у правцу активне „позитивне дискриминације“ – обавезивању држава да активно унапређују услове за очување и развој мањинских и аутохтоних језика, улажући новац у омогућавање образовања на мањинским језицима и обезбеђивање административних, судских и других услуга на тим језицима.

Међународна организација рада је 1989. године донела Конвенцију 169 о аутохтоним и племенским народима у независним државама, чији члан 28.3 гласи: „Биће предузете мере да се сачува и унапреди развој и употреба аутохтоних језика.“[1]

Савет Европе је 1992. године усвојио Европску повељу о регионалним и мањинским језицима. Повеља се односи само на језике аутохтоног становништва саставу државе, а искључује језике миграната. Мере заштите односе се на домен образовања (члан 8), судске власти (члан 9), на управу и јавне службе (10), медије (11), културне активности и установе (12), привредни и друштвени живот (члан 13) и на прекограничну размену (14). Конвенција је ступила на снагу 1. марта 1998. године. Повељу је ратификовало 25 европских држава укључујући и Србију (која ју је ратификовала 15. фебруара 2006. године). Србија је као мањинске језике препознала: албански, хрватски, влашки, босански, бугарски, мађарски, румунски, русински, ромски, словачки и украјински језик.[2]

Универзална декларација о језичким правима усвојена је у Барселони 1996. године.

Језичка права и међународне конвенције уреди

Неке од међународних конвенција, повеља и декларација које у својим одредбама покривају и језичка права су:

  • Европска конвенција о људским правима, коју је донео Савет Европе 1950. године
  • Конвенција против дискриминације у образовању, Унеско, 1960. године
  • Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације, Уједињене нације, 1965. године
  • Конвенција о дечјим правима, Уједињене нације, 1989. године
  • Декларација о правима припадника националних или етничких, верских и језичких мањина, Уједињење нације, 1992. године
  • Универзална декларација о правима аутохтоног становништва, 2007. године

Лингвистичка људска права уреди

Поред многобројних закона и препорука, реална ситуација је таква да друштвене, политичке и економске праксе приморавају припаднике мањина да својевољно напуштају своје матерње језике тако што им не омогућавају алтернативне институције (вртиће, здравство, школе...). Једна трећина светске популације нема приступ образовању на матерњем језику. Због тога неки аутори инсистирају на разликовању језичких права и лингвистичких људских права, где би лингвистичка људска права подразумевала језичка права која су неопходна за достојанствен живот, а то су нпр. право на идентитет базиран на језику, приступ матерњем језику/језицима, приступ званичном језику, могућност образовања на матерњем језику, право мањинских група да се одрже као посебне са својим посебним језицима и да не буду присиљене на замену језика; а језичка права подразумевала би сва права која су преко основних потреба и која обогаћују појединца, нпр. право на учење страних језика.[3] Ограничена могућност људи да користе свој матерњи језик, као и ограничена могућност да говоре доминантни или званични језик државе – може искључити људе из образовања, политичког живота и приступа правди.

Језичка права у неким многојезичним земљама уреди

Многојезичне државе са великим бројем етничких заједница најчешће решавају питање језичких права територијално – дајући коофицијелни статус језицима етничких група који се говоре на њиховим територијама, па тако Индија има 22 званична језика (енглески и хинди су званични на свим територијама, а остали имају коофицијелни статус на појединим територијама)[4],Русија има 18 званичних језика[5] , Зимбабве 16 (од којих је један знаковни језик)[6] , а Јужноафричка република 11.[7]

У афричкој републици Еритреји влада је одлучила да ниједан језик не прогласи за званични. Председник Афеверки је изјавио: „Наша политика је јасна и ту нема погађања. Свако може да учи језик који жели и нико неће бити принуђен да користи овај или онај званични језик“.[8] У Мексику такође не постоји званични језик на федералном нивоу иако је то де факто шпански. Друге државе, попут Канаде[9], Сингапура[10], Кеније[11], Руанде[12] – решиле су питање језичких права не према територијалном принципу већ према индивидуалном – дајући сваком грађанину право да користи неки од званичних језика на нивоу целе државе.

Неке земље штите мањинске језике дајући им статус националних језика, нпр. у Мексику тај статус има 68 аутохтоних језика.

У неким земљама језици су подељени на основу домена употребе, па поред званичних постоје и тзв. радни или процедурални језици – језици који служе као средство комуникације административних служби или пак у привреди, образовању. Тако су у азијској држави Источни Тимор поред тетума и португалског који су званични, енглески и индонежански радни језици[13], а у Малавију поред чева језика који је језик националног идентитета, енглески је радни језик[14]. У Мароку поред арапског и берберског који су званични, француски и енглески су језици едукације, а хасанија језик присутан је у медијима[15].

Нови Зеланд је једина земља која је прогласила знаковни језик за један од званичних.

Језичка права и Устав Републике Србије уреди

Језичка права обухваћена су већим бројем чланова Устава.

Члан 10 прописује да је у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а да се службена употреба других језика и писама уређује законом, док члан 21 штити од дискриминације на језичкој основи.

Члан 75 гарантује припадницима националних мањина да сами одлучују о службеној употреби свог језика и писма, у складу са законом.

Члан 79 гарантује[16]:

  • право на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и верске посебности;
  • право на употребу симбола националне мањине на јавним местима;
  • право на коришћење језика и писма националне мањине;
  • право да у срединама где мањине чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику;
  • право на школовање на језику националне мањине у државним установама и установама аутономних покрајина;
  • право на оснивање приватних образовних установа;
  • право да носе име и презиме на језику националне мањине;
  • право да у срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на језику националне мањине;
  • право на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на језику националне мањине, укључујући и право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја;
  • право на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом.

Референце уреди

  1. ^ „Ц169 Индигеноус анд Трибал Пеоплес Цонвентион” (ПДФ) (на језику: енглески). 1989. Приступљено 26. 10. 2016. 
  2. ^ „Еуропеан Цхартер фор Регионал ор Миноритy Лангуагес” (на језику: енглески). Цоунцил оф Еуропе. Приступљено 26. 10. 2016. 
  3. ^ [Тове]; Пхиллипсон, Роберт. Цреесе, Ангела; Хорнбергер, Нанцy, ур. „А хумаин ригхтс перспецтиве он лангуаге ецологy” (ПДФ) (на језику: енглески). Неw Yорк: Спрингер. стр. 3—14. Архивирано из оригинала (ПДФ) 11. 03. 2014. г. Приступљено 26. 10. 2016.  Проверите вредност параметра |аутхор-линк1= (помоћ); Пронађени су сувишни параметри: |едитор1-ласт= и |едитор-ласт= (помоћ); Пронађени су сувишни параметри: |едитор1-фирст= и |едитор-фирст= (помоћ)
  4. ^ „Цонститутион оф Индиа” (ПДФ) (на језику: енглески). Архивирано из оригинала (ПДФ) 19. 05. 2017. г. Приступљено 26. 10. 2016. 
  5. ^ „Цонститутион оф Руссиа” (на језику: енглески). Приступљено 26. 10. 2016. 
  6. ^ „Цонститутион оф Зимбабwе” (на језику: енглески). Јануарy. Приступљено 26. 10. 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате=, |yеар= / |дате= мисматцх (помоћ)
  7. ^ „Цонститутион оф тхе Републиц оф Соутх Африца” (на језику: енглески). 1996. Приступљено 26. 10. 2016. 
  8. ^ Кристал, Дејвид (2003). Смрт језика. Двадесети век. 
  9. ^ „Цонститутион оф Цанада” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 01. 2016. г. Приступљено 26. 10. 2016. 
  10. ^ [статутес.агц.гов.сг/аол/сеарцх/дисплаy/виеw.w3п;паге=0;qуерy=ДоцИд%3А"цц7845д8-ац5ф-43дф-а9аф-21ф5бе1092а9"%20Статус%3Апублисхед%20Дептх%3А0%20ТрансацтионТиме%3А20160827000000;рец=0#легис „Цонститутион оф Сингапоре”] Проверите вредност параметра |урл= (помоћ) (на језику: енглески). Приступљено 26. 10. 2016. 
  11. ^ http://www.kenyalaw.org/kl/fileadmin/pdfdownloads/Constitution_of_Kenya__2010.pdf.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ); Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ); Спољашња веза у |work= (помоћ); Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ);
  12. ^ „Constitution of theRepublic of Rwanda” (PDF) (на језику: енглески). Архивирано из оригинала (PDF) 03. 07. 2017. г. Приступљено 26. 10. 2016. 
  13. ^ „Constitution of Timor”. Приступљено 26. 10. 2016. 
  14. ^ http://www.ethnologue.com/country/MW/languages. Приступљено 26. 10. 2016.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  15. ^ „Constitution of Morroco”. Приступљено 26. 10. 2016. 
  16. ^ „Ustav Republike Srbije” (PDF) (на језику: srpski). 8. novembar. Приступљено 26.10.2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date=, |year= / |date= mismatch (помоћ)
 
Jezička prava на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jezička_prava&oldid=27837310”