Неронова кампања у Јерменији

Неронова кампања у Јерменији вођена је од стране Римског царства под Нероновом управом, као први озбиљнији тест за нову царску администрацију и управу, која је почела да функционише ступањем Нерона Клаудија Цезара Август Германика (по рођењу Луциус Домитиус Ахенобарбус), на престо 54. године. Наиме ова Неронова кампања је требало да покаже како ће реаговати Нерон и како ће се показати у решавању наслеђених проблема од клаудијевске администрације на спољно – политичком плану, и како ће регулисати источног питања које се јављало у вези са контролом нарушене власти над Јерменијом.

Неронова биста у Пушкиновом музеју

Јерменија пре и за време раног античког периода

Краљевина Јерменија која је била на врхунцу своје моћи у доба Тиграна Великог (владао 95. п. н. е.—66. п. н. е.), лежи на висоравни која окружује библијску планину Арарат на којој се према предању зауставила Нојева барка након велике поплаве (Стари завет; Књига Постања 8.4).

Савремена археолошка истраживања сведоче о развијеном винарству на територији Јерменије из периода око 4.000. п. н. е. и то је један од доказа постојања најранијих цивилизација на том подручју.

У бронзаном добу на подручју Велике Јерменије постојало је неколико развијених цивилизација, укључујући Хетитско царство на врхунцу моћи, Митанско краљевство на југозападу историјске Јерменије и Хајаса-Ази царство (1500—1200. п. н. е.).

Између 12. и 9. века п. н. е. на подручју Јерменске висоравни своје државу су имали и Наири, као и Урарту (1000—600. п. н. е.). Сви ови народи и племена су учествовали у етногенези савременог јерменског народа.

Јереван, савремена престоница Јерменије је основан 782. п. н. е. од стране краља Аргиштија I.

Краљевина Јерменија је формирана око 600. п. н. е. под јерменском династијом Оронтида (Yервандуни). Држава је достигла свој врхунац моћи у периоду између 95. и 66. п. н. е. под владавином краља Тиграна Великог, и у том периоду је била једна од најмоћнијих сила у региону. Кроз њену историју смењивали су се периоди независности и вазалстава. На то је утицао стратешки веома повољан положај Јерменије између два континента, који јој је кроз историју задавао много невоља и доводио до честих инвазија суседних народа, попут Асираца, Грка, Римљана, Византинаца, Арапа, Монгола, Персијанаца, Османлија и Руса.

Античке земље Кавказа - Јерменија, Колхида, Иберија и Албанија

Краљевина Јерменија на врхунцу моћи у доба Тиграна Великог (владао 95. п. н. е.—66. п. н. е.)

Услови у Јерменији пре доласка Нерона на власт

Клаудије

Клаудијева, неразумна спољна политика је имала значајан утицај на грађанске ратове у Ирану и Јерменији који су претили римским позицијама у овом делу света. На то је утицао и недостатак претходног искуства Клаудија као владар. Иако многобројни епиграфски и археолошки подаци и други налази доказују да се Клаудије темељно посветио својој дужности и решавању проблема у Римском царству укључујући и овај у Јерменији, у римској историографији, у првом реду у просенаторским носталгичарски круговима, представљен је као човек слабог карактера, који више волео књигу него управљање државом и којим се лако могло манипулипулисати.

Искористивши слабости спољне политике Клаудија, Парти су повратили позиције у Јерменији, у којој је 37. године на власт дошао проирански Ород. Са смрћу Артабана II у Ирану су избили нереди, узроковани тиме ко ће бити нови владар. Главни претендент је био Готарз II, адоптивни син Артабана II, који је погубио Артабана III (сина Артабана II), његову супругу и сина. То је изазвало напад Вардана (можда млађег сина Артабана II) који је за два дана са војском прешао око 450 км. То је изненадило Готарза II који је се морао дати у бег. Једино је велики град Селеукија (у данашњем средишњем Ираку, код данашњег Багдада) одбио да призна власт Вардана. Вардан је одмах Селеукију ставио под опсаду, а за то време Готарз II је уз помоћ (иранских народа) Дакса и Хирканаца започео поново грађански рат. То је присилило Вардана да напусти опсаду Селеукије и да се улогори у далекој бактријској равници.

Грађански рат у иранском свету покушао је да искористи Митридат (некадашњи јерменски краљ, који је био раније бачен у тамницу по наређењу Калигуле) како би повратио власт у Јерменији. Велику помоћ му је информацијама и војском пружао брат Фаразман, (краљ Иберије), а и римска интервенција је била покренута у корист Митридата како би се у Јерменији уклонили пропартски елементи.

Римско – иберска интервенција из 42. године је била успешна. Демонакт, партски сатрап Јерменије, је био потучен и Јермени више нису пружали отпор. Мањи отпор је још пружао Котиј, краљ Мале Јерменије, али га је једно Клаудијево писмо присилило да Јерменија прихвати власт Митридата.

Клаудијева империја (41-54), у време доласка на власт Нерона

Како су односи између браће Митридата и Фараyама били нарушени, око 51-52. гододине., Фаразман је убедиои и подржао свога сина Радамиста да нападне свога стрица и преотме му Јерменију. Издан од поткупљеног римског заповедника тврђава у коју се склонио, Митридат се предала и он је погубљен. Кападокијски намесник Јулије Пелигн (Иулиус Паелигнус) је ипак напао и пустошио Јерменију (касније је прешао на страну Радамиста), док је сиријски легат Гај Умидије Дурмије Квадрат (Цаиус Уммидиус Дурмиус Qуадратус), послао трупе( под командом Хелвидија Приска) да успоставе ред, али је опозван јер Рим није желео рат са Партима.

Иранско – партски шах Вологес I тако]е је настојао искористити прилику и послао је војску, избацујући Иберце и постављајући свога брата Тиридата за владара Јерменије.

Међутим зимска епидемија која је избила, присилила је Парте на повлаћење, а Радамист се вратио строго кажњавајући оне јерменске градове који су се били предали Партима. Тако је Вологеса I (син Вонона II) који је коначно успоставио трајнију владавину (и поред низа искушења, ратова и проблема) владао у иранском свету од 51. до 78. гододине.

Припреме Нерона за кампању у Јерменији

За Нерона који је наследио Клаудија Јерменија је била важна тампон држава на границама Римског и Патског царства. Иранско – партска контрола над Јерменијом, оличена у присуству арсакидских трупа те постављању Тиридата на престо је за Римску државу била незамислива и брза реакција Нерона је била за очекивање. Тако да је нерешено питање власти на источној граници царства водило је у први већи сукоб Партије и Рима још од времена Антонијевог похода. А непосредни узрок тих сукоба био је поход Парта на Јерменију која је била римска клијентска држава још од владавине цара Октавијана Августа.

Нерон, који је дошао на власт са 17 навршених година био је најмлађи принцепс до тада, и није имао апсолутно никаквог претходног искуства у државничким и дужносничким пословима. Да би превазишао своје недостатке владара он се на самим почецима принцепске дужности ослањао на снажне особе у својој непосредној близини. Од првог дана као главни саветници младога Нерона наметнули су се Сенека и Афраније Бур (који је у тадашњој римској јавности важио као озбиљна особа са војничким искуством строгим начином живота)

Јерменија и римски Исток, пре избијања рата (око 55. године)

Афраније Бур је за Неронову кампању у Јерменији предложио претходину регрутацију римских грађана у источним провинцијама Римског царства, и након извршене попуне и ојачања легија на истоку царства недостајућим људством њихово пребацивање ближе Јерменији.

Савезничким краљевима на овом простору Агрипи II и Антиоху IV Епифану, краљу Комагене наређено је да припреме трупе како би биле спремне на упад на партску територију.

Како би се учврстила римска позиција пред предстојећи дугогодишњи рат на истоку царства, Мала Јерменија је препуштена на владавину Аристобулу, првом рођаку Агрипа II (сину његовог стрица Херода) а област Софенеу, Сохему заједно са краљевским достојанством.

Истовремено на истоку се појавио и супарник Вологесу I — његов син Вардана, па су се ирански Парти повукли из Јерменије.

На исток је одмах упућен Гнеј Домитијус Корбуло (Гнаеус Домитиус Цорбуло, Пелтуинум, 7 – 67 године) који је практично делио команду над трупама на источној граници са Квадратом Умидијем (Цаиус Уммидиус Дурмиус Qуадратус), који је раније био легат Горњег Илирика), тадашњег легата Сирије.

Зашто рат није почео 55. године?

Током 55. гододине иако су обављене све припреме, до „правог” рата није дошло, мада разлози за то нису потпуно јасни, јер је Вологес I послао таоце из реда најугледнијих припадника породице Арсакида. Корбуло је тражио да му се предају таоци, а Квадрат Умидиј је то одбио. Два човека су од тада постала противници.

Такође Корбуло је морао и да се позабави стањем своје армије, која је била малодушна и распојасана током боравка на богатом Истоку.

Рат је привремено одложен а строги Корбуло је одмах кренуо у реорганизацију трупа — отпустио је старе и болесне војнике, и заменио их новопристиглим регрутима из Галатије и Кападокије, као и новом легијуом са германске границе, која је стигла заједно са ауксилијарним јединицама.

Како би ојачао војску у овом периоду, пред очекујући рат, Корбул ју је изложеио тешким зимским условима и још строжој дисциплини, у чему је сам Корбуло својим примером и понашањем предњачио уливајући поштовање и ауторитет у редове своје армије, на старински римски начин.

Ток кампање за Јерменију (58 — 63)

Корбуло (Гнаеус Домитиус Цорбулоа)

58. година

„Прави рат” букнуо је почетком 58. године, када је Корбулова армија у пролеће те године била спремна за офанзиву. Наиме након што је Корбуло распоредио трупе на битне и стратешки важне позиција, наредио је да се крене у први напад (али да се у току напада много не ризикује), јер је Тиридат применио тактику покретљивости, герилски начин ратовања, у нападу на јерменске области које му нису биле лојалне.

Корбуло се брзо прилагодио герилсекој тактици противника, не упуштајући се у отворену борбу. Наиме он је своје трупе распоредио тако да су легати и префекти могли нападати на више места, док су истовремено у Тиридатову Јерменију упале и трупе Антиоха IV и иберског краља Фаразмана, као и народа Мосхи.

Покушај преговора Тридата са Корбулом

Након што се Тиридат, у овим условима био изложен значајном притиску, послао је посланике да преговарају са Корбулом, који је одговорио; да се Тиридат молбама обрати принцепсу. Тиме је отпала могућност да се састану Корбул и Тиридата, јер су обојица имала скривене намере везано за тај састанак. Тиридат, није успео ни да пресече линије снабдевања Корбулових јединица, које су водиле са Понта и Трапезунта, па се није имало о чему преговарати.

Прве фронталне битке (Корбулова освајања Јерменије)

Операције током прве две године рата: инвазија и Корбулова освајања Корбулове Јерменије

Охрабрене овим условима Корбулове трупе кренуле су у заузимање и разарање низа непријатељских утврђења, укључујући и успешан напад на важно утврђење Воландум. Приликом заузимања Воландума губици Корбулових трупа су били занемариви, али је у насељу извршен велики масакр. Након тога трупе су упућене у престоницу Артаксату, и присилиле Тиридата да коначно из герилског ратовања пређе у фронталну битку.

Када је Тиридат коначно био присиљен на фронтални битку у којој није успео зауставити продор римско – ауксилијарних снага (које су чиниле три легије: 3. Галлица, 6. Феррата, 10. Фретенсис), напустио је Артаксату, која се предала без борбе. Иако су становници поштеђени, град је из стратешких разлога уништен, јер Корбуло није желео да подели своје снаге тако што би морао да остави снажан гарнизон да чува новоосвојени град. За ову велику победу Нерон је награђен новим звањем императора.

59 — 60. година

Након разарања Артаксате, Корбуло је покренуо армију на Тигранокерту 59. године. Римљани су марширали кроз врућу пустињу северне Месопотамије и прешли Тигрис. Овог пута њихов циљ је био Тигранакерт (Силван), други главни град Јерменије.

I поред тога што су Корбулову армију мучио недостатак ресурса и климатско–земљишни услови подручја кроз који су марширали, Тигранокерта предала без борбе, пре него што су стигле легије. Овај пут град није разорен а и његови становници су поштеђени. Становници овог јерменског града су Корбулу у знак пријатељства предали као поклон златну круну. Једини значајнији отпор је пружило утврдење Легерда. Краљ Тиридат је побегао, а победа Рима била је потпуна.

Поновни покушај Тиридата да упадне у пограничке области Јерменије осујећен је акцијом легата Верулана, и поновном офанзивом Корбула.

Нови владари Јерменије

После успешних ратовања Нерон је за новог владара Јерменије послао Тиграна VI. (унук злосретног Архелаја), из некадашње кападокијске владајуће породице. Са овим чином именовања новог владара сматрало се да је прича о Јерменији у 60. године. завршена.

Брига о граничним зонама Јерменије препуштене је потчињеним савезничким краљевима Фаразману, Полемону, Антиоху IV. и Аристобулу, а Корбуло је добио на управу провинцију Сирију након природне смрти Умидија Квадрата.

Нови сукоби

Вологес I.

61. година

Римљани су знали да рат још није завршен, и наставили су у 61. години, да појачавају своју војску у Кападокији са додатним регрутима и новом легијом (V Мацедоница)'. У исто време, Партијанци су се припремали за нови рат. Вологас I је закључио нови уговор са Хирчанима и поново крунисао свог брата Тиридата за краља Јерменије.

Римски план за рат био је двострука операција, у случају да Партијанци нападну Јерменију, једна армија се преселила из Кападокије дуж северног пута за Јерменију (слично нападу у 58. години). Ово је требало да привуче партијску војску на север, отварајући пут за другу римску војску која је требало да се премести из Сирије дуж јужног пута према Тигрију (слично нападу у 59. године). Ако би се све одвијало по плану, партијска војска би се нашла између две римске формације и могла би бити уништена.

Вологес I никако није могао да прихвати збацивање свога брата и римску апсолутну контролу над Јерменијом. У сукоб са Римском државом ушао је када је Тигран VI, 61. године прешао јерменску границу и напао Адијабену (партску вазалну краљевину у северној Месопотамији), пљачкајући и пустошећи. Наиме Волгес I је као повод искористио позив Адијабенског краљ Монобаза, који је затражио помоћ од Вологеса I, а и Тиридат је подстицао свога помало опрезнијег брата на акцију и отворени рат са Римском државом, сматрајући Тиграна VI за римску марионету.

Када је Вологес I одлучно ушао у рат сукоб је попримио пуну жестину. Корбуло се одлучио за одбрамбену стратегију и затражио је нове трупе и новог заповедника који би бранио Јерменију и Кападокију, док би он одржавао границу на Еуфрату.

Иако су Партско — иранске и адијабенске трупе под командом Монесасуа започеле жестоку контраофанзиву на Тиграна VI, оне нису успеле да заузму утврђену Тигранокерту у коју се склонио Тигран VI.

Борбе су привремено заустављене преговарањима Корбуловог изасланика са Вологесом I, када је дошло највероватније и до неког тајног споразума. Монес је добио наређење за повлаћење, али су и римско — ауксилијарне снаге повућене из Тигранокерте.

62. година

Тада (62. године) у Јерменију долази и Цесеније Пет (Луциус Иуниус Цаесенниус Паетус) заповедник за Јерменију и Кападокију. Он је добио команду над 4. Сцyтхица и 12. Фулмината легијама, теауксилијарним јединицама из Понта, Галатије и Кападокије, а стигла му је му је и 5. легија Мацедоница из Мезије.

У овим сукобима Корбуло је задржао команду над сиријском армијом, и Трећом, Шестом и Десетом легијом. I овај пут Корбуло је показао да се не може никако сложити у заједничком заповедању, и између њега и Пета је дошло до низа сукоба и антагонизама што се штетно одразило на борбену ситуацију на фронту. У таквој ситуацији Корбулу је Пету препустио најмање обучене и искусне легије, док је за себе задржао оне у најбољој борбеној спремности.

Не чекајући легију која је долазила из Мезије и без довољних припрема и попуну ресурса, Пет је прешао са својом армијом у Јерменију. Иако је имао мање успехе, дугачким маршем преко јерменског терена претерано је исцрпио војнике и потрошио војне залихе. Поход је окончао повратком, након кога је написао Нерону да је победио.

За то време Корбуло је утврдио линије одбране на Еуфрату, и изградио мост преко којег су прешле јединице које су заузеле низ позиција са партске стране реке. Овај брзи и успешни маневар је допринео да Арсакиди одустану од офанзиве на Сирију и све своје наде и иницијативе пребаце на јерменски фронт.

Операције током последњих година рата: упад Тиграна на партијску територију изазвао је партхијски контранапад, који је кулминирао у предајом римске војске L. Цаесенија Паетуса

Вологес I је лично предводио велику војску упућену на ово ратиште, на Пета који није био спреман. Својим несналажењем на фронту Пет је довео армију у незавидну ситуацију, и морао је известити Корбула о томе и затражити помоћ. Иако није баш журио, Корбуло је издао наређење за покрет дела своје армије како би се помогло армији у Јерменији.

У међувремену је дошло до низа сукоба у којима су Петове јединице поражене и морале су се утаборити у низу логора близу Рандеје (Рхандеиа). Како се притисак иранске војске предвођене Вологесом I непрестано појачавао Пет, затворен у једном војном логору (док су му се жена и син склонили у кастел Арсамосату коју су исто нападали Иранци), био је приморан да ступи у преговоре са Вологесом I и његовом браћом Тиридатом и Пакором (краљем Медије).

Постигнути договор је био понижавајући за Римљане, јер су они морали да напусте Јерменију и да Иранцима предају кастеле и залихе, чак су морали и да изграде један мост на реци Арсаниас преко којег је касније Вологес I. седећи на слону у тријумфу прешао. За узврат се Вологес I обавезао да пусти Петову армију да се извуће, и да пошаље изасланике у Рим.

Петове трупе су се вратиле у Кападокију, а Корбулове у Сирију. Корбуло и Вологес I су се ипак договорили да партске снаге напусте Јерменију, али и да се римско — ауксилијарне јединице повуку са леве стране Еуфрата. После ових догађаја у Јерменији је остављен Тиридат као краљ, а Тигран VI препуштен је својој судбини.

63. година

У пролеће 63. године, Корбуло је опет окупирао Јерменију. Командовао је са четири легије. То је била значајна сила и Вологас I и Тиридат су знали су да овог пута рат више не може бити добијен. Са друге стране, Корбуло је знао да ће бити тешко продужити рат, јер је борба у планинској земљи била веома тешка, исцрпљујућа, а војска изложена епидемији. У пролеће 63. године, Корбуло је опет окупирао Јерменију. Командовао је са четири легије. То је била значајна сила, али и Вологас I и Тиридат су знали да овог пута рат више не може бити добијен. Са друге стране, Корбуло је знао да ће бити тешко продужити рат, јер је борба у планинској земљи била веома тешка, исцрпљујућа, а војска изложена епидемији.

Пре него што су се војске сукобиле, склопљен је мир. Римски преговарач био је египатски Јеврејин по имену Јулијус Александер (Тибериус Јулиус Алеxандер). Партијци су прихватили да у будућности римски цар поставља краља Јерменије, а Римљани су изјавили да не желе продужити рат. Две стране су се сложиле да је Тиридат положи своју круну и врати се у Рим, где ће поново добити нову дужност од Нерона.

Проглашење Тридата за краља Јерменије и период мира

За време посете Тиридата Риму 66. године, Нерона, је наредио да се капије храма Јануса буду затворена, у знак мира

Тиридат је посетио Рим 66. године. у коме је срдачно и у пуном сјају примљен од Нерона, који је наредио да се капије храма Јануса затворе, тако симболички обзнањујући да мир влада римским светом. Тиридат је и формално постављен од стране Нерона и Римске Државе за легалног и признатног краља Јерменије. Нерон је такође у знак подршке послао занатлије да помогну Тиридату у реконструкцији Артаксата.

Нерон је и са Вологесом I одржава добре односе па је Веспазијану понудио 40.000 возара да му помогну у рату против Вителија.

Мир је био значајна политичка победа за Нерона. Император постаје посебно популаран на истоку, што ће се наставити и дуго после његове смрти, све до друге половине 2. века када је цар Трајан започео са агресивнијом политиком према истоку.

Епилог кампање

Иако су Римљани успели да освоје Јерменију, политички гледано, они више нису имали алтернативне кандидате за јерменски престо, а Јерменијом су владали ирански владари. Иако је Јерменија званично била римски вазал, она је истовремено била под јаким утицајем Партијанца. Древни историчари, попут Фестуса, сматрају да је Нерон изгубио кампању у Јерменији.

Непобитна је чињеница, да рат за Јерменију није имао победника. Али Нерону, чија је популарност све више била у опадању, треба је херој, и као последица тога, Корбуло је добио највише од свих могућих почасти. Међутим, 67. године, Нерон је наредио корбулу да изврши самоубиство. Не знамо тачан разлог, јер наш главни извор, Тацит, не описује овај догађај. Корбуло је урадио оно што му је цар наредио, а касније генерације га сматрају још једном невином жртвом Нероновог режима. Резултат је био да каснији аутори, као што је Тацит, нису бацали сумњу на Нерове похвале о Корбул у његовој хвалисавој аутобиографији. Тек у двадесетом веку настао је избалансиранији став: да је Корбуло био способан генерал, али сигурно није био геније, како га је описао Тацит.

Мир између Парте и Рима трајао је педесет година. Међутим, није било решено питање Јермена, а подручје истока и даље је било контроверзно између Рима и Парте, а касније и Сасанидеског царства.

Рат је такође показао да систем одбране који је поставио Аугустус на истоку више није био правилан. Регион је реорганизован у наредних неколико година: број легија је повећан, а провинције су биле наоружене. Истовремено, утицај Рима на Кавказу Иберији и Албанији повећан у циљу стратешког утицаја над богатством Јерменије.

Види још

• Нерон Клаудије Цезар Август Германик
• Гнеј Домитијус Корбуло
• Јерменија

Литература

• Месиховић Салмедин Едиција — XII стољеча Римског свијета Филозофски факултет у Сарајеву, Оодсек за хисторију, Сарејево 2013.
• Бивар, А.D.Х. (1983), Тхе Политицал Хисторy оф Иран Ундер тхе Арсацидс, ин Yарсхатер, Ехсан, Цамбридге Хисторy оф Иран, Волуме 3(1): Тхе Селеуцид, Партхиан, анд Сасаниан периодс, Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, пп. 21–99, ISBN 9780521200929.
• Фаррокх, Кавех (2007). Партхиа фром Марк Антонy то тхе Алан Инвасионс. Схадоwс ин тхе Десерт: Анциент Персиа ат Wар. Оспреy Публисхинг. ISBN 978-1-84603-108-3.
• Голдсwортхy, Адриан (2007). Империал легате: Цорбуло анд Армениа. Ин тхе наме оф Роме: Тхе мен wхо wон тхе Роман Емпире. Пхоениx. ISBN 978-0-7538-1789-6.
• Сартре, Маурице (2005). Тхе Миддле Еаст Ундер Роме. Транслатед бy Портер, Цатхерине; Раwлингс, Елизабетх. Харвард Университy Пресс. ISBN 978-0-674-01683-5.
• Схоттер, Давид (2005). Неро (Сецонд Едитион). Лондон анд Неw Yорк: Роутледге. ISBN 978-0-415-31942-3.
• Соутхерн, Пат (2007). Тхе Роман Армy: А Социал анд Институтионал Хисторy. Оxфорд Университy Пресс. ISBN 978-0-19-532878-3.
• Wхеелер, Еверетт L. (2007). Тхе Армy анд тхе Лимес ин тхе Еаст. Ин Гардинер, Роберт. А Цомпанион то тхе Роман Армy. Блацкwелл Публисхинг Лтд. ISBN 978-1-4051-2153-8.