Карл Манхајм
Карл Манхајм (27. март 1893—9. јануар 1947) или Кáролy Манхеим како гласи његово оригинално име, био је мађарски социолог, утицајан у првој половини 20. века и један од оснивача класичне социологије као и оснивач социологије знања. Манхајм је оженио професорку и психолога "Јулиска" Кáролyнé Јулиа Ланг, познатију као Јулиа Ланг.[1]
| Карл Манхајм | |
|---|---|
 Карл Манхајм | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1893. |
| Датум смрти | 1947. |
Живот уреди
Рођен је у Будимпешти, као једино дете текстилног прозвођача,[1] студирао је тамо као и у Берлину, Паризу и Хајделбергу. На Универзитету у Будимпешти стекао је докторат из филозофије.[2] 1914. године похађао је предавања Георга Зимела. Током кратког периода Мађарске совјетске републике, предавао је у школи за обуку наставника захваљујући покровитељству његовог пријатеља и ментора Ђерђа Лукача,[3] чија је политичка конверзија у комунизму.[4] После збацивања Бела Куна и успона Хортија као регента Мађарске Манхајм је изабрао егзил у Немачкој. У Немачкој Манхајм се преселио из Фрајбурга у Хајделберг и 1921. године оженио се Јулиом Ланг.[4]
После неуспелог покушаја да добије филозофа као спонзора у Хајделбергу, он је 1924. године почео да ради код немачког социолога Алфреда Вебера, брата познатог социолога Макса Вебера.[5] Манхајм је 1926. године имао своју хабилитацију која је била прихваћена од стране факултета друштвених наука и на тај начин је испунио услове да држи часове социологије у Хајделбергу.
1930. године постао је професор социологије и политичке економије на Јохан Волфганг Гете Универзитету Франкфурта на Мајни.[4] Норберт Елијас и Ханс Герт били су његови асистенти током овог периода(од пролећа 1930. до пролећа 1933) са Елијасом као старијим партнером. Грета Кучков која је касније постала важна личност у ДДР је била његов административни асистент у Франкфурту, напустила га је почетком 1933. да би студирала на Лондонској школи економије и припремала за Манхајмову емиграцију тамо.[6]
У 1933. , после свргнућа из просвете, под условима анти-семитског закона да уклони грађанску службу, напустио је нацистички режим и настанио се у Британији где је постао лектор социологије у Лондонској школи економије, под програмом да помаже прогнаним академицима.
1941. године, Сид Фред Кларк, директор Института за образовање, Универзитета у Лондону, позвао га је да предаје социологију са скраћеним радним временом у вези са његовом опадајућом улогом у Лондонској школи економије у ратним условима. У јануару 1946. је именован за првог професора социологије на Институту за образовање, а ту позицију је задржао све до своје смрти годину дана касније у Лондону, у 53. години.
Током свог боравка у Енглеској, Манхајм је играо истакнуту улогу у “Моот”, хришћанској групи за дискусију чији је члан такође био Елиот, забринут за улогу религије и културе у друштву, који је сазвао Ј.Х. Олдхам.[7] Стекао је позицију утицаја преко свог уредништва обимне Роутледге серије о друштвеним наукама.
Манхајмов живот , један од интелектуалних и географских миграција , дели се на три главне фазе : Мађарска (до 1919. године), Немачка (1919-1933), Британска (1933-1947). Међу његовим цењеним саговорницима били су Ђерђ Лукач, Оскар Јаси, Георг Зимел, Мартин Хајдегер, Едмунд Хусерл, Карл Маркс, Алфред и Макс Вебер, Макс Шелер и Вилхелм Дилтај. У свом раду, он је на различите начине покушао да синтетизује елементе изведене из Немачког историцизма, марксизма, феноменологије, социологије, и англо - америчког прагматизма.
Интелектуални рад уреди
Мађарска фаза уреди
Манхајм је био рани научник и цењени члан два утицајна интелектуална круга у Будимпешти. У јесен 1915. године био је најмлађи од оснивача[8] на Соннтагскреис (Недељни круг) заједно са Белом Балаж, Лујем Филипом, анд Ђорђом Лукачем, где се расправља о широком спектру филозофских и књижевних тема.[9] Неке дискусије су фокусиране на ентузијазам немачких дијагностичара културне кризе, посебно на романе Фјодора Достојевског и дела немачких мистика. Удружење “Друштвене науке”, са друге стране је основао Оскар Јаси 1919. године и пре свега интересовао се за немачке и француске социолошке текстове. Манхајмови мађарски списи, посебно његова докторска дисертација “Структурна анализа епистемогије”,[4] предвиде његово доживотно истраживање “синтезе”, измедју ових струја. Према Лонгхурсту, Соннтагскреис је “одбацио било какво ‘позитивистичко’ или ‘механичко’ разумевање друштва” и није био задовољан политичким аранжманима у Мађарској. Пут напред видео се кроз духовну обнову коју је захтевала револуција у култури.[4] Чланови групе су били незадовољни политичким и интелектуалним саставом Мађарске, међутим , "они су одбацили материјалистичку марксистичку критику овог друштва". Мађарска се мењала духовном обновом на челу са онима који су достигли значајан ниво културне свести.[4] Ипак они не искључују да су марксистичке теме и Манхајмов рад под утицајем Лукачових марксистичких интереса, које је приписао Марксу као претечи социологије знања.[2]
Манхајмова социологија знања заснива се на неким од епистемолошких открића Имануела Канта и социологија знања је позната као део веће области познатије као социологија културе. Социологија културе се дефинише као веза између културе и друштва.[10] Социологија културе је имала 2 главне гране: умерена грана, заступана од стране Макса Шелера, који је веровао да социјални услови не утичу на садржај знања, и радикална грана, чији су Манхајм и Макс Шелер били чланови. Радикална грана је истицала да је друштво одређено аспектима културе. Када је у питању социологија знања, Манхајм је веровао да је успостављена зависност од знања о друштвеној стварности.[10] Централно питање Манхајмове социологије знања, која је покушала да разуме везу између друштва и знања, демонстрирало је своје напоре да реши проблем “историјске природе и јединства ума и живота”.[10] Манхајм је потврдио социологију знања као “спољашњу интерпретацију и одваја од иманентног тумачења мисли производа.”[10] Иманентна интерпретација је заснована на нечијем разумевању интелектуалног садржаја, која је ограничена на теоретски садржај знања и спољашње тумачење се заснива на способности да разуме манифестације.[10] Знајући разлику између ове две врсте тумачења помогло је Манхајму да направи место за социологију знања у научном систему, остављајући социологију знања да стане супротно од традиционалних хуманистичких наука и интерпретира знања кроз истраживање друштвене стварности.[10] Манхајм тврди да социологија знања треба да се схвати као визионарски израз "историјског искуства које има друштвену стварност у њеном виталном центру.”[10]
Немачка фаза уреди
То је био Манхајмов најпродуктивнији период. У првом делу његовог боравка у Немачкој, Манхајм је објавио своју докторску дисертацију “Структурна епистемологија знања” која разматра његову теорију о структури епистемологије, односе измедју “познаваоца, на познато и да се зна… за Манхајма засновано на психологији, логици и онтологији.[4] ” Социолог Бриан Лонгхурст објашњава, његов рад на епистемологији представља висину његове ране “идеалистичке” фазе и прелазак на херменеутичка “питања тумачења у оквиру културе”. У овом есеју, Манхајм уводи “херменеутички проблем односа између целине и делова”. Он је истакао разлике између уметности, природних наука, и филозофије “у вези са истином потраживања ” наводећи да наука увек покушава да докаже једну теорију, док уметност то не ради у више од једног погледа на свет; филозофија пада измедју два ексртрема. Манхајм поставља ”страх од релативизма” у коме историјски процес даје културни прозивод; ако се сматра да је у односу на историјски период, може бити недоступна за историјски период.[4] У том периоду се окренуо од филозофије на социологију, истажујући корене културе. Његови есеји о социологији знања постали су класици. У "Идеологији и Утопији" он тврди да се примена термина идеологије треба проширити. Он је пратио историју термина од онога што је он назвао "посебан" поглед. Овај поглед је видео идеологију као да можда намерно скрива чињеницу. Овај поглед је пут до "Тотал" зачећа (пре свега код Маркса), који је тврдио да мисао социјалне групе у целини је формирана по свом друштвеном положају (нпр. веровање пролетаријата било је условљено њиховим односом према средствима за производњу). Међутим, он се позвао на други корак, који је назвао општа тотална концепција идеологије, у којој је признато да су свачија уверења - укључујући социологе - производ контекста у коме су су створена. Манхајм истиче друштвене класе, локације и стварање као највеће детерминанте знања.[4] Он се плашио да то може довести до релативизма, али је предложио идеју релатионизма као противотрова. Да би подржао разлику, он је тврдио да је признање различитих перспектива према разликама у времену и социјалној локацији изгледа произвољно само за апстрактну и бестелесну теорију знања.
Списак рецезената немацке "Идеологије и Утопије" укључује изванредну прозивку појединаца који су постали познати у изгнанству, након успона Хитлера: Хана Арент, Макс Хоркхајмер, Хербер Маркузе, Паул Тиллицх, Ханс Спеиер, Гинтер Андерс, Валдемар Гуриан, Зигфрид Кракуер, Ото Нојрат, Карл Август Витфогел, Бела Фогараши и Лео Штраус. Раних 70-их година, Ерих Фром и Мајкл Макоби ће касније научно илустровати ефекте друштвене класе и економске структуре на личност у њиховом истраживању друштвеног карактера у мексичком селу.
Манхајмов амбициозни покушај да промовише свеобухватну социолошку анализу структуре знања је третиран са сумњом од стране марксиста и нео-марксиста о томе шта је групација која је касније призната као претеча Франкфуртске школе. Они су видели пораст популарности социологије знања као неутрализацију и издају Марксистичке инспирације. Везе између Манхајма и Хоркхајмера су ипак тачне, и нема доказа да су студенти били ангажовани у њиховим расправама, које су одигравају на факултетксим форумима, као што је Кант Геселлсцхафт и Паул Тиллицх-ова хришћанска социјалистичка дискусиона група. Хоркхајмеров институт у то време је био познатији по емпиријском раду који је подстакао, и неколико Манхајмових доктораната користило је његове ресурсе. Иако је ово унутаршколско такмичење присутно у ретроспективи, Манхајмови најактивнији савремени такмичари били су уствари други академски социолози, значајно обдарен прото-фашистички лајпцишки професор, Ханс Фрејер, и предлагач формалне социологије и водећа фигура у професији, Леополд фон Визе.
Британска фаза уреди
У британској фази Манхајм је покушао свеобухватну анализу структуре модерног друштва путем демократског друштвеног планирања и образовања. Манхајмов први велики рад објављен током овог периода је "Човек и друштво у доба рекностркуције" 1935. год., у којем се он залаже за померање са либералног поретка лаиссез-фаире капитализма, “основаног на слободном трговинском циклусу, планској демократији, слободној конкуренцији и идејама конкурентског индивидуализма”, на планирану демократију.[4] У делу "Дијагноза нашег времена", Манхајм проширује овај аргумент и изражава забринутост због преласка са либералног поретка на планирану демократију, сагласно Лонгхурсту, тврдећи “рано планирано демократско друштво мозе се развити уз демократске и диктаторске путеве као сто је изражено у тоталитарним друштвима нацистичке Немачке и Совјетског савеза.”[4] Његовом раду су се више дивили васпитачи, социјални радници и верски мислиоци од мале заједнице британских социолога. Његове књиге о планирању и поред тога су имале важну улогу у политичким дебатама о непосредним послератним годинама, како у Сједињеним Америчким државама тако и у неколико европских земаља.
Смрт уреди
Манхајм је умро у Лондону и кремиран је Голдер ‘с Греен крематоријуму. Његов пепео стављен је у колумбаријуму у урни и касније помешан са пепелом његове супруге Јулие. У почетку је био постављен преко пута Сигмунда Фројда због планираног упаривања, али Фројд је касније премештен.
Легат уреди
Манхајмова књига "Идеологија и Утопија" (1929) била је најшире расправљана књига живог социолога у Немачкој током Вајмарске републике. Енглеска верзија "Идеологија и Утопија" (1936) је била стандард у америчком стилу међународне академске социологије, ношена интересом који је изазван у САД.Манхајмово социолошко теоретисање био је предмет бројних студија дужинских-књига, доказ за интернационални интерес за његове главне теме. Манхајм није био аутор ниједног дела које је он сматрао завршеном књигом, већ аутор педесетак главних есеја и позоришних дела, која су, касније, већина њих издата као књиге.
Изабрани радови уреди
- Маннхеим, К. ([1922-24] 1980) Струцтурес оф Тхинкинг. Лондон: Роутледге & Кеган Паул.
- Маннхеим, К. ([1925] 1986) Цонсерватисм. А Цонтрибутион то тхе Социологy оф Кноwледге. Лондон: Роутледге & Кеган Паул.
- Маннхеим, К. (1929), Идеологие унд Утопие
- Маннхеим, К. (1935 (Енглисх 1940)) Ман анд Социетy ин ан Аге оф Рецонструцтион. Лондон: Роутледге.
- Маннхеим, К. (1936) Идеологy анд Утопиа. Лондон: Роутледге.
- Маннхеим, К. (1950) "Фреедом, Поwер, анд Демоцратиц Планнинг." Оxфорд Университy Пресс
- Маннхеим, К. ([1930] 2001) Социологy ас Политицал Едуцатион. Неw Брунсwицк, Њ. Трансацтион.
- Маннхеим, К. (1971. 1993) Фром Карл Маннхеим. Неw Брунсwицк, Њ. Трансацтион.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б Сите, Алан. Социал Тхоугхт: Фром тхе Енлигхтенмент то тхе Пресент. Пеннсyлваниа Стате Университy. стр. 433—441.
- ^ а б Рyан, Мицхаел. Карл Маннхеим. Енцyцлопедиа оф Социал Тхеорy. стр. 469.
- ^ Карáцсонy, А. (2008). Соул–лифе–кноwледге: Тхе yоунг Маннхеим’с wаy то социологy. Студиес ин Еаст Еуропеан Тхоугхт. 60 (1/2). стр. 97—115.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј Лонгхурст, Бриан (1989). Карл Маннхеим анд тхе Цонтемпорарy Социологy оф Кноwледге. Неw Yорк: Ст Мартинс Пресс. стр. 1-197.
- ^ Wернер, С. (1967). Карл Маннхеим. Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. стр. 1.
- ^ Бернд-Раинер Бартх, Хелмут Мüллер-Енбергс: Биограпхисцхе Датенбанкен: Куцкхофф, Грета[мртва веза] Бундесунмиттелбаре Стифтунг дес öффентлицхен Рецхтс. Wер wар wер ин дер ДДР?, 5тх едитион, Волуме 1 Цх. Линкс Верлаг, Берлин. 2010. ISBN 978-3-86153-561-4.(језик: немачки)
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 12. 08. 2011. г. Приступљено 23. 05. 2016.
- ^ Lemert, Charles. "Social Theory: The Multicultural and Classic Readings." Weslyan University.
- ^ Gluck, Mary (1991). Georg Lukacs and His Generation, 1900-1918. Harvard University Press. стр. 14—16. ISBN 978-0-674-34866-0.
- ^ а б в г д ђ е Remmling, Gunter W. "Karl Mannheim: Revision of an Intellectual Portrait." Social Forces , Vol. 40, No. 1 (Oct., 1961) . стр. 23-30.
Spoljašnje veze уреди
