Манга

јапанска реч за стрипове

Манга (канџи: 漫画,[1] хирагана: まんが, катакана: マンガ), јапанска је реч за стрипове (који се понекад називају и комик コミック) и карикатуре.[2][3] Изван Јапана, углавном се користи као назив за јапанске стрипове. Манге су доживеле велику популарност и прихваћеност у целом свету. Статистике су показале да је од 2006. године овај свет стрипова обезбедио тржиште које обрће милијарде долара.

Википе-тан — маскота манги и анима на Википедији

Манга се развила од мешавине јапанског уметничког правца званог укијо-е и страних стилова цртања, а основне карактеристике данашњег изгледа настале су убрзо по завршетку Другог светског рата.[4] Углавном су црно-беле, са изузетком корица и првих неколико страница, а ретке су оне код којих су све стране у боји.

Најпопуларније манге често доживљавају адаптацију у виду анимеа чим се за то појави интерес на тржишту. Манге се међу мање упућенима често називају анимеима, и обрнуто. Адаптиране приче се често модификују на начин којим ће имати већу популарност на мејнстрим тржишту.

Иако то није уобичајено, понекад се по оригиналним анимама праве манге, као што су рецимо Gundam, Neon Genesis Evangelion, Cowboy Bebop, Dragon Ball Super (Змајева Кугла Супер) и Tenchi Muyo. Уобичајено је да оригиналне манге и анимеи поред јапанског назива садрже и енглеску верзију наслова или да имају енглески назив транскрибован на јапански.

Корени уреди

Манга у буквалном преводу значи „случајне (или ћудљиве) слике”.[5][6] Реч је ушла у обичајену употребу крајем XVIII века[7] са издањима попут радова Сузуки Канкеијевог Mankaku zuihitsu (1771) и Санто Кјоденове сликовнице Shiji no yukikai (1798).[8][5] Почетком XIX века ту су Manga hyakujo (1814) Аикаве Минве и славна Hokusai manga[9] у којој су се налазили изабрани цртежи познатог укијо-е уметника Кацушика Хокусаија.[10] Међутим, гига (дословно „смешне слике”), нарочито chōjū jinbutsu giga (鳥獣人物戯画 — дословно „смешне слике људи и животиња”) које су у XII веку цртали различити уметници,[11] садрже доста карактеристика манге, као што су важност приче и уметнички упрошћене линије.[12]

Манга се развила из мешавине укијо-е стила и страних артистичких покрета. Када су Сједињене Државе започеле трговину са Јапаном, Јапан је ушао у период убрзане модернизације и глобализације, тако да су довели иностране уметнике да подуче јапанске студенте стварима као што су линија, форма и боја, на које се у укијо-е правцу није толико обраћала пажња јер је идеја која се крије иза слике била много важнија од ње саме. Манга је у овом периоду била називана пончи-е (Punch-picture) и попут свог британског двојника, магазина Punch (Панч), састојала се од хумористичких и политички сатиричних слика, малог формата од једне или четири слике.

 
Слике купача из Хокусаи манге.

Између краја Меиџи периода и почетка Другог светског рата, најпознатије манге укључивале су радове Ракутен Китазаве и Ипеј Окамотоа. Ракутен је објавио познате комичне стрипове као што су „Тагосакуов и Мокубин излет у Токио” (田吾作と杢兵衛の東京見物, Tagosaku to Mokubē no Tōkyō-Kenbutsu) и „Неуспеси Кидоро Хаикаре” (灰殻木戸郎の失敗, Haikara Kidorō no Sippai), оба из 1902. године. Ипеј Окамото је оснивач прве асоцијације цртача у Јапану — Nippon Mangakai. Његови манга манбун радови, као што је „Живот човека” (人の一生, Hito no Isshō) из 1921. године, биле су узор за манге у жанру фантастике.[тражи се извор]

Осаму Тезука, зачетник модерне манге уреди

Манга какву људи познају у XX и XXI веку настала је када је др Осаму Тезука, нашироко познат као отац манге засноване на причи, постао популаран. Године 1945, Тезука који је студирао медицину, видео је ратни пропагандни анимирани филм Momotarō: Umi no Shinpei на чији је стил видно утицала Дизнијева (Волт Дизни) Фантазија. Тезуку је овај филм веома инспирисао, тако да је одлучио да постане стрип цртач, што је у то време (па чак и данас) била незамислива ствар за једног доктора медицине. Касније је коментарисао да је разлог због кога је уписао медицину једним делом био тај како би избегао војну обавезу и да заправо није волео да види крв.

Тезука је увео филмско приповедање и ликове чије је појављивање у краћим епизодама стрипа део веће приповедачке целине. Једини текст у Тезукиним стриповима су дијалози између ликова, што је стриповима дало квалитет филма. Увео је и дизнијевске фацијалне експресије код којих су очи, уста, обрве и нос ликова повремено превише изражени, што их је чинило веома упечатљивим, а његов рад веома популарним. Ово је донекле оживело стару укијо-е традицију у којој је слика пре производ идеје него стварне физичке реалности.

Његови стрипови су првобитно објављивани у дечјим магазинима, али су убрзо прерасли у засебна недељна и месечна стрип издања. Тезука је у својим стриповима обрадио скоро све филмске жанрове свог времена. Његове манге иду од акционе авантуре („Кимба − Бели лав,” или „Лео краљ џунгле”) до озбиљне драме („Црни Џек”) те научне фантастике („Моћни Атом,” познатији као Астробој, хорора („Дороро,” човек са три ока). Иако је на западу углавном познат као творац Астробоја, многе од његових манги поседују веома озбиљну радњу, а понекад и мрачне тонове. Рецимо, Атома (Астробоја) је створио ожалошћени научник који је желео да направи имитацију свог преминулог сина, да би касније напустио дечака; Кимбиног оца су убили ловци, а сукоб између човека и природе је главна тема стрипа; Хијакимару у Додороу је рођен делимично обогаљен јер је је његов отац понудио четрдесет осам дела Додороовог тела четрдесет осморици демона док је овај био беба.

Неки ипак критикују претерану употребу драматизације у његовим причама. Како је манга генерација деце одрастала, тако је расло и тржиште манги која је убрзо постала један од главних културних утицаја Јапана. Тезука је радио и на друштвеном прихватању манге. Његова докторска диплома и озбиљне приче биле су корисне за одбијање критика по којима су манге вулгарне и неподобне за децу. Био је ментор великом броју важних стрип цртача, као што су Фуџико Фуџио (творац Дорамона), Фуџио Акацука и Шотаро Ишиномори.

Гекига уреди

Још један важан правац у манги био је гекига („драматичне слике”). Између 1960-их и 1970-их постојале су две стрип струје. Прва, у облику манге, била је базирана на продаји антологијских магазина који су садржавали десетине наслова. Друга, гекига, била је базирана на облику изнајмљивања комплетне „књиге” са само једним насловом. Манге су се појављивале у недељним и двонедељним публикацијама, тако да је продукција била брза, са поштовањем рокова. Временом је већина манга аутора прихватила Тезукин стил цртања, где су ликови цртани једноставно, али са пренаглашеним изразима лица, са карактеристичним огромним округлим очима, што је у иностранству постало асоцијација за јапански стрип.

Контраст је била гекига, која је имала комплекснију и зрелију радњу и већу посвећеност при изради сваке странице. Због овога је сматрано да гекига има много већу уметничку вредност. Међутим, гекигин модел изнајмљивања књига угасио се '70-их година, док су цртачи манге значајно побољшали свој квалитет. Коначно, гекига се припојила манги и данас се под овим именом мисли на мангу која нема комични цртеж. Вероватно најпознатија манга гекига стила је Акира.

Међутим, гекига није утицала само на визуелни стил манге: након '70-их, појавиле су се манге које су имале слике и дијалоге намењене старијој публици. Многе су имале значајан број слика са сценама секса и насиља, а биле су намењене тинејџерима: за разлику од Тезукиног времена деца су сада имала много већи џепарац, тако да су могли сами да купе мангу, уместо да траже од родитеља да им је купе. Због тога издавачи манге нису морали да прилагођавају своје стрипове мишљењу родитеља. Поврх свега, доминација недељних серијала довела је до тога да манге значајно постану „петпарачке приче,” са великом количином насиља и голотиње (превасходно, иако не само, намењене дечацима). Репрезентативни наслови овог жанра били су Harenchi Gakuen, Гоа Нагаија и Makoto-chan Казуа Умезуа, оба са обиљем крви, голотиње и вулгарних шала. Слично као и у Сједињеним Државама током „Стрип панике” '40-их и '50-их, наставници и родитељи жалили су се на садржај манги, али за разлику од САД-а није било покушаја да се оснује контролни одбор попут Comics Code Authority-ја. Интересантно је да су манга часописи „за децу” '70-их имали много више вулгарних тема (захваљујући томе што је у то време то био једини доступни штампани формат), али '80-их и '90-их, су се појавили нови часописи намењени тинејџерима.

Културолошки утицај уреди

У Јапану је продаја стрипова много већа него било где у свету. Неколико главних манга часописа које садрже десетак епизода различитих аутора, недељно продају по неколико милиона копија. Манга је подједнако цењена и као уметничка форма, и као популарна литература, мада још увек није достигла прихватање попут оног какво имају музика или филм. Међутим, опште одобравање Хајао Мијазакијевих анимеа и неких манги, значајно мења поглед на аниме и мангу, приближавајући их статусу „виших уметности”. Највећу зараду у историји јапанске кинематографије, од 30,4 милијарди јена, остварио је Мијазакијев Зачарани град (千と千尋の神隠し Sen to Chihiro no Kamikakushi).[13]

У Америци су многе манге критиковане да су насилне или са много секса. На пример, филмске адаптације манги попут Убице Ичија или Старог момка су у Сједињеним Државама забрањене за млађе од 18 година. Међутим, није било званичних покушаја да се донесу закони о томе шта сме, а шта не сме бити приказано у манги, осим нејасних закона о пристојности који кажу да „претерано скарадни материјал не сме да се продаје”. Ова слобода омогућила је ауторима да праве манге за сваку старосну групу, са огромним бројем различитих тема.

Манга стил уреди

Популарни препознатљиви стил манге је веома карактеристичан. Важност је обично стављена на линију уместо на форму, а приповедање и распоред панела разликује се од америчког и европског стрипа. Панели и табле се по правилу читају здесна на лево, у складу са јапанским правописом. Међутим, неки инострани издавачи мењају смер читања слева на десно, тако што странице штампају „као у огледалу”. Многи читаоци, па чак и сами аутори, критикују овакав начин издаваштва тврдећи да се тиме мењају њихове оригиналне намере. Рецимо, дешњаци постају леворуки, натписи постају нечитљиви итд.

Импресионистичке позадине су уобичајене, као и сцене у којима су уместо ликова приказани делови екстеријера. Док цртеж може бити невероватно реалан или комичан, приметно је да ликови имају велике очи (женски ликови углавном имају веће очи од мушких), мале носеве, сићушна уста и равна лица. Велике очи су постале саставни део манги и анимеа од 1960. када је Осаму Тезука (види горе) почео да их црта на тај начин, копирајући стил Дизнијевих цртаних филмова.

Балончићи за дијалоге: Постоји неколико врста балончића, од којих су неки јединствени. Ивице балончића мењају се у зависности од расположења онога ко их изговара. На пример, када је неко бесан, његов балончић има оштре, експлозивне ивице. Такође, манга обично не прати западњачки начин стрипског говора — балончићи немају дугачке језичке уперене у онога ко изговара текст, као ни више малих балончића који излазе из већег када неко размишља. Оваква врста балончића употребљава се када неко шапуће, што може да збуни иностране читаоце.

Брзе линије: У акционим сценама, позадина ће обично бити покривена прецизним линијама које се крећу у тачно одређеном правцу и дочаравају покрет. Ове линије могу се применити и на ликове, како би приказале покрете њихових тела (пре свега удова). Овај стил, нарочито у позадини, појављује се у већини акционих манги.

Мини флешбекови: Многи цртачи узимају копије сегмената из ранијих поглавља и убацују их у причу у виду флешбека (обично су мало ретуширани тамнијим тоновима како би се разликовали од централне радње). Ово се сматра конвенционалном методом за подсећање на главне догађаје у стрипу. Сцене у којима јунаку пролазе кроз мисли догађаји из његовог живота, често су приказане на две стране, са позадином која се у целости састоји од сегмената из ранијих поглавља.

Апстрактни позадински ефекти: Ово укључује графичко сенчење у позадини и служи да упути или нагласи на врсту заплета. Такође може да служи да опише психичко стање лика.

Симболи: Одређени визуелни симболи развили су се током година и постали уобичајени начин наглашавања емоција, физичког стања или расположења. Следи кратак преглед основних манга симбола и њихове употребе:

  • Преувеличана капљица зноја на глави, обично указује на збуњеност, нервозу и несигурност.
  • Велика, округла отеклина, понекад и величине бејзбол лопте, је преувеличавање отеклина које настају након повреде.
  • Када некоме наглашено цури крв из носа, значи да је сексуално узбуђен.
  • Набубреле вене, обично приказане на челу, наглашавају да је лик бесан или изнервиран.
  • Образи осенчени малим паралелним цртицама, упућују на то да је некоме непријатно или да га је срамота.

Манга формат уреди

 
Страница из манге Marmalade Boy, први том (јапанско издање)

Манга часописи обично садрже по неколико серијала који упоредо излазе у једном издању, на 20−40 страница по броју. Ови манга часописи, или „антологијски часописи,” (неформално и „телефонски именици”), обично се штампају на новинском папиру лошијег квалитета и најчешће имају између 200 и 850 страница. Манга часописи садрже и стрипове који се не настављају већ представљају комплетну епизоду, као и различите четворопанелне јонкоме (стрип каишеви). Уколико су успешни, поједини серијали могу да излазе и по неколико година. Аутори манге понекад започињу каријеру тако што објаве кратку, комплетну епизоду како би покушали да скрену пажњу на себе. Уколико стрип наиђе на добре критике, настављају са радом.

После неког времена излажења серијала, наставци се обично спајају и штампају у облику књига, такозваних tankōbona. У америчком стрип издаваштву, еквивалент овоме су trade paperback издања, а код нас би се, условно речено, сматрали стрип-албумима. Ова издања штампана су на папиру већег квалитета и служе да би нови читаоци могли да се „прикључе” серијалима у часописима или их купују колекционари. У новије време, штампају се и луксузна издања намењена искључиво колекционарима, такозване „делукс” верзије. Репринти старих манги штампају се на папиру лошијег квалитета и продају по цени од 100 јена (приближно 1$).

Манга је првенствено класификована по годишту и полу циљне групације. У пракси, књиге и часописи за дечаке (shōnen) и девојчице (shōjo) имају различити стил насловница и у већини књижара стоје на одвојеним полицама.

У Јапану постоје и манга кафеи, познати као манга кисатен. У манга кисатенима, муштерије пију кафу и читају мангу.

Типови манге уреди

Са огромним тржиштем у Јапану, манга обухвата широко поље различитих тема које задовољавају различите интересе читалаца. Популарна манга намењена мејнстрим читалаштву обично укључује СФ, акцију, фентази и комедију. Неки од најпопуларнијих серијала засноване су на корпоративном бизнисмену (Shima Kousaku), рођаку из Кине (Iron Wok Jan), криминалистичком трилеру (Monster) и војној политици (The Silent Service). Као резултат, многи жанрови се добро уклапају и у аниме (које често укључују адаптацију манги) и јапанских видео-игара (од којих су неке такође адаптације манги).

Врсте уреди

Према полу и годишту манге се деле на:

  • Josei (или редикоми) жена
  • Kodomo деца
  • Seinen мушкарци
  • Shōjo девојчице и тинејџерке
  • Shōnen дечаци и тинејџери

Жанрови уреди

Vidi još уреди

Izvori уреди

  1. ^ Rousmaniere 2001, стр. 54, Thompson 2007, стр. xiii, Prohl & Nelson 2012, стр. 596,Fukushima 2013, стр. 19
  2. ^ Lent, John A. "Introduction." In John A. Lent, editor. Illustrating Asia: Comics, Humor Magazines, and Picture Books. Honolulu, HI: University of Hawai'i Press. 2001. стр. 3–4. ISBN 978-0-8248-2471-6. 
  3. ^ Gravett, Paul. (2001). Manga: Sixty Years of Japanese Comics. NY: Harper Design. 2004. стр. 8. ISBN 978-1-85669-391-2. 
  4. ^ -{Кинселла, Схарон Адулт Манга: Цултуре анд Поwер ин Цонтемпорарy Јапанесе Социетy. Хонолулу: Университy оф Хаwаи'и Пресс}. 2000. ИСБН 978-0-8248-2318-4.
  5. ^ а б „Схији но yукикаи(Јапанесе Натионал Диет Либрарy)”. 
  6. ^ Wебб 2006,Тхомпсон 2007, стр. xви,Онода 2009, стр. 10,Петерсен 2011, стр. 120
  7. ^ Прохл & Нелсон 2012, стр. 596,МцЦартхy 2014, стр. 6
  8. ^ „Сантō Кyōден'с пицтуребоокс”. Архивирано из оригинала 6. 1. 2016. г. Приступљено 6. 12. 2015. 
  9. ^ „Хокусаи Манга (15 Волс цомплете)”. 
  10. ^ Боуqуиллард & Марqует 2007
  11. ^ Паине ет Сопер, 139
  12. ^ Иванов, Борис (2001). Введение в иапонскуиу аниматсииу (на језику: руски) (2 изд.). Мосцоw: Фонд развития кинематографии; РОФ «Эйзенштейновский центр исследований кинокультуры». стр. 11. ИСБН 5-901631-01-3. 
  13. ^ Овај филм је код нас познат и по свом енглеском називу — Спиритед Аwаy, јер се појавио као фандаб много пре него што је код нас званично преведен.

Литература уреди

  • Пејн, Роберт Трит, у: Пејн, Р. Т. & Сопер А, Тхе Арт анд Арцхитецтуре оф Јапан, Пелицан Хисторy оф Арт, III издање. 1981. ИСБН 0140561080.

Спољашње везе уреди

Сајтови са описима, информацијама и рецензијама:
  • Манга Wики – Фан-сајт
  • Аниме Неwс Нетwорк – Велика база података везаних за манге и аниме.
  • ЦомиПресс – Интернационалне вести и рецензије манги. Укључује и енциклопедију америчких и јапанских антологијских часописа, издавача и др. Садржи и водич кроз Манга Магазин.
  • Манга 101 – Новинарка Џули Греј о мангама.
  • Манга.3Yен – Дневне новости и информације о мангама у Јапану.
Сајтови са туторијалима: