Википедија

Неуромодулација (медицина)

Неуромодулација је минимално инвазиван метода за контролу хроничног бола која подразумева одговарајућу, вештачку обраду болног импулса електричним или хемијских стимулусима у циљу смањења интензитета бола. Било која област нервног система може бити субјект електричне неуромодулације са ефектом на лечење хрониног, а посебно неуропатског бола. Ова иновативна технологија циљане примене електричних или хемијских стимулуса на поједине групе нервних ћелија, настале је као резултат наглог развоја неуронаука, биоинжењеринга и микроелектронике.

Неуромодулација
Радиографски приказ интраспиналног неуромодулатора позиционираног у пределу грудне кичме
Класификација и спољашњи ресурси

Основне технике неуромодулације су електрична неуростимулација и континуирано убризгавање лекова у мождану течност (хемијска неуромодулација). Код електричне неуромодулације, која се назива и неуростимулација, користи се нисковолтажна једносмерна струје а код хемијске одређени лекови, најчешће морфијум и баклофен. Акупунктура је једна од најстарија метода неуромодулације.

Историјат уреди

  • Откриће и примена електричне стимулације нервног система има дугу и сложену историју.. Први зачеци практичне примене стимулације мозга сежу у другу половину 20. века, када су бројни научници (Делгадо, Хеатх, Хосбуцх и други) спровели истраживња. Нажалост њихови успеси били су ограничени тренутно доступном (несавршеном) технологијом.
  • Хеатх, током 1950, стимулисао је субкортикална подручја и сачинио детаљна запажања о променама у понашању.
  • Нова сазнања о болу и његовој перцепцији, 1965, донеле су бројне теорије о преносу бола преко нервних влакана. Надовезујући се на те теорије, 1967, прву практичну примену контроле стимулуса прикао је др Норм Схеалy са Wестерн Ресерве Медицинског факултета, помоћу уређаја, који је прилагодио тим истраживањима Том Мортимер, апсолвент на институту за технологију (Цасе Институте оф Тецхнологy).
  • Хосбуцхи је међу првима поднео извештај о ублажавању бола денервацијом лица електричном стимулацијом соматосензорниог дела таламус, означивши тим открићем почетак доба дубоке стимулације мозга.

Модулација бола уреди

Код бола, у односу на друге осећаје у људском организму, постоји највећа разлика између стварање болног имулса у ноцицепторима (улазног сигнала) и коначног осећаја бола који се формира у мозгу (регистрованог сигнала). Наиме у току провођења импулса од пријемника за бол (ноцицептора) до центара за бол у кори великог мозга, болни импулс, може да се значајно мења под дејством различитих других импулса из других делова нервног система. Овај се процес означава као обрада (модулација) бола.

Значај неуромодулације уреди

Како је животни век човека све дужи, све је више старијег становништва, код кога треба очекивати и све већи пораст броја хроничних болесника.

Истраживања спроведена у више држава у 2013. години, показала су да један од пет европљана болује од хроничног бола, који није изазванз раком. Лечење хроничног бола кошта европски здравствени систем око 300.000.000.000 € годишње због трошкова лечења и изгубљене продуктивности.

У замљама развијеног света, 20% људи живи са хроничним нетуморским болом, према извештају СЗО.

У 2011, према извештајима из САД више од 100 милиона американаца живи са болом, и за то се годишње издваја 635 милијарди долара.

Како све већа преваленције хроничног бола, нарочито код старије популације, када системска примена аналгетика, нарочито опиоида, нпр. код хроничног некарциномског бола, намеће став да је све мање прихватљива опција лечења бола сиситемским аналгетицима. Минималноинвазивни захвати, као што је неуромодулација, само су део мултимодалног лечења хроничног бола, са сталним увођењем новијих интервенција, које се развијају паралелно са повећаним разумевањем патофизиологије бола, и развојем биоинжењеринга и микроелектронике.[1]

За разлику од конвенционалних инвазивних хируршких метода лечења које доводе до трајних, понекада и мутилантних промена у оперисаном организму, неуромодулаторне методе су минимално инвазивне и реверзибилне, што значи да у случају неуспеха лечења нема трајних последица које би додатно угрожавале или отежавале функционалност болесника.[2]

Неуромодулација, као и други минималноинвазивни захвати, свакако није увек прави избор за лечење бола (како се то популарно каже „терапија првог избора“), али је код неких болесника „једина опција“ након неуспешнога фармаколошког и нефармаколошког лечења хроничног бола. Такође ова врста лечења је једина преостала могућност за болесника са неприхватљивим нежељеним реакцијама након других облика аналгетске терапије.

Ограничавајући фактор за примену неуромодулације уреди

Како досадашња клиничка искуства још нису потпуно покривена довољним бројем валидних студија код свих инвазивних метода, у које спада и неуромодулација, потребно је новим истраживањима све то потврдити или доказати.[3]

Такође као један од кључних ограничавајућих фактора за масовнију примену неуромодулаторних метода (не рачунајући електрична неуростимулација преко коже-ТЕНС), је висока цена имплантата, што их чини недоступним многим болесницима са скромним примањима и непотпуном здравственом заштитом. (као што је нпр то и у Србији).

Међутим досадашња искуства из развијених земаља потврдила су оправданост примене неуромодулаторне терапије због велике уштеде која се може остварити на рачун смањења трошкова додатне медицинске неге и социјалне помоћи, куповине медицинских помагала, сталних посета лекару и болничког лечења компликација основне болести и инвалидитет до кога та боле доводи, односно могућности враћања делимичне или потпуне радне способности.

Опрема уреди

Неуромодулаторна метода лечења заснива се на примени минијатурних апарата-имплантата, неуростимулатора, електрода, инфузионих пумпу, цевчица за допремање лека на место деловања, који врше неуромодулацију. Као што им и само име каже ови „имплантати“ у потпуности се усађују у тело болесника. Њихов рад се, потпуно безболно, контролише и подешава преко коже, применом телеметријске технологије.

Неуромодулација великог мозга уреди

У процесу неуромодулације велики мозак делује се стимулацијом суперфицијалнога моторног кортекса или дубоком можданом стимулацијом. Сензорни моторни кортекс стимулише се код неуропатских болних стања као што су:[4][5]

  • тригеминална неуралгија,
  • централна неуропатска бол,
  • фантомски бол удова,
  • постхерпетична неуралгија.

Интраспинална неуромодулација уреди

Код интраспиналне неуромодулације електроде се најчешће пласирју у спинални канал. Модулација дорзалних рогова епидуралним електродама најчешце се примењује код хроничног бола и васкуларних поремецаја.[6]

Моментално доступни системи активирају мијелинизована Аβ-влакна, а не активирају немијелинизована C-влакна или слабо мијелинизована Аδ-влакна. Неуромодулацијом изазвано смањење неуропатског облика бола дорзалног рога, зависи пре свега од ендогеним механизмима смањене раздражљивости у задњем рогу.[7]

Велики број научних студија сматра да су ГАБА-ергички механизми аналгезије главни фактори код неуромодулације дорзалних колумна.[8] Обрнуто, неуспешно лечење бола неуромодулацијом дорзалних колумна може бити последица губитка великих функционалних влакана, променом у фенотипу или губитком ГАБА-ергичке инхибиторне мреже у задњем рогу.

Селективна стимулација нервних корена укључује деловање на дорзалне корене спиналних живаца у неуралном форамену преко интраспиналног или екстраспиналног приступа, у коме електроде леже паралелно са улазним влакнима.

Ганглије дорзалног рога други су потенцијални циљ неуромодулације, а налазе се интраспинално између педикула неуралних форамена. Наведене структуре излажу се дејству радиофреквентне енергије током лечења неуропатског радикуларног бола. Постоје и ставови да су реверзибилне технике као што је неуромодулација боље од деструктивних техника као што је радиофреквенција.[8]

Неуромодулација периферног нервног сиситема уреди

Периферни живци могу бити појединачно стимулисани електродама постављеним супкутано (поткожно) на целој дужини циљаног живца.[9] Најцешци периферни живци који се лече неуромодулацијом су:

  • илиоингвинални живци због бола након операције препонске киле (херније),
  • велики и мали окципитални живци стимулисани болом у окципиталној неуралгији,
  • интеркостални (међуребарни) живци стимулисани болом у подручју ребара,
  • живци стимулисани болом у подручју доњих удова,
  • живци у подручју стопала.

Понекад се ова метода може примјењивати у комбинацији са интраспиналном и периферном стимулацијом, нпр. код радикуларног бола у доњим удовима или бола у леђима.[10]

Извори уреди

  1. ^ Радош I. Минималлy Инвасиве Интервентионс ин Паин Манагемент. Медицус 2014;23(1):47-51
  2. ^ Предраг Перић, Неуромодулација - терапија за 21. век. стетоскоп.инфо. Архивирано на сајту Wayback Machine (31. октобар 2014)
  3. ^ Мелзацк Р, Wалл ПД. Паин мецханисмс: а неw тхеорy. Сциенце 1965;150:971–9.
  4. ^ Цанаверо С, Боницалзи V. Еxтрадурал цортицал стимулатион форцентрал паин. Ацта Неуроцхир Суппл 2007;97(Пт 2):27–36.
  5. ^ Цруццу Г, Азиз ТЗ, Гарциа-Ларреа L и сур. ЕФНС гуиделинес он неуростимулатионтхерапy фор неуропатхиц паин. Еур Ј Неурол 2007;14:952–70.
  6. ^ Уббинк ДТ, Вермеулен Х. Спинал цорд стимулатион фор нон-рецонструцтабле цхрониц цритицал лег исцхаемиа. Цоцхране Датабасе Сyст Рев 2005;(3):ЦД004001.
  7. ^ Оаклеy ЈЦ, Прагер ЈП. Спинал цорд стимулатион: мецханисмс оф ацтион. Спине (Пхила Па 1976). 2002;27:2574–83.
  8. ^ а б Меyерсон БА, Линдеротх Б. Моде оф ацтион оф спинал цорд стимулатион ин неуропатхиц паин. Ј Паин Сyмптом Манаге 2006;31 Суппл 4:С6–12.
  9. ^ Славин КВ. Перипхерал нерве стимулатион фор неуропатхиц паин. Неуротхерапеутицс 2008;5:100–6.
  10. ^ Липов ЕГ. ‘Хyбрид неуростимулатор’: симултанеоус усе оф спинал цорд анд перипхерал нерве фиелд стимулатион то треат лоw бацк анд лег паин. Прог Неурол Сур 2011;24:147–55.

Спољашње везе уреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Neuromodulacija_(medicina)&oldid=27447955”