Википедија

Окултација

Окултација (лат. occultatio: сакривање, прикривање, тајење) је астрономска појава на небу при којој је једно небеско тело закривено другим, на пример звезде Месецом или природни сателити матичним планетом.[1] Историјску су важност имале окултације Јупитером његова четири највећа сателита, које су служиле за мерење времена. На темељу окултације звезда планетоидом може се одредити величина и облик планетоида,[2][3][4] облик којих телескопи не могу директно снимити. Помрачења се убрајају у окултације.[5]

Јупитер (светла тачка десно), пре него што ће га заклонити Месец 2005.

Примери окултације уреди

Окултације могу бити прелази (транзит) и помрачења (еклипсе). Прелази се односе на случајеве у којима је ближе тело привидно или стварно мање од удаљенијег, као на пример пролаз Меркура[6] или Венере преко Сунца. Помрачења углавном представљају догађаје када се тело креће у сенци другог, као што је лунарна или соларна еклипса - у првом случају месец се креће у Земљиној сенци, док је у другом случају привидни пречник Месеца једнак соларном, тако да је Месец у целости или делимично прикрива Сунце. Сва три догађаја су видљиви резултат сизигије.[7][8]

Астрономска метода мерења брзине светлости уреди

 
Скица Ремерове методе за одређивање брзине светлости на основу кашњења заласка Јупитеровог месеца Иоа.

Оле Ремер је 1675. установио да тренуци опажања окултација (кад се небеско тело, гледано са Земље, скрива иза другог) Јупитерових сателита (пример је Ио) зависе од брзине ширења светлости.[9] До тада се сматрало да се светлост преноси с бесконачном брзином. Када се Земља налази у положају 1 (види слику доле), посматрач налази да до окултација долази у једнаким временским размацима, тада се Земља нити приближава нити удаљава од Јупитера. У положају 2. Земља се удаљава од Јупитера, а посматрач налази да тренуци окултације касне. Разлог је у томе што је светлости потребно додатно време да превали повећану удаљеност до Земље. Ако се замисли да су најпре посматране окултације у положају 1, те да се онда прешло заједно са Земљом у положај 3, а да путем нису посматране окултације. Знајући у којим су се размацима времена окултације појављивале у положају 1, може се предвидети време окултације у положају 3. До ње не би долазило још толико времена колико је светлости потребно да превали удаљеност од положаја Земље 1 до положаја Земље 3, а то је дужина 2a. Ремер је измерио да укупно кашњење износи око t = 1.000 секунди. За брзину светлости излази:[10][11]

 

где је: c – брзина светлости, a – удаљеност Земље од Сунца, t – време кашњења светлости.

Нумеричка вредност брзине светлости директно зависи од тачности са којом је позната средња удаљеност до Сунца (у оно време позната као 140 милиона километара). Може се уочитити да однос брзине светлости и брзине Земље не зависи од средње удаљености до Сунца. Наиме, како је брзина кретања Земље по стази једнака v = 2aπ / Z, где је Z сидеричка година, то је:

 

где је: c – брзина светлости, v = брзина кретања Земље, a – удаљеност Земље од Сунца, Z - сидеричка година Земље, π = 3,14, t – време кашњења светлости.

Ремер је вршио мерења око 8 година и однос c : v је изашао око 7600. Данашње вредности су 299 792 km/s : 29,8 км/с ≈ 10,100. Заправо Ремер није направио никакав прорачун и није проценио брзину светлости. На основу његових мерења то је обавио Кристијан Хајгенс и он је добио за око 25% мању вредност него што су данашња мерења. Значајно је да је Ремер доказао да је брзина светлости коначна. Његови резултати нису у почетку прихваћени све док Џејмс Бредли 1727. није открио аберацију светлости. Године 1809. француски астроном Жан-Батист Жозеф Деламбр је поновио Ремерова мерења, која су тада обављена с много тачнијим мерним инструментима и добио за брзину светлости око 300 000 km/s. Он је заправо измерио да светлост путује са Сунца до Земље 8 минута и 12 секунди (стварна вредност је 8 минута и 19 секунди).

Попис окултација и транзита уреди

Наводе се окултације, односно транзити планета Сунчевог система и звезда између 1800 и 2100.

Дан Сат (УТ) Планета испред Небеско тело иза
9. децембар 1802 7:36 Меркур Акраб (β Сцо)
9. децембар 1808 20:34 Меркур Сатурн
22. децембар 1810 6:32 Венера Нергал (ξ² Саг)
3. јануар 1818 21:52 Венера Јупитер
11. јул 1825 9:10 Венера δ Бика (δ¹ Тау)
11. јул 1837 12:50 Меркур Пропус (η Гем)
9. мај 1841 19:35 Венера Електра (17 Тау)
27. септембар 1843 18:00 Венера Завија (η Вир)
16. децембар 1850 11:28 Меркур Каус Бореалис (λ Саг)
22. мај 1855 5:04 Венера Мебсута (ε Гем)
30. јун 1857 0:25 Сатурн Васат (δ Гем)
5. децембар 1865 14:20 Меркур Каус Бореалис (λ Саг)
28. фебруар 1876 5:13 Јупитер Акраб (β Сцо)
7. јун 1881 20:54 Меркур Мебсута (ε Гем)
9. децембар 1906 17:40 Венера Акраб (β Сцо)
27. јул 1910 2:53 Венера Пропус (η Гем)
10. јун 1940 2:21 Меркур Мебсута (ε Гем)
25. октобар 1947 1:45 Венера Зубен ел генуб (α Либ)
7. јул 1959 14:30 Венера Регул (α Лео)
27. септембар 1965 15:31 Меркур Ета Виргинис
13. мај 1971 20:00 Јупитер Акраб (β Сцо) (обе компоненти)
8. април 1976 1:00 Марс Мебсута (ε Гем)
17. новембар 1981 14:27 Венера Нунки (σ Сгр)
19. новембар 1984 1:32 Венера Каус Бореалис (λ Саг)
17. фебруар 2035 15:19 Венера Албалдах (π Саг)
11. октобар 2044 22:00 Венера Регул (α Лео)
23. фебруар 2046 19:24 Венера Капа (ρ¹ Саг)
10. новембар 2052 7:20 Меркур Зубен ел генуб (α Либ)
22. новембар 2065 12:45 Венера Јупитер
15. јул 2067 11:56 Меркур Нептун
3. октобар 2078 22:00 Марс Имад (θ Опх)
11. август 2079 1:30 Меркур Марс
27. октобар 2088 13:43 Меркур Јупитер
7. април 2094 10:48 Меркур Јупитер

Види још уреди

Reference уреди

  1. ^ „Definition of TRANSIT”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-12-16. 
  2. ^ David, Morrison (1977). „Asteroid sizes and albedos”. Icarus. 31 (2): 185—220. Bibcode:1977Icar...31..185M. doi:10.1016/0019-1035(77)90034-3. 
  3. ^ Xiao, Long (2013). Planetary Geology. Geological Press. стр. 346—347. 
  4. ^ Press release, IAU 2006 General Assembly: Result of the IAU Resolution votes, International Astronomical Union, August 24, 2006. Accessed May 5, 2008.
  5. ^ okultacija, [1] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2014.
  6. ^ Webster, Guy (10. 6. 2014). „Mercury Passes in Front of the Sun, as Seen From Mars”. NASA. 
  7. ^ „Three Planets Dance Over La Silla”. ESO Picture of the Week. Приступљено 5. 6. 2013. 
  8. ^ „Syzygy”. Glossary, The Astronomical Almanac Online. HM Nautical Almanac Office and United States Naval Observatory. 2012. Архивирано из оригинала 2013-06-15. г. Приступљено 2012-09-13. 
  9. ^ Tom Shachtman (12. 12. 2000). Absolute Zero and the Conquest of Cold. Houghton Mifflin Harcourt. стр. 48—. ISBN 0-547-52595-8. „... down to an almost mythical point, an absolute zero, the end of the end. Around 1702, while Amontons was doing his best work in Paris, in Copenhagen the astronomer Ole Romer, who had calculated the finite speed of light, broke his leg. Confined to his home for some time, he took the opportunity of forced idleness to produce a thermometer having two fixed points ...” 
  10. ^ Vladis Vujnović : "Astronomija", Školska knjiga, 1989.
  11. ^ Bobis, Laurence; Lequeux, James (2008). „Cassini, Rømer and the velocity of light”. J. Astron. Hist. Herit. 11 (2): 97—105. Bibcode:2008JAHH...11...97B. 

Literatura уреди

Spoljašnje veze уреди

 
Okultacija na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Okultacija&oldid=27702406”