Лубин (риба)
Лубин (лат. Dicentrarchus labrax) припада породици лубина (Moronidae). Уз обалу Јадрана добио је тридесетак сличних и различитих имена. Најраспрострањенији назив је лубин, реч латинског порекла која вуче корен из речи lupus, што значи вук. Од чешћих имена појављују се агач, леврек, бранцин, дут, лубен, смудут, морски гргеч и др. Лубин може да нарасте до једног метра дужине, и да достигне тежину од 14 кг. По свом изгледу лубин је типичан грабежљивац. Чврсте је грађе, робустан, али истовремено издужене и елегантне линије тела. Плива врло брзо. Глава му је средње величине, с несразмерно великим устима, на којима је доња усна благо истурена. Лубин нема велике зубе, али су бројни и веома оштри. На шкржном поклопцу има неколико јаких бодљи. Тело лубина покривено је малим љускама, светле је оловносиве боје што по странама прелази у сивосребрнасту, а доле у сребрнсто белу. Изнад шкржног поклопца на телу има црнкасту мрљу. Млади, а понекад и одрасли, су горе и по странама црно истачкани.
| Лубин | |
|---|---|
| |
| Лубин (Dicentrarchus labrax) | |
| |
| Лубин (Dicentrarchus labrax) | |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Еукарyота |
| Царство: | Анималиа |
| Тип: | Цхордата |
| Класа: | Ацтиноптерyгии |
| Ред: | Перциформес |
| Породица: | Моронидае |
| Род: | Дицентрарцхус |
| Врста: | D. лабраx
|
| Биномно име | |
| Дицентрарцхус лабраx | |
| |
| Синоними | |
|
кликните за проширење
| |
Присутан је уздуж читаве јадранске обале и то на свакој врсти дна, у мутном, сланкастом и бистром, сланом мору. Најчешће се проналази око ушћа река и увала где се осећа присуство слатке воде из подморских извора. Обитава у близини обале, претежно на малим дубинама од 2 до 5 метара, иако може да оде и до 80 метара у дубину. Залази и дубоко у речне токове. Врло је грабежљив, радознао и прождрљив. Храни се свим и свачим и није нимало пробирљив. По природи је месождер и најрађе једе козице, младе ципле, јегуљице, гавуне и олиге. Али ако дође до несташице уобичајене хране, лубин ће посегнути и за алгама. Исто тако је познат као врло лукава и опрезна риба. Живи у малим групама или појединачно. У време мрешћења скупља се у јата. Мрести се крајем јесени и у првој половини зиме.
Лови се лаким мамцем, прутом с котуром, лаганим парангалом, а већи примерци се убијају харпуном. За меку (мамац) се користи црв, црвић, козица или рачић. Најпознатија ловишта су изван западне Истре, Новиградско море, воде око севернојадранских острва (Силба, Олиб и Паг), Шибенски залив с Прокљаном, околина Сплита те ушће Неретве. Месо му је одличног окуса и врло је тражено. Од њега се може добити добра рибља чорба. Припрема се печен или куван у чорби с другим рибама. Осим у Јадранском мору, насеља лубина налазе се уз читаву обалу Медитерана до источних обала Атлантика и све до обала Северног и Балтичког мора. Посебно је чест уз обале Енглеске и Ирске.[2] Данас се лубин узгаја у рибогојилиштима, а Ценмарово рибоузгајалиште код Калима је пионир светског ранга у узгоју ове рибе. Предузеће Cromaris у чијем је склопу некадашњи Ценмар, 2015. је један од у десет највећих светских произвођача бранцина.[3]
Таксономија и филогенија уреди
Врсту лубин је први описао 1758. гоине шведски зоолог Карл Лине у његовом раду Systema Naturae. Он му је дао име Perca labrax. Век и по касније ова врста је класификована под варијететом нових синонима, при чему је Dicentrarchus labrax је постао прихваћено име 1987. године. Име његовог рода, Dicentrarchus, изведено је из грчке речи за присуство две аналне бодље, „di” значи два, „kentron” значи бодља, и „archos” означава анус. Лубин се продаје под мноштвом имена у различитим језицима. На Британским острвима је познат као „evropski bas”, „evropski morski bas”, „obični bas”, „кејпмаут”, „краљ ципли”, „морски бас”, „бела ципла”, „бели лосос”, или једноставно „бас”.[4]
| ||||||||||||||||||||||||||||||
| Филогенетичко стабло породице Moronidae на базиб мт-нд6 протеина.[5] |
Постоје две генетички особене популације дивљег лубина. Прва је присутна у североисточном Атланском океану, а друга у западном Медитеранском мору. Ове две популације су раздвојене релативно уским растојањем у региону познатом као Алмеријско-Орански океанографски фронт, лоциран источно од шпанског града Алмерíја. Прецизан разлог за постојање овог раздвајања није познат, јер само географско раздвајање вероватно није довољан разлог за одсуство размене гена између ове две популације. Стадијум ларве лубина може да траје до 3 месеца, током којег периода ова врста не може добро да плива, и стога чак и мале количине протока воде могу да транспортују неке индивидуе између та два региона. Осом тога, млади су способни да поднесу промене температуре и салинитета, а одрасли могу да мигрирају на раздаљине од више стотина миља.[6]
Распрострањеност и станиште уреди
Станишта европског лубина укључују естуаре, лагуне, обалске воде и реке. Налази се у великом делу источног Атлантског океана, од јужне Норвешке до Сенегала. Такође се може наћи у целом Средоземном мору и у јужном Црном мору, али је одсутан у Балтичком мору.[1] У Црвено море је ушао кроз Суецки канал као антилесепски мигрант.[7] То је сезонски миграторна врста, која се креће даље од зимског мрестилишта током најмање једног месеца пре него што се пресели у своја летња хранилишта.[8]
Исхрана и понашање уреди
Европски лубин лови колико током дана, толико и ноћу, хранећи се малом рибом, полихетама,[9] главоношцима,[10][11] и раковима.[12][13] Велике рибе које теже више од 4 кг (8,8 лб) су углавном ноћни ловци. Оне се мресте се од фебруара до јуна,[14] углавном у приобалским водама. Као младе су пелагичне, али како се развијају, селе се у естуаре, где остају годину или две.[15]
Рибарство и аквакултура уреди
Ловно рибарство уреди
Годишњи улови дивљег европског лубина су релативно скромни и варирали су између 8.500 и 11.900 тона од 2000. до 2009. године. Већина пријављеног улова потиче из Атлантског океана, а Француска обично пријављује највећи улов. У Средоземном мору, Италија је пријављивала највећи улов, али ју је надмашио Египат.[16]
Ова риба је под све већим притиском комерцијалног риболова и постала је фокус напора рекреативних риболоваца у Уједињеном Краљевству за очување.[17] Република Ирска има строге законе у погледу лубина. Сав комерцијални риболов ове врсте је забрањен, а постоји неколико ограничења за рекреативне риболовце: затворена сезона од 15. маја до 15. јуна сваке године; минимална величина од 400 мм (16 ин); и ограничење улова од две рибе дневно. У научном савету (јун 2013) истиче се да се риболовна смртност повећава. Укупна биомаса је у опадању од 2005. Укупна биомаса претпостављена као најбољи индикатор величине залиха у последње две године (2011–2012) била је 32% нижа од укупне биомасе у три претходне године (2008–2010).[18]
Пољопривреда уреди
Европски лубин је био једна од првих риба у Европи која се комерцијално узгајала. Историјски гледано, узгајана је у обалским лагунама и плимним резервоарима пре него што су развијене технике масовне производње током касних 1960-их. То је најважнија комерцијална риба која се широко узгаја у Медитерану. Грчка, Турска, Италија, Шпанија, Хрватска и Египат су најважније пољопривредне земље. Годишња производња је била више од 120.000 тона у 2010. години.[19] Највећи светски произвођач европског лубина је Турска.[20]
Референце уреди
- ^ а б Фреyхоф, Ј. & Коттелат, M. 2008. Дицентрарцхус лабраx. Ин: ИУЦН 2013. ИУЦН Ред Лист оф Тхреатенед Специес. Версион 2013.2. www.иуцнредлист.орг Архивирано 2014-06-27 на сајту Wayback Machine. Доwнлоадед он 15 Фебруарy 2014.
- ^ „Сеа Басс: тхе Суперстар оф тхе Сеас”. Тхе Индепендент. Приступљено 2. 12. 2017.
- ^ Вечерњи лист Јоланда Рак-Шајн: Цромарис у топ 10 свјетских произвођача ораде и бранцина, 19. свибња 2015. (приступљено 27. студенога 2015.)
- ^ Фроесе, Раинер; Паулy, Даниел; ур. (2017). Дицентрарцхус лабраx” на FishBase-у. [верзија на датум: June 2017]
- ^ Williams, E. P.; Peer, A. C.; Miller, T. J.; Secor, D. H.; Place, A. R. (2012). „A phylogeny of the temperate seabasses (Moronidae) characterized by a translocation of the mt-nd6 gene”. Journal of Fish Biology. 80: 110—130. doi:10.1111/j.1095-8649.2011.03158.x.
- ^ Naciri, M.; Lemaire, C.; Borsa, P.; Bonhomme, F. (1999). „Genetic Study of the Atlantic/Mediterranean Transition in Sea Bass (Dicentrarchus labrax)”. The Journal of Heredity. 90 (6): 591—596. doi:10.1093/jhered/90.6.591.
- ^ Bruno Chanet; Martine Desoutter-Meniger; Sergey V. Bogorodsky (2012). „Range extension of Egyptian sole Solea aegyptiaca (Soleidae: Pleuronectiformes), in the Red Sea” (PDF). Cybium. 36 (4): 581—584.
- ^ Seabass fisheries study by IFREMER | February 2007
- ^ Glasby, Cristopher; Timm, Tarmo (2008). E. V. Balian; C. Lévêque; H. Segers; K. Martens, ур. „Global diversity of polychaetes (Polychaeta: Annelida) in freshwater”. Hydrobiologia. 595 (1: Freshwater Animal Diversity Assessment): 107—115. CiteSeerX 10.1.1.655.4467
. S2CID 13143924. doi:10.1007/s10750-007-9008-2.
- ^ „Welcome to CephBase”. CephBase. Архивирано из оригинала 12. 1. 2016. г. Приступљено 29. 1. 2016.
- ^ Bartol, I. K.; Mann, R.; Vecchione, M. (2002). „Distribution of the euryhaline squid Lolliguncula brevis in Chesapeake Bay: effects of selected abiotic factors”. Marine Ecology Progress Series. 226: 235—247. Bibcode:2002MEPS..226..235B. doi:10.3354/meps226235 .
- ^ Rota-Stabelli, Omar; Kayal, Ehsan; Gleeson, Dianne; et al. (2010). „Ецдyсозоан Митогеномицс: Евиденце фор а Цоммон Оригин оф тхе Леггед Инвертебратес, тхе Панартхропода”. Геноме Биологy анд Еволутион. 2: 425—440. ПМЦ 2998192 . ПМИД 20624745. дои:10.1093/гбе/евq030.
- ^ Коенеманн, Стефан; Јеннер, Роналд А.; Хоенеманн, Марио; et al. (2010-03-01). „Артхропод пхyлогенy ревиситед, wитх а фоцус он црустацеан релатионсхипс”. Артхропод Струцтуре & Девелопмент (на језику: енглески). 39 (2–3): 88—110. ИССН 1467-8039. ПМИД 19854296. дои:10.1016/ј.асд.2009.10.003.
- ^ Сеабасс | Университy оф Мицхиган Мусеум оф Зоологy
- ^ Тхе Поцкет Гуиде то Салтwатер Фисхес оф Бритаин анд Еуропе
- ^ ФАО Yеарбоок 2009: Фисхерy анд Аqуацултуре Статистицс: Цаптуре Продуцтион (ПДФ). Роме: Фоод анд Агрицултуре Организатион оф тхе Унитед Натионс. 2011. стр. 138. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2017-05-19. г.
- ^ Цловер, Цхарлес (2004). Тхе Енд оф тхе Лине: Хоw Оверфисхинг Ис Цхангинг тхе Wорлд анд Wхат Wе Еат. Лондон: Ебурy Пресс. ИСБН 0-09-189780-7.
- ^ „ИЦЕС сеабасс Адвице Јуне 2013” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 15. 02. 2022. г. Приступљено 20. 05. 2023.
- ^ „Дицентрарцхус лабраx (Линнаеус, 1758 )”. Цултуред Аqуатиц Специес Информатион Программе. ФАО Фисхериес анд Аqуацултуре Департмент. 2012. Приступљено 12. 10. 2012.
- ^ „Тхе Стате оф Wорлд Фисхериес анд Аqуацултуре”. Публицатионс (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-12.
Литература уреди
- Алдо Иванишевић, Спортски риболов на мору, Загреб: Младост. 1987. ISBN 978-86-05-00152-3.
- Невен Милишић, Сва риба Јадранскога мора (први дио), Сплит: Маријан тисак. 2007. ISBN 978-953-214-406-2. (sv. 1)
- J. S. Nelson; T. C. Grande; M. V. H. Wilson (2016). Fishes of the World (5th изд.). Wiley. стр. 495—497. ISBN 978-1-118-34233-6. Архивирано из оригинала 08. 04. 2019. г. Приступљено 20. 05. 2023.
- Christopher Scharpf; Kenneth J. Lazara, ур. (9. 3. 2023). „Series Eupercaria (Incertae sedis): Families Callanthidae, Centrogenyidae, Dinopercidae, Emmelichthyidae, Malacanthidae, Monodactylidae, Moronidae, Parascorpididae, Sciaenidae and Sillagidae”. The ETYFish Project Fish Name Etymology Database. Christopher Scharpf and Kenneth J. Lazara. Архивирано из оригинала 17. 02. 2022. г. Приступљено 24. 3. 2023.
- J-C Hureau. „Dicentrarchus”. Fishes of the Northeast Atlantic and the Mediterranean. Naturalis Biodiversity Center.
- Richard van der Laan; William N. Eschmeyer; Ronald Fricke (2014). „Family-group names of Recent fishes”. Zootaxa. 3882 (2): 001—230. PMID 25543675. doi:10.11646/zootaxa.3882.1.1 .
- J. S. Nelson; T. C. Grande; M. V. H. Wilson (2016). Fishes of the World (5th изд.). Wiley. стр. 495—497. ISBN 978-1-118-34233-6. Архивирано из оригинала 08. 04. 2019. г. Приступљено 20. 05. 2023.
- Ricardo Betancur-R; Edward O. Wiley; Gloria Arratia; et al. (2017). „Пхyлогенетиц цлассифицатион оф бонy фисхес”. БМЦ Еволутионарy Биологy. 17 (162). дои:10.1186/с12862-017-0958-3 .
Спољашње везе уреди
- „Дицентрарцхус лабраx”. Интегратед Таxономиц Информатион Сyстем. Приступљено 6. 6. 2006.