Микве (хебр. Микwех, מִקְוֶה или מקווה — слова су написана обрнуто, тј. као у огледалу), хебрејска реч која значи „базен” или „збориште” воде.

У јудаизму то је обредно купатило у коме се налази базен напуњен прописаном количином воде чија је функција ритуално потапање – ритуално прање.Вода у Микве мора бити „жива“. Микве са својом живом и чистом водом симболише почетак света – вода је претходила стварању копна.

Природне микве представља вода дубљег потока, реке, језера или мора.

Приликом насељавања јеврејске заједнице микве је један од првих објеката који се гради јер нема религиозног живота без ње. Има приоритет над изградњом Синагоге. По јеврејским прописима, заједница која нема сопствено микве нема ни статус заједнице.

Модерне микве

Правила градње

уреди

Гради се одвојено за жене и за мушкарце.

Микве мора да буде узидано у земљу или да буде део зграде чији су темељи узидани у земљу.

Вода у прављеном микве не сме да тече или струји, а човек не сме да уложи напор при њеном допремању.

Да би вода била „жива“ микве се често састоји од два базена при чему је у једном сакупљена кишница слободним падом, а у другом, обично већем, вода из водовода. Пошто већи базен служи за прање, да би био „жив“, два базена се повезују уз помоћ цеви промера од око 5 сантиметара.

Вода у микве може бити загревана.

Димензије микве су дефинисане верским прописима и морају имати минимално 40 сеа (стара мера), што је око 710 литара.

 
Микве у Херодијуму

Функција

уреди

Микве није намењен одржавању хигијене већ обредној чистоћи, ритуалном прочишћењу – промени духовног статуса. Пошто је човек биће које не може да живи под водом, потапање и израњање целе особе, како се то правилно изводи, укључује поништавање и ново рађање.

Употреба

уреди

Микве користе жене после менструалног циклуса, као и после порођаја. Микву први пут користе младе пре венчања.

Микве користе и мушкарци пре венчања, шабата, празника, Јом Кипура...

Микве се користе и за „очишћење“ посуђа пре прве употребе...

Пре уласка у микву скида се одећа, накит, шминка, лак за нокте, тј. свако страно тело које није део особе која користи микву, перу се зуби, купа се, пере и чешља коса.

Потапање у микву је саставни део ритуала када неко прелази у Јудаизам, чак се сматра пресудним у том процесу. После урањања у микве особа која прелази у Јудаизам сматра се Јеврејем.

Сматра се да је хришћански обичај крштења - потапања у воду, потекао од овог јеврејског ритуала.

Литература

уреди
  • Арије Каплан: Рајске воде, тајна микве; Књижевно друштво Писмо, Земун, 1999.
  • Рабин Котел Да-Дон: Жидовство, Профил, Загреб, 2004.
  • Ели Таубер; Илустровани лексикон јудаизма, Магистрат, Сарајево, 2007.

Спољашње везе

уреди

Референце

уреди

[1]

  1. ^ Михаиловић, Милица (2013). „Ритуално купатило - микве”. Животни циклус - обичаји код Јевреја (на језику: српски): 51—53. Архивирано из оригинала 15. 01. 2021. г. Приступљено 14. 01. 2021.