Нуклеарно гориво

Нуклеарно гориво је материјал који се користи у нуклеарним електранама за производњу топлоте за погон турбина. Топлота се ствара када нуклеарно гориво пролази кроз нуклеарну фисију.

Процес нуклеарног горива
Графикон који упоређује број нуклеона са енергијом везивања
Крупни план реплике језгра истраживачког реактора на Институту Лауи-Лангевин

Већина нуклеарних горива садржи тешке фисионе актинидне елементе који су способни да се подвргну и одрже нуклеарну фисију. Три најрелевантнија фисиона изотопа су уранијум-233, уранијум-235 и плутонијум-239. Када су нестабилна језгра ових атома погођена неутроном који се споро креће, они се често цепају, стварајући два језгра ћерке и још два или три неутрона. У том случају, ослобођени неутрони настављају да цепају више језгара. Ово ствара самоодрживу ланчану реакцију која се контролише у нуклеарном реактору или је неконтролисана у нуклеарном оружју. Алтернативно, ако језгро апсорбује неутрон без цепања, оно ствара теже језгро са једним додатним неутроном.

Оксидно гориво уреди

За фисионе реакторе, гориво (типично на бази уранијума) се обично заснива на металном оксиду; оксиди се користе радије него сами метали зато што је тачка топљења оксида много виша од оне метала и зато што не могу да горе, будући да су већ у оксидованом стању.

 
Топлотна проводљивост металног цирконијума и уранијум диоксида у функцији температуре.

Уранијум диоксид уреди

Уранијум диоксид је црна полупроводна чврста супстанца. Може се направити загревањем уранил нитрата да би се формирао УО
2
.

УО
2
(НО
3
)
2
· 6 Х
2
О → УО
2
+ 2 НО
2
+ ½ О
2
+ 6 Х
2
О (г)

Ово се затим претвара загревањем са водоником да би се формирао УО2. Може се направити од обогаћеног уранијум хексафлуорида реакцијом са амонијаком да би се формирала чврста супстанца која се зове амонијум диуранат, (НХ
4
)
2
У
2
О
7
. Ово се загрева (калцинише) да би се формирао УО
3
и У3О8, који се затим загревањем са водоником или амонијаком претвара у УО2.[1]

УО2 се меша са органским везивом и пресује у пелете, те се пелете затим пеку на много вишој температури (у Х2/Ар) да би се синтеровала чврста супстанца. Циљ је формирање густе чврсте материје која има мало пора.

Топлотна проводљивост уранијум диоксида је веома ниска у поређењу са металним цирконијумом и опада како температура расте. Корозија уранијум диоксида у води контролише се сличним електрохемијским процесима као и галванска корозија металне површине.

Док је изложен неутронском флуксу током нормалног рада у окружењу језгра, мали проценат од 238
У
у гориву апсорбује вишак неутрона и претвара се у 239
У
. 239
У
се брзо распада у 239
Нп
који се заузврат брзо распада у 239
Пу
. Мали проценат од 239
Пу
има већи попречни пресек неутрона од 235
У
. Како се 239
Пу
акумулира померање ланчане реакције са чистог 235
У
на почетку употребе горива до односа од око 70% 235
У
и 30% 239
Пу
на крају периода излагања горива од 18 до 24 месеца.[2]

МОX уреди

Мешовити оксид, или МОX гориво, је мешавина плутонијума и природног или осиромашеног уранијума који се понаша слично (мада не идентично) као извор обогаћеног уранијума за који је дизајнирана већина нуклеарних реактора. МОX гориво је алтернатива ниско обогаћеном уранијуму (ЛЕУ) гориву које се користи у лаководеним реакторима који преовлађују у производњи нуклеарне енергије.

Изражена је одређена забринутост да ће коришћена МОX језгра довести до нових изазова за одлагање, иако је МОX сам по себи средство за одлагање вишка плутонијума трансмутацијом.

Прерада комерцијалног нуклеарног горива за производњу МОX-а обављана је у Селафилд МОX постројењу (Енглеска). Од 2015, МОX гориво се производи у Француској (погледајте нуклеарну локацију Маркул), и у мањој мери у Русији (погледајте Рударско-хемијски комбинат), Индији и Јапану. Кина планира да развије брзоразмножавајуће реакторе (погледајте ЦЕФР) и капацитете за поновну прераду.

Глобално партнерство за нуклеарну енергију, био је предлог САД у администрацији Џорџа V. Буша да се формира међународно партнерство како би се истрошено нуклеарно гориво поново прерадило на начин који плутонијум у њему чини употребљивим за нуклеарно гориво, али не и за нуклеарно оружје. Поновна прерада истрошеног нуклеарног горива из комерцијалних реактора није дозвољена у Сједињеним Државама због непролиферационих разматрања. Све друге земље које се баве прерадом већ дуго имају нуклеарно оружје из војно фокусираних „истраживачких“ реакторских горива, осим Јапана. Нормално, са мењањем горива сваке три године, отприлике половина од 239
Пу
је 'сагорена' у реактору, обезбеђујући око једне трећине укупне енергије. Он се понаша као 235
У
и свом фисионом ослобађању сличне количине енергије. Што је веће сагоревање, то је више плутонијума у истрошеном гориву, али је мања фракција фисијског плутонијума. Типично око један проценат искоришћеног горива које се испушта из реактора је плутонијум, а око две трећине овог горива је фисионо (око 50% 239
Пу
, 15% 241
Пу
). Широм света, око 70 тона плутонијума садржаног у коришћеном гориву уклања се приликом пуњења реактора сваке године.

Референце уреди

  1. ^ Р. Норрис Схреве; Јосепх Бринк (1977). Цхемицал Процесс Индустриес (4тх изд.). стр. 338–341. АСИН Б000ОФВЦЦГ. 
  2. ^ „Ураниум Фуел Цyцле | нуцлеар-поwер.цом”. Нуцлеар Поwер (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-03. 

Спољашње везе уреди

ПWР гориво уреди

БWР гориво уреди

ЦАНДУ гориво уреди

ТРИСО гориво уреди

QУАДРИСО гориво уреди

ЦЕРМЕТ гориво уреди

Гориво типа плоча уреди

ТРИГА гориво уреди

Фузоно гориво уреди