Музеализација

Музеализација је процес у коме се предмети и уз њих везане особине и идеје преносе из примарног (животног или живућег) или археолошког (стабилног или нестабилног) контекста у музеолошки контекст. Због тих карактеристика музеализација је „жив ”или динамичан процес, који не престаје чином преноса предмета из контекста у контекст, већ се у њеним оквирима шире домени тумачења предметног света и успостављају односи са могућим нивоима међусобне повезаности музеолошког и примарног контекста.

Културна баштина

Културна баштина је баштина људи, ближе одређена атрибутом културни. Она је нешто што су оставили или баштинили нечији преци или остатак прошлости, као значајка, култура, традиција и сл., која се преноси на касније нараштаје. У том смислу културна баштина је „збир целина, предмета или идеја који су се сачували из прошлости да би учествовали у одређивању идентитета различитих друштвених група (континената, народа, регија, градова, родова, породица и сл.) у било којој од могућих садашњости”.

Музеј као баштинска установа

Канадски музеј људских права представник је здања које својим изгледом покрива онај део значења речи музеј

Музеји као баштинске установе на глобалном нивоу намењене су да на основу општег система вредности генеришу, понекад сложене процесе очувања људског памћења, који подразумева индивидуализацију вредности сведочанства у значењски богатим предметима, који су у некој раздобљу човечанства (које више нема или управо истиче) били главни представници врсте или рода.

Музеји као јавне институције, почев од средине 19. века, биле су врло прихватљив начинин учвршћивања националне идеје неке земље или народа. Последњих 25 година у својој недугој историји, музеји све више постају јавна атракција, понекад и својим изгледом, какав је нпр. изглед Канадског музеја људских права у Винипегу, у овом случају само због своје љуштуре која више импресионира архитектонским изгедом него садржајем артефаката. Та престижна архитектонска решења јављају се у развијеним земљама света као здања која већ својим изгледом покривају онај део значења речи музеј који упућује на ексклузивност поставки које кокетирају са посетиоцима.

Музеј као институција има свуда у свету понекад такво историјско наслеђе које може понекад да се инструментализације. Свеједно ко га је употребљавао или коме је музеј служио, без обзира да ли су то били узвишени национални интереси или неумољиви економски захтеви, музеј је као институција признавао своју поводљивост.

Историја

Музеализација се као процес развила средином друге половине 20. века, када су средњоевропски музеолози препознали и на теоретском нивоу је дефининисли као музеолошки процес, „којим свет, првенствено материјалне културе, човековом вољом прелази из једне у другу средину”.

Од најранијих времена за човека је скупљање, чување и излагање предмета у збиркама чинило основу процеса колекционарења, који је касније назван музеализацијом. Из различитих су разлога занимљиви, ретки одабрани или вредни предмети одвајани у збирке. А начин и сврха употребе тих предмета варирала је од историјског раздобља до места прикупљања, од друштвене заједнице до друштвене заједнице. При томе су мотиви сабирања, односно селекције и издвајања из упорабног света, важиле прво за грчке античке ризнице (уз античке храмове), а затим и за хришћанске манастирске (самостанске) или црквене ризнице у средњем веку. Да би тек у период ренесансе у Италији, била попрви пут успостављена веза између речи и појма музеј и музејска збирка, у којима је вредност реткости био један од доминантних критеријума избора. Током 16. и 17. века избор предмета за збирке био под је утицајем маниризма, уметничког правца и „погледа на свет у којем су се прожимали стварност и симболика, уз уочљиву склоност ка бизар­ном”.

Историја музеологија открива и велико богатство и различитост музеализације покретне културне и природне баштине. Па се тако нпр. у Европи, током векова мењају настојања за издвајање предмета материјалног света из њиховог примарног или археолошког контекста у музејски контекст. У тим процесима биле су стано присутне две основне чињенице:

Прва — примена актуалних објективних и субјективних критеријума за одабир предмета који ће ући у збирке. У том одабиру из „приватне делатности баштињења потврђиван је идентитет заједнице, а његови легитимитети налажени су у предметима старих колекција.”

Друга — постојање формалних и неформалних, институционализованих и неинституционализованих збирки или музејских фундуса у којима су се предмети чували и разгледавали, без обзира на њихово релативно време трајања и подложности концептуалним и друштвеним променама које су утицале на њихово постојање, физиономију и димензију.

Чиниоци који су утицали на музеализацију

На карактер музеализације у појединим историјским раздобљима, али и у различитим друштвеним и топографским околностима, често пута је утицала снажно изражена динамичност збирки.

У новије време, обвеза јавног исказивања музејског послања за музеје и јавне збирке у многим земљама, утиче на актуалн улазно — излазни процеса музеализације. Док музејски принципи на свој начин:

• са једне стране ограничавају распон одабира предмета који ће ући у процес музеализације, а:
• са друге усмеравају актуализацију музејске грађе у настојању излагања вредности и порука које она у себи чува.

Према овим поставкама сабирање и излагање (да презентацију сведемо на класични облик музејске комуникације) активно се и усмерено укључује у излазни процес музеализације. Музејско постојање тиме постаје снажан и јавности доступан фактор у актуалним процесима музеализације, везане уз музеје и организоване приватне збирке.

Перспективе

У процесу музеализације треба непрестано имати у виду да, кроз историју она није имуна на негативне утицаје без обзира што све више развија свест о културној баштини, као битном културном елементу. Ти утицаји делују као спољашњи деструктивни фактор, било да су они природни и материјални или духовни.

„ Музеализација, тако пренесена на комплекс културне баштине у целини, донекле мења своје особине и из сфере затвореног музеолошког контекста музеја и њима сродних институција преводи у флексибилније и о актуалном животу зависне контексте суживота културне баштине и актуалног савременог света. У том новом контексту постоји низ отворених питања, која ће своје решење наћи у будућности, уз равномерни раст музеолошке теорије и њене актуализације у животу. ”

Види још

• Музеј
• Музеологија
• Културна баштина

Литература

• Мароевић, I. (2005). Простор као носитељ меморије/Спаце ас тхе Беарер оф Меморy, у: Зборник радова Међународног симпозија/ Цоллецтед Паперс Интернатионал Сyмпосиум Аутентичност и меморијална мјеста: проблеми, потенцијали, изазови/Аутхентицитy анд Плацес оф Меморy: Проблемс, Потентиалс анд Цхалленгес, Кумровец, 4—8. 6. 2003.“, 16-29.
• Кирсхенблатт-Гимблетт, Б. (1998). Дестинатион Цултуре - Тоурисм,Мусеумс, анд Херитаге, Университy оф Цалифорниа Пресс, Беркелеy, ЛосАнгелес, Лондон.
• Кундера, M. (2000). Неподношљива лакоћа постојања, Меандар, Загреб(оригинал 1984).
• ван Менсцх, П. (1989). Мусеологy ас а Сциентифиц Басис фор тхе Мусеум Профессион, у: Профессионалисинг тхе Мусес (Ед. П, ван Менсцх), АХА Боокс, Амстердам, 85-96.
• ван Менсцх, П. (1992). Тоwардс а Метходологy оф Мусеологy, рукопис, докторска дисертација, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу, Загреб,
• Тотх, Ж. (2003). Цхурцхиллов бункер - Карта из Јалте као тапета (АТРАКЦИЈЕ Открива се још девет соба подземног склоништа британске владе), Вечерњи лист, Загреб, 6. 4. 2003. Прилог „Спектар“, бр. 14, пп. 24-25.
• Ј. Цлаир: 1974. Ерострате оу ле муссéе ен qуестион, Ревуе д‘Естетиqуе, 3-4, цитирано у преводу Бранимира Стојковића: Жан Клер, Херострат или музеј под знаком питања, Култура (Завод за проучавање културног развитка), 41 (Београд 1978), 29-43.
• П. Слотердијк: 1983. Критик дер зyнисцхен Вернунфт, Суркамп Верлаг, Франкфурт ам Маин, цитирано у преводу Бориса Худолетњака: Критика циничког ума, Загреб 1992. (Глобус).

Спољашње везе

Медији везани за чланак Музеализација на Викимедијиној остави