Макробиотичка исхрана

Макробиотичка исхрана је исхрана која подразумева конзумирање пре свега различитих врста интегралних житарица и махунарки, а затим и поврћа, коштуњавих плодова и воћа и као и специфичан начин једења који се састоји у избегавању преједања, као и о темељном жвакању хране пре гутања. Макробиотика инсистира на што је могуће више природним намирницама које нису претрпеле веће процесе прераде. Што се хране животињског порекла тиче, у макробиотици се инсистира на избегавању меса, а фаворизује се конзумирање рибе.

Смеђи пиринач, један од главних састојака макробиотичке исхране

Биолошки базирање алтернативе и комплементарна терапија
Траварство Макробиотичка исхрана Натуропатија Ортомолекуларна медицина
NCCAM класификације
Алтернативни медицински системи Интервенције ума и тела Биолошки базирана терапија Манипулативне методе Енергетска терапија
Види још
Комплементарна и алтернативна медицина Алтернативна медицина Комплементарна медицина Глосар алтернативне медицине

Макробиотичка исхрана је је само један аспект много ширег појма названог макробиотика, који поред посебног режима исхране подразумева филозофију, начин и стил живота, односно схватање света и догађаја у њему као вечите интеракције две супротне силе, назване јин и јанг.

Порекло

Алга комбу. У макробиотичкој исхрани алге обезбеђују потребне минерале, нарочито јод, калцијум, гвожђе који би се иначе уносили конзумирањем намирница које се у макробиотици избегавају. На пример, пошто макробиотичари не конзумирају млеко и млечне производе, калцијум надокнађују конзумирањем алги.

Термин „макробиотика“ води порекло од грчких речи мацро (велики) и биотокос (живот). У античко време овај термин је означавао начин живљења који води ка дужем и здравијем животу. Макробиотика се први пут у историји помиње у списима Хипократа, где тзв. „отац медицине“ макробиотичарима назива здраве и дуговечне особе. Херодот, Аристотел, Гален и други антички грчки писци користе реч „макробиотика“ да би описали начин живота који преко исхране води ка здрављу и дуговечности.

Филозофију модерне макробиотике створио је Јапанац Жорж Осава (1893—1966) који је своју своју филозофију здравог живота базирао на традиционалној оријенталној и јапанској медицини. Крајем педесетих година, Осава је из Јапана донео своје учење у САД одакле су наставили да га шире његови ученици. Један од њих, Мичио Куши, и његова супруга, Авелина Куши, унапредили су и усавршили Осавино учење. Данас се њихов едукативни центар „Институт Куши“ (Кусхи Институте) сматра највећим ауторитетом у образовању макробиотичких саветника и инструктора макробиотичког кувања.

Макробиотика у Србији

Од 2007. године макробиотика је у Србији законом призната као метода традиционалне медицине коју могу спроводити здравствени радници са одговарајућом едукацијом из макробиотике. Она се примењује на основу Закона о здравственој заштити (Слузбени гласник РС", бр.107/05) и под условима предвиђеним Правилником о ближим условима, начину и поступку обављања метода и поступака традиционалне медицине(Слузбени гласник РС", бр.119/07). Макробиотички покрет у Србији делује кроз неколико удружења макробиотичара.

Основни принципи макробиотичке исхране

Јин и јанг

Тофу, један од основних састојака макробиотичке исхране

Темељи макробиотике засновани су на принципима садејства две супротне енергије које макробиотичари називају јин и јанг, при чему се води рачуна да ове енергије буду усклађене у животу и самој исхрани, тако да ниједна не превагне, а све у циљу постизања идеалне равнотеже истих. Јин енергија означава ширење, а јанг енергија скупљање. Ове две енергије, иако супротстављене једна другој, међусобно су увек повезане и допуњују се. Важно је постићи њихову равнотежу у организму. Вишак или мањак једне или обе од ових енергија у организму изазива одређене поремећаје.

Према макробиотичком учењу, свака појава у природи, као и сама храна, карактерише се већим или мањим присуством јина или јанга у себи. Тако се, на пример, топлота и лето посматрају као јанг, па се ради енергетског баланса у ово годишње доба, као и у топлијим крајевима, препоручује више јин храна попут свежег и бареног поврћа са мање соли, сезонско воће и више течности. С друге стране, хладноћа и зима се посматрају као јин, па се у ово доба и у хладнијим крајевима препоручује храна која је више јанг и која самим тим загрева тело: печена, пржена, дуже кувана (у експрес лонцу нарочито) и више слана храна, као и више рибе и махунарки.

Поред кувања у складу са годишњим добом, у макробиотичкој исхрани обраћа се пажња и на друге факторе, попут телесне констутуције или пола (жене су више јин, а мушкарци више јанг). У зависности од тога да ли је особа здрава или има неко обољење или сметњу, примењује се гурманска макробиотика (више уља и зачина) или лековита макробиотика (строг однос поврћа, житарица и махунарки са специјалним режимом зачињавања јела који прописује овлашћени макробиотички саветник).

Намирнице у макробиотичкој исхрани

Житарице, воће и поврће

Леблебије

Због својег централног положаја на скали јин и јанг хране, житарице се сматрају идеалном храном у којој су ове две енергије у савршеном балансу. Интегралне житарице и псеудо-житарице попут пиринча, јечма, проса, ражи, кукуруза, хељде, киное и другог (првенствено куване и у зрну, а повремено у виду брашна), према макробиотици треба да чине око 50% исхране. Треба избегавати производе од полираних житарица (на бази белог брашна). Око 20—30% исхране треба да чини сезонско локално поврће, које је се у зависности од које се кува, кратко бари на пари или једе свеже. Око 10—15% наше исхране треба да чине махунарке (пасуљ, сочиво, леблебије, соја) и њихови производи (тофу, темпех). Око 5% исхране треба да чине супе са мисо пастом или тамаријем.

Воће се једе сушено или свеже, увек локално и када му је сезона, при чему се у пределу континенталне климе какву имамо у већем делу Европе, избегава тропско воће (екстремно јин) које, према макробиотици, нарочито зими, може претерано да расхлади организам и да доведе до прехладе, насупрот уобичајеном веровању да је управо добро јести тропско воће због наводне велике количине витамина C који носе у себи.

Риба и месо

Разне врсте рибе

Риба и морски плодови једу се 1-3 пута недељно у зависности од конституције, пола и других фактора (седећи или спортски начин живота), како би се организму обезбедила довољна количина витамина Б12, за који се са сигурношћу може тврдити да се налази само у намирницама животињског порекла.

Месо, као екстремно јанг намирница, избегава се у макробиотичком режиму исхране људи који живе у пределу умерене континенталне климе и седелачким начином живота. Према макробиотичкој филозофији, веће количине меса интоксицирају организам и повећава се ризик за разна хронична дегенеративна обољења, нарочито кардиоваскуларна и малигна. Уместо из меса, у макробиотичкој исхрани протеини и све есенцијалне аминокиселине у организам се уносе разноврсном комбинацијом рибе, различитих махунарки, сојиних производа и поврћа.

Млеко и млечни производи

Сојино млеко

У макробиотици се избегавају млечни производи. Макробиотичари сматрају да након дојења мајчиним млеком у првим годинама живота (које треба да буде што је могуће дуже), не треба наставити са увођењем крављег млека у исхрану јер оно у каснијем добу, према макробиотичком учењу, изазива многе здравствене тегобе, попут вишка слузи у организму или обољења зглобова. Млеко, али по могућности козје или овчије, препоручује се само оној деци која одбијају да редовно једу друге алтернативне изворе калцијума, попут лиснатог поврћа и коштуњавог воћа. У замену за млеко, користи се сојино млеко.

Зачини и уља

Тањир мисо супе

Од додатака у макробиотици се користе морске алге које обезбеђују потребне минерале, нарочито јод, калцијум, гвожђе.Зачини који се користе су ферментисани производи од соје попут соја сосова шоју и тамари, или мисо пасте која се користи за припремање мисо супе. Јела се соле нерафинисаном морском сољу, као и зачином гомашио (добија се млевењем 12 делова печеног сусама и једног дела морске соли). Повремено се у гурманској макробиотици употребљавају зачинско биље, кари, куркума I други лековити зачини, али се генерално тежи неутралној и незачињеној храни која наглашава природан укус намирница од којих је оброк направљен.

За кување се користе нерафинисана хладно цеђена уља (сусамово, маслиново, сунцокретово, кукурузно). Треба избегавати засићене масноће.

Шећери

Шећер, укључујући и жути, у макробиотици спада у групу намирница које нарочито треба избегавати и у потпуности избацити из исхране, због тога што дужим и редовним уношењем изазива озбиљне поремећаје у лучењу инсулина. За заслађивање јела користе се сложенији шећери, који се дуже и постепено апосорбују из хране у крвоток, попут јечменог слада (малтекс), пиринчаног слада, сувог и свежег воћа.

Предности и критика макробиотичке исхране

Предности

Јело од алге комбу

У макробиотичкој исхрани преовладавају здрава уља, много сложених угљених хидрата и биљних влакана из поврћа и воћа, па се као таква сматра погодном за превенцију и третман пробавних, срчаних и малигних обољења.

Критика

Макробиотици се најчешће пребацује да не обезбеђује довољну количину калцијума, гвожђа, витамина Б12 и протеина у исхрани, будући да се се препоручује избацивање млека и меса. Недостатак наведених састојака у исхрани и поремећаје које он проузрокује макробиотички стручњаци повезују са неправилним и насумичним спровођењем макробиотичког режима исхране у којем су избачене намирнице које су уобичајени извор неког хранљивог састојка (рецимо месо и млеко као извор протеина), а да притом нису надомештени адекватним макробиотичким намирницама (риба и пуно разноврсних махунарки и производа од соје). Из ових разлога, сваком ко жели да проба макробиотику саветује се претходна едукација читањем стручних књига, посећивањем семинара које организују проверени макробиотички инструктори, као састављање јеловника у сарадњи са макробиотичким саветником, нарочито ако је циљ макробиотичке исхране третирање неког обољења или сметње.

Практичари макробиотике тврде да се њено деловање заснова на две силе или енергије - јин и јанг. Физика тренутно познаје само четири основне врсте сила. Слабу и јаку нуклеарну, електромагнетну и гравитациону. Стога је вероватније да се ради о енергијама. Како би могли да проверимо да ли заиста имају ефекат за који се тврди да имају?

Прво је потребно да смо способни да идентификујемо ове енергије, демонстрирамо њихово постојање, покажемо неке мерљиве ефекте њиховог присуства и демонстрирамо начин на који их контролишемо. Без ових основних тачака, ми само размишљамо о идеји - да постоје такви облици енергија. Друго, након што смо демонстрирали њихово постојање, потребно је да покажемо везу између ових енергија и одређених предвидљивих промена у људском телу. На пример, мерљиву промену стања особе након макробиотичког оброка. Треће, потребно је да знамо одакле долазе ове енергије, како се преносе, како се складиште, и како знамо све те ствари. Ово је неопходно да би могли да осигурамо да приметимо када неко нешто погреши.

Нажалост, по све три тачке макробиотика не нуди баш ништа. Нема доказа о постојању јин и јанг енергија, нема доказа о њиховим ефектима, нема предлога како могу бити мерене или локализоване. Обзиром да ове енергије не можемо измерити, нити показати њихове ефекте, не можемо ни да тврдимо како оне постоје.

Литература

1. Мичио Куши: Природно лечење макробиотиком, Нолит 1987.
2. Мичио Куши: Макробиотички пут, Нолит 1993.
3. Мичио Куши: Исхраном против рака, Рад 1987.
4. Жорж Осава: Макробиотика или умеће подмлађивања и дуговечности, Игнорамус 1997.
5. Миленка Мина Добић: Мој живот је као феникс, Плато 2005.
6. Венди Еско: Макробиотички кувар, Нолит 1987.
7. Иван Вукић: Темељи здраве исхране, ауторско издање 2008.
8. Јасмина и Срећко Милићевић: Водич кроз макробиотичко кување, Зрнце Сан, Београд 2007

Види још

• Вегетаријанска исхрана

Спољашње везе

• Здравље и радост
• Макро кутак Архивирано на сајту Wayback Machine (13. мај 2021)
• Макробиотичко друштво "Зрнце-сан" (www.макробиотика.орг.рс)
• Институт Куши Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2007)