Мајда Курник

Мајда Курник (Шкале код Велења, 1920 — Београд, 1967) била је уметница. Поседовала је више талената - музички, глумачки, ликовни.

Мајда Курник
Датум рођења	(1920-08-02)2. август 1920.
Место рођења	Шкале код Велења  Краљевина СХС
Датум смрти	28. мај 1967.(1967-05-28) (46 год.)
Место смрти	Београд  СФРЈ

Биографија

Рођена је 1920. године у Шкалама код Велења, Словенија. Учитељску школу завршава у Љубљани 1941. године и краће време ради као учитељица у Петрочи (Словенија). Исте године цела њена породица бива протерана од стране Немаца у Србију. Недуго после тога за њима полази и она. Током 1942. и 1943. године учи сликарство у приватној уметничкој школи Младена Јосића, која се налазила у згради Коларчеве задужбине у Београду, заједно са Младеном Србиновићем, Стојаном Ћелићем, Миодрагом Б. Протићем и осталим сликарима. Септембра 1943. уписује се на Академију за ликовну уметност у Београду.

С јесени 1944. активно се укључује у НОБ, у саставу III армије, као члан ликовне секције Пропагандног одељења и једина жена сликар. У војци остаје до ослобођења.

После рата наставља сликарске студије у класи професора Ивана Табаковића, Ђорђа Андрејевића-Куна, Косте Хакмана, Марка Челебоновића и Михајла Петрова и завршава на Академији за ликовне уметности у Београду 1949. године. Од 1949. до 1951. године сарадник је Државне мајсторске радионице Мила Милуновића. Члан УЛУС-а је од 1951. године.

Један је од оснивача „Београдске групе“ којој су припадали поред ње и сликари: M. Маскарели, О. Кангрга, Марклен Мосијенко (њен супруг), К. Дивјак, Ђ. Бошан и др.

На студијска путовања у Шпанију, Италију и Француску иде током 1951. године а касније 1960. године у Париз као стипендиста Фонда Моше Пијаде.

Умрла је у Београду 1967. године у 47. години живота, после дуге и тешке болести. Сахрањена је у Подкрају у Велењу.

Њени радови налазе се у збиркама, галеријама и музејима и у Србији и у Словенији. Сликала је фигуралне композиције, пејзаже, мртве природе и портрете. Означавамо је као сликарку изражајног експресионизма, лирског реализма, драматичног интимизма, а пред крај живота апстракције.

Сликарско дело

Сазревање Мајде Курник као уметника почиње по завршетку школовања крајем пете деценије прошлог века када са групом стваралаца прве послератне генерације, сродних схватања, ступа на ликовну уметничку сцену. Већ поводом прве самосталне изложбе 1953. године критике су писале о "зрелом, исписаном ликовном рукопису, који мада се држи граница реализма, познаје, нарочито у композицијама у темпери и слободније узлете маште."

Њено сликарство одликује више уочљивих фаза, иако није било неких великих промена у самом стилу. У првој фази њеног стваралаштва, која обухвата читаву шесту деценију, ослања се на искуства међуратне генерације сликара, њених старијих колега, школованих углавном на Ликовним Академијама у иностранству, који тада почињу да ступају на ликовну сцену Београда и преузимају на себе улогу препорода савремене српске уметности. У њеном сликарству провејава и дух Модерне. Тематска опредељеност - пејзажи, мртве природе, аутопортрети, портрети и фигуралне композиције, произилазе из стилске оријентисаности ка интимизму и поетском реализму. Оно што на делима тог периода највише плени је снажно пиктурално осећање и ликовни рукопис неспутан разним клишеима уметности тог времена.

Крајем шесте и почетком седме деценије мења свој однос према платну. Остаје верна фигуративном сликарству, односно свету предметности оличеном у људској фигури. Иако је полазна тачка реалистичност, особеним поступком ликовног израза свету фигура даје специфичну атмосферу у којој превладава поетско и нестварно. У плавом тоналитету смиреним акцентима колорита, светлосним партијама, те широким, експресивним потезима ствара јединствену динамику форме.

Пред налетом болести сликарка преиспитује и трансформише и зато метаморфозу доживљавају готово сви елементи слике. У боји цигле и печене земље фигурација је и даље присутна, али сада углавном редукована. Свет издужених актова експресивних покрета, представе недопадљивог животињског света, као да наговештавају зле слутње и неизвесност. Сву драматичност последњих дана живота уметница осликава кроз представе демона, летећих фигура, таоца међу којима се често распознаје њен аутопортрет. При том су средства изражавања веома упрошћена и колористички сведена на свега неколикотонова.

Тражећи нове форме изражавања успела је да оствари тиху меланхолију атмосфере и специфичан ликовни израз којем је остала доследна и тако себи обезбедила значајно место у историји српског модерног сликарства.

Интересовање за опус Мајде Курник почиње тек много година након преране смрти уметнице. Један од разлога је њен веома кратки животни и сликарски век јер је за непуне две деценије, колико је активно стварала, испричала своју сликарску причу. Други наравно, лежи у чињеници да за то време није стигла да заокружи дело које је оставила иза себе и које је остало недовољно проучено и разјашњено. Добри познаваоци ликовне уметности, високо су је ценили као уметника али, како је време пролазило, Мајда је постепено падала у заборав. Зато остаје на данашњој генерацији историчара уметности и ликовних критичара да је поставе на место у српској историји уметности, које јој по раскошном таленту и делима која је оставила, свакако и припада.

Сликарски опус

Под утицајем професора који су јој пружили одлично ликовно и класично усмерење, блага природа M. Курник, уз преживљене ратне страхоте, огледа се у једној особеној и интроспективној варијанти интимизма, са примесама експресије која се осећа у ранијим делима. Сликарка у том периоду ствара уравнотежене композиције мртве природе, пејзаже, портрете као и скулпторалне и архитектонске детаље Студенице, Милешеве, Подмајне и других манастира у којима је боравила и којима је била дубоко надахнута.
Њене најуспелије слике су управо оне које су настале у директном контакту са природом. Мртве природе, складно компоноване, хармоничног, топлог колорита тамних гама, подсећају на радове холандских мајстора. Неки од радова прве фазе: „Студеница” из 1953, „Морски предео” из око 1954. и „Предео из Словеније” из 1953. Посебно се издваја „Свадба у Пећи” из 1953. где се осећа утицај помпејанског сликарства по раскошним црвеним акцентима у оквиру хармоничних окер и плавих површина и тонова који учествују у градњи једне веома поетичне, лирске атмосфере.

У делима Мајде Курник, у свим фазама њеног стваралачког опуса, осећа се неки трагични призвук живота. Форме је третирала врло реалистички, облик је поједностављен а њена дотад загасита палета, повремено је освежена светлијим тоновима. Поседовала је веома јак осећај за материјализацију ликовне идеје коју је носила у себи и која ће је пратити током целог уметничког стваралаштва. Од обичних ствари на тамној позадини градила је узбудљиву пластичну целину што се може приметити на сликама попут „Велика сликарска мртва природа“, „Ракови“, “Полица“ и друге.

Од 1960-те па до своје смрти, Курникова је изменила однос према слици па тако почиње да ствара дела слободног, широког и усковитланог потеза као и засићене фактуре чиме обогаћује ликовну структуру дела. Несрећу и трагику живота који је у њој тињао још из ране младости, задржавала је у себи. На неким од ових композиција, она своје трауме и кошмаре који су је прогањали, преноси на платно, док је на другим сећање на рат потиснуто али је призвук опорости и меланхолије у њима и даље присутан.
Богат колорит у којем примат имају плави тоналитети из претходне фазе, уступа место доминантној тамној гами која одликује композиције настале током друге половине шездесетих година, када је била фасцинирана делима из Пикасове плаве фазе, ружичастим периодом Оскара Кокошке а нарочито делима Ел Грека.

На дела Ел Грека, Веласкеза и Зурбарана, усмеравана је још из студентских дана захваљујући учитељу, Милу Милуновићу, који је своје студенте упућивао да раде по њима. Њихов утицај се несумњиво осећа у њеним радовима по колориту, експресивним издуженим фигурама, наглашеним контрастима светлих и тамних површина и екстатичном компоновању фигура по дијагонали.

Најупечатљивије слике из ове фазе су „Аутопортрет са капом од папира” из 1962, „Пољско цвеће” из 1964. и „Жене са огледалима” из 1965. За последњу поменуту слику сачувана је и скица, урађена темпером, по којој је слика пренета на платно. Представљене су две жене у интимном тренутку улепшавања а сећања на египатску цивилизацију, Помпеји, ренесансу Палеолога, Мајда транспонује у ликовно аутентичну причу.

Последње године свога живота Мајда Курник је провела борећи се са болешћу која се одразила и на њено стваралаштво, тако да настају готово лебдеће фигуре које губе везу са реалношћу и имају призвук сновиђења, ту су затим разне представа ђавола, надреалних животиња, деформисане женске фигуре... Ово су слике експресивног набоја који прима вид егзистенцијалног крика, усковитланог, кратког потеза што се директно уочава на слици „Летећа фигура III” из 1965.

Изложбе

Прво јавно иступање на ликовној сцени Мајда Курник је имала 1951. године заједно са групом “Самостални”, чији је члан била а која је имала за циљ ослобађање од канонизованих норми сликања и излагања. То је било време у коме су се сукобила два начина размишљања: једно, које је инсистирало на соцреалистичком начину сликања и друго, наклоњено слободнијем виђењу уметности чији је поборник и сама била. После три одржане изложбе, група се распала а Мајда је наставила да делује најпре самостално а потом је представљала истакнутог члана београдског круга ликовних стваралаца.

Самосталне изложбе:

• 1947: Кајухов дом - Шоштањ
• 1953: Галерија Графички колектив - Београд
• 1968: Умјетнички павиљон мали Каламегдан - Београд
• 1969: Градска галерија - Љубљана
• 1978: Галерија Културног центра Београда
• 1980: Галерија ликовне уметности Рајко Мамузиић - Нови Сад
• 1983: Галерија Лазар Возаревић - Сремска Митровица
• 1984: Фоаје СНП, ратни цртежи- Нови Сад
• 1984: Галерија Културног центра - Београда
• 2000: Галерија Културног центра Иван Напотник – Велење
• 2004: Галерија "Београд" на Косанчићевом венцу - Београд

Референце

1. Предговор у каталогу "Мајде Курник" - Здравко Вућинић и Миле Томовић, Продајна галерија „Београд“, Београд, 2004;
2. Протић M. "Српско сликарство XX века II том", Нолит, Београд, 1970.
3. Текст у каталогу "Мајда Курник", Стојан Ћелић, Београд, 1969.
4. Милена Корен Божичек, V објему усоде, каталог разставе, Велење, 2000