Клорохалон
Клорохалон је ГАБАергик класе хиназолинона и аналог је метахалона развијен током 1980-их и пласиран углавном у Француској и неким другим европским земљама. Има седативна и антитусивна својства која произилазе из његове агонистичке активности на β подтипу ГАБАа рецептора и сигма-1 рецептора, а продавао се појединачно или у комбинацији са другим састојцима као лек за кашаљ. Клорокалон има слабија седативна својства од метахалона и продаван је због својих корисних ефеката сузбијања кашља, али је повучен са француског тржишта 1994. године услед забринутости због потенцијала за злоупотребу и предозирање.[1]
 | |
| Клинички подаци | |
|---|---|
| Drugs.com | Монографија |
| Идентификатори | |
| CAS број | 25509-07-3  |
| ATC код | none |
| PubChem | CID 63338 |
| DrugBank | ? |
| ChemSpider | 57005 |
| UNII | 172D4Q6LOW |
| Хемијски подаци | |
| Формула | C16H12Cl2N2O |
| Моларна маса | 319,185 |
| |
| |
Особине уреди
Клорохалон је органско једињење, које садржи 16 атома угљеника и има молекулску масу од 319,185 Da.
| Osobina | Vrednost |
|---|---|
| Broj akceptora vodonika | 2 |
| Broj donora vodonika | 0 |
| Broj rotacionih veza | 2 |
| Particioni koeficijent[2] (ALogP) | 4,6 |
| Растворљивост[3] (logS, log(mol/L)) | -5,5 |
| Поларна површина[4] (PSA, Å2) | 32,7 |
Референце уреди
- ^ „Цлороqуалоне”. ПубЦхем (на језику: енглески). У.С. Натионал Либрарy оф Медицине. Приступљено 2022-07-29.
- ^ Гхосе, А.К.; Висwанадхан V.Н. & Wендолоски, Ј.Ј. (1998). „Предицтион оф Хyдропхобиц (Липопхилиц) Пропертиес оф Смалл Органиц Молецулес Усинг Фрагмент Метходс: Ан Аналyсис оф АлогП анд ЦЛогП Метходс”. Ј. Пхyс. Цхем. А. 102: 3762—3772. дои:10.1021/јп980230о.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература уреди
- Хардман ЈГ, Лимбирд ЛЕ, Гилман АГ (2001). Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (10. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071354697. дои:10.1036/0071422803.
- Тхомас L. Лемке; Давид А. Wиллиамс, ур. (2007). Фоyе'с Принциплес оф Медицинал Цхемистрy (6. изд.). Балтиморе: Липпинцотт Wилламс & Wилкинс. ИСБН 0781768799.
