Лаура Папо Бохорета
Лаура Папо Бохорета (Сарајево, 1891 — Сарајево, 1942) била је прва босанска феминисткиња, књижевница, преводилац, која се посебно истакла у истраживању историјата сефардских жена у Босни и Херцеговини. Лаура Папо Бохорета је сефардска Јеврејка и тетка српске књижевнице Гордане Куић.
Живот и рад уреди
Лаура Леви Папо Бохорета рођена је 1891. године у Сарајеву као Луна Леви. Одрастала је у скромној сефардској породици Јуде Леона и Естере Леви. Имала је пет сестара: Нину, Клару, Рифку и Бланки и брата Исака. Како њен отац Јуда у Сарајеву није имао успеха у трговини, породица му се 1900. године сели у Истанбул. Девојчици Луни одмах су по доласку променили име у модерније и интернационално – Лаура. За осам година боравка у Истанбулу Лаура је похађала међународну француску школу за Јевреје „Аллианце Исраéлите Франçаисе“.[1] Цариградски период Лауре Папо трајао је до 1908. године, када се са породицом вратила у Сарајево. Осим ове школе, Лаура Папо завршила је у Паризу шестомесечни „Цоурс де вацанцес“ и након положених испита добила диплому с којом може поучавати француски језик и књижевност. Године 1911. удала се у Сарајеву за Данијела Папу и у том браку добила двојицу синова. Исте године, њен отац отворио је у Сарајеву салон за шешире и цвеће Цхиц Парисиен, у којем су радиле Лаурине сестре Нина, Клара и Бланка.[2]
Одмах по повратку у Сарајево, дакле кад јој је било 17 година, увидевши како се гаси ватра сефардске традиције и фолклора, Лаура почиње да сакупља романсе, песме, приче и сефардске пословице. Осим тога, преводи и адаптира дела француских аутора – Жила Верна „Деца капетана Гранта“, Емил де Жирардин „Ла јоие фаит пеур – Алегриа еспанта – (Весеље плаши)“. Прекретница у њеном социјалном ангажману био је чланак “Дие Сüдслаwисцхе Фрау ин дер Политик” (Јужнославенска жена у политици), објављен 1916. године у босанским новинама које су штампане на немачком језику “Боснисцхе Пост”, где је Јелица Бернаџиковска Беловић једно поглавље посветила сефардској жени у Босни. Описује је као неуку, традицији одану жену која верно чува патријархалне вриједности, што је разљутило Лауру, те она тедан дана касније у истим новинама објављује одговор “Дие Спанолисцхе”/Сефардска жена/, с намером реалнијег приказа сефардске жене, њене улоге у породици, њених врлина и мана.[1] Калми Барух, без сумње најбољи познавалац живота, културе и језика сефардских Јевреја, о њој је казао:
Лаура Папо је позната и дивна радница и вјероватно један од најбољих познавалаца сефардске усмене традиције у Босни
Трагични усуд Лауре Папо Бохорете уреди
Лаура Папо Бохорета је имала веома трагичан лични усуд. Удајом за Данијела Папа, човека кога није волела и који је касније због своје менталне болести завршио у психијатријској болници, заправо је само започет низ трагичних догађаја за ову посвећену жену. Док се она борила да очува сефардско наслеђе, да жене поучи и да им да подстрек за школовање и усавршавање и сама се борила на личном плану. Одгајала је два своја сина која су и сама доживела трагичан крај. Лаура Папо Бохорета живела је за друге, промовисала је идеје које нам се и данас чине напреднима, а умрла је сама, скривена у болници католичких сестара милосрдница 1942. године, не знајући да су јој оба сина убиле усташе на путу за Јасеновац.[1] Њен животни пут делимично је обрадила њена сестричина Гордана Куић у роману „Мирис кише на Балкану“, а као послужила јој је као инспирација и за романе: „Балада о Бохорети“ и „Легенда о Луни Леви“
Референце уреди
- ^ а б в Вечерина, Јагода. „„Лаура Папо Бохорета – прва сефардска феминисткиња“”. аутограф.хр. Приступљено 12. 12. 2017.
- ^ Томашевић, Драгана. „„ПРИЧЕ О БОСАНСКИМ ЖЕНАМА: ЛАУРА ПАПО БОХОРЕТА“”. „СТАВ“: СЕДМИЧНИ ЧАСОПИС ЗА ПОЛИТИКУ, ДРУШТВО I КУЛТУРУ. Приступљено 12. 12. 2017.