Марко Краљевић и Љутица Богдан

Марко Краљевић и Љутица Богдан је српска народна епска песма која припада циклусу песама о Марку Краљевићу. Забележио ју је Вук Караџић, коме је песму изрекао његов омиљени казивач, Тешан Подруговић.

Графика портрета Марка Краљевића

Посебност унутар циклуса

Већ сам наслов сугерише, и прилично јасно дефинише, да је главна тема једна од незаобилазних тема интернационалне херојске епике, наиме, двобој два знаменита јунака, при чему је у главном фокусу Марко Краљевић. Међутим, у густом ткању изговорене па записане речи, Подруговић - који је главни творац стандардне и најупечатљивије слике лика Марка Краљевића која се одмах намеће свести сваког читаоца српских епских песама овог циклуса - изневерава основно очекивање, Марково неопозиво и надљудско јунаштво, што ствара бројне психолошке импликације главних актера текста. Но, потребно је напоменути да услов овог изневеравања почива управо на претходно успостављеним нормама типизираног епског хероја чије кршење не значи и укидање важења саме норме, што ову песму чини посебно психолошки занимљиовом и, на свој начин, изузетком ововг циклуса.

Радња, тумачење, ликови

Радња песме је смештена између Косова и приморја средњовековне српске државе. То сазнајемо првенствено по времену за које се везују ликови текста, и, посредно, по оружју које користе. Дакле, у питању је простор који се митолошки у свести народа приписује обитавалишту Љутице Богдана, без икаквих прецизнијих географских одредница. Подруговић на сцену најпре изводи три српска властелина који путују заједно; најпре "од Прилипа Марка", односно, Марка Мрњавчевића, оносно, Марка Краљевића, затим, Рељу од Пазара и, на крају, Милоша од Поцерја. Разлог путешествија њих тројице није наведен, што упућује на то да није ни битан; но, битно је то што наилазе на земљу, тачније, виноград Љутице Богдана, који се на више места у песми означава - полисемично - као "грозни виноград". Полисемично, јер се може схватити у смислу да је ужасно велики, међутим, може значити и страшно злослутан, и то 1) с обзиром на развој нарације, као и на то да се 2) епитет винограда поклапа са карактером његовог власника; но, може значити и лош, или, барем, лоше одржаван виноград. У зависности од тога које значење узмемо као основно, Рељин поступак ломљења винограда биће у већој или мањој мери психолошки оправдив.

Затим следи једна од основних стратегија квазиобјективног народног приповедања - ретроспективна нарација једног од главних ликова. Марко најпре упозорава свога пријатеља да се мане те радње и као разлог наводи своје искуство од пре, за епику уобичајених, седам година, када је радио исту ствар. Том приликом га је опазио домаћин, Љутица Богдан, и насрнуо на њега, а највећи српски епски јунак се мимо сваког очекивања, започињања борбе или, барем, пружања извесног отпора, дао у бекство главом без обзира, наводећи као разлог страх. Затим то кршење норме двобоја изазива и иронијску дестабилизацију сталних одредница везаних за атрибуте јунака: наиме, Марка у срамном чину, а не у двобоју, спасава његов коњ, означен као "Шарац од мејдана".

Наставак дијалога измеду Марка и његових сапутника прекида појава Љутице Богдана у пратњи дванаест војвода. Марко остаје психолошки доследан претходном делу песме, па с обзиром на новонасталу ситуацију, предлаже пријатељима бекство. Тада на сцену ступа нови покушај успостављања стандардне херојске етике, са којом се Подруговић све време поиграва, у виду беседа Милоша од Поцерја, који као лик функционише, отприлике, као доследни Рељин двојник. Милош наглашава опште народно мњење као битан, можда и пресудан, критеријум - "народ каже" да су њих тројица највећи српски јунаци и да им, следствено таквом критеријуму, бекство није опција, а смрт у боју, ма каква била, јесте реална и часна опција. Тада у игру улази стандардна јуначка врлина - лукавство; међутим, у мери у којој је Марков лик великог хероја дестабилизован, у тој мери је и ова врлина иронијски искренута. Пошто не успева да их наговори на бекство, Марко Краљевић како би иоле остао Марко Краљевић, ни сам не сме да бежи, али лукаво предлаже сапутницима да поделе противнке и "једва дочека" хорски одговор пријатеља да они за противника бирају самог Љутицу Богдана, док он, Марко, треба да се побрине за дванаест војвода. Овде се лукавство испољава у више равни: Марко бира наоко тежи задатак - да сам удари на дванаест пута бројнијег непријатеља, док његови саборци треба да ударе на два пута малобројнијег непријатеља - међутим, то бива само наоко, јер је читаоцу, односно, слушаоцу јасно по наведеној синтагми, "једва дочека", да Марково лукавство није типично лукавство јунака у савлађивању препрека постављеним пред њега, какво, на пример, испољава лик Милоша Војиновића у Женидби Душановој, у сцени са двојницама Роксанде девојке, него лукавство које се бори за лакшу борбену позицију из разлога једне потпуно људске и нимало јуначке слабости, а то је страх.

Тешан Подруговић, затим, у својој игри градње и разградње митско-епске матрице поново успоставља стандардну норму двобоја у којој два главна хероја савлађују своје задатке истовремено и са истом лакоћом, сугеришући на тај начин једнаку или, барем, скоро једнаку снагу главних опонената, при чему је ово поновно успостављање норме само градациони увод у главни двобој. Но, Тешан на овом месту користи разградњу стандардне матрице као наставак градације пред кулминацију. Вели за Марка: "Препаде се како никад није", након чега, доследно, поново помишља на бекство, али норма је и даље на снази, јер се Марко сећа завета датог пријатељима да, уколико се неко од њих нађе у невољи, остали су дужни да му помогну. Тако, двобој остаје крајња клминациона тачка.

Међутим, кулминација у песми не бива двобој, него интроспективно откривање до сада сасвим ћутљивог лика Љутице Богдана, који и сам изневерава херојску логику при погледу на једнако уплашеног Марка "ноге му обамруше", али Марково стање је познато једино слушаоцу, тј. читаоцу. Тако да кулминација бива утолико већа што се извргава у антикулминацију. Овде логика митског уступа место логици људског, долази до помирења јунака из страха. Тај Богданов предлог Марко, наравно, прихвата кроз формулацију која се лајтмотивски понавља и бива опет везана за специфичан вид лукавства, он "једва дочека", али о разлозима, као и у случају са својим сапутницима, опет ћути.

Следи гозба помирења на којој јунаци вино "мезете грозним виноградом", који сада добија нарочит смисао - сада се полисемија епитета "грозни" иронијски поништава, јер у пријатељском мезетлуку нема ничег грозног, али кршење норме јунчке етике, које се очитује појавом страха, не значи да норма тиме престаје да постоји, већ да Вуков омиљени казивач психолошки предност даје оном људском.

Из наредног дијалога видимо да је Љутица Богдан једноставнији - у смислу, није лукав - па тиме и доследнији лик од Марка - у смислу он се не колеба и не калкулише, већ одлучује и онда се држи и говори у складу са донетом одлуком. Он Марку вели: "Већ те моје очи не виђеле,/ Како си ме данас препануо". Но, на крају, сада без притиска мегданџијске опасности и, што је још важније, сада када је лукавством успео да превари противника који први попушта, па то сада у разговору отворено и признаје, Марко Краљевић даје себи одушка, опет, као "обичан" човек а не митски херој, и одговара Љутици Богдану: "никада те пожељети нећу". Песма се завршава напоменом казивача да Марко наставља својим путем а Богдан остаје на свом поседу, чиме, на уметнички веома плаузабилан начин, Тешан Подруговић наново враћа на снагу норму јуначке епске етике, чиме и завршава песму, јер нас та логика подсећа да су оба главна јунака ове песме часни српски јунаци, дакле, они који су на истој страни, из чега, наравно, следи да не треба међусобно да се боре него да се поштују.

Литература

• Самарџија, Снежана (2001). Антологија епских народних песама. Београд. ISBN 86-331-0381-8. 
• Лакићевић, Драган (2015). Српски Хомер. Београд. ИСБН 978-86-89613-38-4.