Википедија

Миро Вуцо

Миро Вуцо (Војнић Сињски, 15. септембра 1941) хрватски је академски вајар. Професор је вајарства на Академији ликовних умјетности у Загребу.

Миро Вуцо
Лични подаци
Датум рођења14. септембар 1941.
Место рођењаВојнић Сињски, Окупирана Краљевина Југославија (дејуре)
НД Хрватска (дефакто)
Образовање
ОбразовањеВајар

Биографија уреди

Након завршене Школе примењених уметности у Сплиту уписује Педагошку академију, но пре краја првог семестра одлучује се за студиј вајарства.[1] Дипломирао 1967. на Академији ликовних умјетности у Загребу у класи проф. Антуна Аугустинчића. Био је сарадник Мајсторске радионице Антуна Аугустинчића (1969—1971). Од 1984. до 1986. ради као професор на Школи примијењене умјетности у Загребу. 1986. године изабран је за асистента на Академији ликовних умјетности, где од тада стално ради и напредује до звања редовног професора (вајарство) 1997.[2][3][4] Један од оснивача групе Биафра (1970–1978), у оквиру које је продубљивао експресионистичку поетику Валерија Мицхиелија,[5] те се супротставља доминирајућој теорији савременог формализма и владајућој естетици, и окреће се исказу арт брута и заједно са осталим члановима групе сукобљава са тадашњим доминантним ликовним трендовима.[1]

Обликује провокативну и полемичну фигуративну скулптуру, која настаје управо у тој тежњи за прекорачењем норми традиционалне естетике. У циклусу Сликарије (1978) сликовито је спајао графичке и сликарске елементе, а након 1980. радио је рељефе у полиестеру у духу фигуративнога информела (Побједници дисциплина, 1981).[6] Социјално-провокативан контекст што га је започео у циклусу теракота Лијеве постоле и ино (1987) протеже се до скулптура потоњем раздобљу (Три корака, 1998).[5] Водећи је представник ангажиране фигурације шокантних призора и експанзивне пластичне енергије у Хрватској.[7]

Аутор је јавних споменика, међу којима су најпознатији Тин Ујевић у Загребу (1990)[4][8][9], „Заједничка кућа“ у Самобору (1994)[4], скулптура „Камен темељац“ у загребачкој Алеји скулптура (1996)[4], Анте Старчевић у Осијеку (2006)[8][10], Бадеми Соколовић у Загребу[1][5], Фрањо Туђман на Книнској тврђави у Книну[11][12][13], Стјепан Филиповић у Опузену (1978) заједно са вајаром Стјепаном Грачаном, миниран 1991.[14][15][16] и споменик Вељку Влаховићу у Осијеку, подигнут 1976. и срушен 1991. године.[17]

Од 1967. учествује на преко 200 махом жирираних изложби у земљи и иностранству, а организује и 28 самосталних изложби[18], од којих се посебно истичу: XXIX. Салон де ла Јелуне Сцулптуре (Париз, 1977), 4. бијенале југословенске скулптуре (Панчево, 1987), 1000 година хрватске скулптуре (Загреб, 1991), 125 врхунских дјела хрватских умјетника (Загреб, 1996) — од колективних, проблемских и концепцијских изложби, као и следеће истакнуте самосталне изложбе: 15 изложба “Биафре”, Умјетнички павиљон, 1978, Загреб; Ципеле, Галерија “Форум”, Загреб, 1987; цртежи, Пореч, 1992; скулптуре, Пула; цртежи, Осијек, 1994; графике, галерија “Форум”, Загреб.[4]

Добитник је низа значајних награда, између осталог и награде Салона младих, награде 9., 11. и 15. Загребачког салона (1975, 1980, 1987), Награде за цртеж на загребачком бијеналу цртежа 1993, Годишње награде ХДЛУ-а 1994, те награде за споменик Тину Ујевићу у Загребу.[4][18] Добитник је награде за животно дело Хрватског друштва ликовних уметника (ХДЛУ) 2017. године.[1][14][19]

Галерија уреди

  •  
    Споменик Тину Ујевићу у Загребу, рад Мира Вуце
  •  
  •  
  •  
    Споменик Анти Старчевиу на Тргу Анте Старчевиа у Осијеку, Миро Вуцо
  •  
  •  
    Споменик Фрањи Туђману на Книнској тврђави, Миро Вуцо

Референце уреди

  1. ^ а б в г „Kipar Miro Vuco dobio Nagradu za životno djelo HDLU-a”. Nacional. 19. 12. 2017. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  2. ^ Kuhar (2014). стр. 2—3.
  3. ^ Vujčić (2007). стр. 56;73.
  4. ^ а б в г д ђ ALU — Monografija (2002). стр. 384.
  5. ^ а б в „Vuco, Miro”. Hrvatska enciklopedija. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  6. ^ Život umjetnosti, br. 32 (1981). стр. 88.
  7. ^ „Vuco, Miro”. Proleksis enciklopedija Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  8. ^ а б Vujčić (2007). стр. 73.
  9. ^ „Spomenik Tinu Ujeviću čiji je autor akademski kipar Miro Vuco”. licegrada.hr. 9. 3. 2018. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  10. ^ Patković, N.; Blašković, B. (17. 8. 2006). „Đapić naručio trometarski kip Ante Starčevića”. osijek031.com. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  11. ^ Peritz, Romina (3. 7. 2015). „AUTOR KNINSKOG TUĐMANA Samo Jutarnjem umjetnik je pokazao spomenik o kojem svi govore”. Jutarnji list. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  12. ^ Budak, T. (6. 8. 2015). „RAZOČARENJE TUĐMANOVIM KIPOM: ‘U tom ‘šinjelu’ izgleda kao Tito!’”. dnevno.hr. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  13. ^ Brešan, Igor (19. 6. 2015). „Vucin kninski zamišljeni Tuđman izbjegava patetiku i trijumfalizam”. Slobodna Dalmacija. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  14. ^ а б Car, Maja (8. 1. 2018). „Kipar Miro Vuco: Rušenje spomenika je rušenje kulturnog dobra”. Večernji list. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  15. ^ Lasić, Igor (31. 5. 2017). „NEMOGUĆ SLUČAJ: Stjepan Filipović na ruinama šoping centra”. lupiga.com. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  16. ^ Jergović, Miljenko (22. 5. 2017). „Stjepan Stevo Filipović, 75 godina”. Vijesti. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  17. ^ Hedl, Drago (31. 8. 2006). „ĐAPIĆEVE SPOMENIČKE MANIPULACIJE: ZIDANJE KULTURNE TAŠTINE”. Pristupljeno 3. 8. 2019. 
  18. ^ а б Kuhar (2014). стр. 2.
  19. ^ „Božo Biškupić – dobitnik posebnog priznanja za doprinos likovnoj umjetnosti”. zg-magazin.com.hr. 19. 12. 2017. Pristupljeno 21. 3. 2018. 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Miro_Vuco&oldid=27674578”