Kultura cveta

Култура цвета
Култура цвета
	Постер за филм
Жанр	документарни
Режија	Бранко Радаковић
Сценарио	Бранко Радаковић
Продуцент	Бранко Радаковић
Главне улоге	Данијела Станковић, Тања Миладиновић, Саша Костовски, Олга Војиновић, Никола Радаковић, Срећко Здравковић, Срђан Илић...
Музика	Аргус, Јетхро Тулл, Фредериц Цхопин, Аутомобили, Неw Хорнетс...
Камера	Бранко Радаковић
Монтажа	Бранко Радаковић
Година	2013.
Трајање	99 минута
Земља	Србија
Језик	српски
	IMDb веза

Култура цвета је инвентиван и необичан документарац са играним елементима. Сниман је на више од 50 локација у Бачу, Новом Саду, Београду, Великом Градишту, Усију, Извору, Сисевцу, Ћуприји и Параћину.

Завршен је почетком марта 2013. године, а главни сниматељ, монтажер и редитељ је познати мултимедијални уметник Бранко Радаковић коме је ово други дугометражни документарни филм у каријери.

У њему се појављује велики број уметника али интервјуисани су и обични грађани.

Радаковић га је радио у највећој медијској тајности, па и упркос томе, узбуркао је јавност и пре првог јавног приказивања. Критичари и филмски ствараоци који су га погледали, имају различита мишљења о њему. Док су га неки оштро искритиковали, други га сматрају веома значајним уметничким делом. Упркос различитости у мишљењима код филмских теоретичара и ствараоца, филм је код публике прихваћен са великим одушевљењем.

Документарац је премијерно приказан 28. априла 2013. у Београду на Међународном фестивалу документарног филма Белдоцс.

О настанку филма

У лето 2011. се сасвим спонтано родила идеја за филм и тада је редитељ кренуо са интервјуисањем одређених људи. Монтажу је започео у октобру исте те године, а док га је монтирао, паралелно је урадио још неке интервјуе.

У пролеће 2012. снимио је продуцента и председника Удружења филмских и ТВ радника Војводине Срђана Илића.

Посотојале су и дуже и краће паузе у монтажи, што због ауторових приватних проблема, што због рада на другим пројектима, а доста времена одузимала су му и учешћа на другим фестивалима.

Критичари о филму

Милош Живановић је о овом филму, између осталог, рекао: ”Драматуршки гледано, прве две трећине временског тока радње су експлозивна направа која би да је активирана у последњој трећини угрозила филм до тачке пуцања по шавовима теме. На неки начин имамо прилику да видимо како се две различите поетике сударају. Логично је да се брза и дивља река покуша да укроти. Смиривањем кроз причу о филмској култури јача је поента него да је настављено ефектно распиривање”.

Никола Франqуелли је у својој критици изнео и следеће: ”Мада, иако је тема ограничена на Србију, апсолутно је примјењива на цијели свијет”.

Олга Стојановић је у свом осврту, између осталог, навела: ”Сам Радаковићев порив је један од оних илузорних, али релевантних подухвата који не помажу, мада и не 'одмажу' уцвалом цветању културе. У стварносном тренутку када је култура ресор за каријеристичке поделе по реду изласка на сцену, када је култура наградјивачка бина, када су уредници арбитралних културних рубрика мајстори сопственог сумњивог укуса и мајсторице умора – овај је филм мелем за оштећено ткиво културних опекотина трећег степена. Иронијско цветање културе у Радаковићевој интерпретацији ове феноменологије сучељава се са њеном медијском и презентативном ништавношћу. Иако у ауторовом делу нема анархистичких тонова, оно је, на радост ове потписнице, контра-револуција, осносно КОНТРАРЕВОЛВЕРАЦИЈА постојећег стања духова и ништавног етаблираног тела које би да нас роботизира у мрачне тунеле без краја и бездушне ауто -руте без кућа и окућница. Речју, култура нема више посленике, већ само посреднике. Радаковић је то провалио”.

Најпозитивнију рецензију, филм је добио од редитеља и теоретичара филма Младена Милосављевића који је, између осталог, написао: ”Ако бисмо говорили о смелости овог документарца који нам једним, са аспекта новијег домаћег филма, свакако нетипичним филмским језиком, прича једну типичну и свима нама добро познату причу, упоредио би га са редитељским дебијем Жан-Лик Годара, До последњег даха (А Боут де Соуффле) из 1959. I један и други филм, на један инвентиван и смео начин, говоре о људима и њиховом покушају да нађу излаз из ситуације у којој су се нашли. У Годаровом филму, као уосталом и у филмовима раније поменутих аутора, протагониста излаз налази у смрти, док се Радаковићеви јунаци против наметнутих стега боре својом уметношћу и оптимизмом (нпр. имамо одличну сцену са измаштаним уљем на платну). Као што је познато, Годаров деби је означио почетак, тзв. 'новог таласа' у француској кинематографији. Искрено се надам и верујем да ће и Култура цвета, у складу са својим насловом, али пре свега захваљујући несумљивом квалитету и стваралачком потенцијалу самог аутора, означити неки нови културни талас у нашем филму”.

Kultura cveta

О настанку филма

Критичари о филму

Спољашње везе