Википедија

Операција промене пола

Операција промене пола представља завршни корак у транзицији полова којом трансродне особе, због родне дисфорије, теже да постигну анатомски и функционални склад својих гениталија са жељеним полом. Хируршки третман представља завршни корак у овој транзицији којим трансродне особе теже да постигну анатомски и функционални склад својих гениталија са жељеним полом.[1]

Операција промене пола
Слобода изражавања родног идентитета у себи укључује и право на услуге интерсексуалне хирургије

Дуги низ година трансродност је сврставана у категорију душевног и/или телесног поремећаја. Ова ситуација се временом променила тако да се код ових особа соматском и психолошко-психијатријском евалуацијом утврђује (не)постојање примарног поремећаја. Ако се не ради о психијатријској (соматској) подлози, трансродност „излази“ из категорије поремећаја и представља ентитет сам по себи. Такве особе могу приступити комплексном процесу промене пола, који се мора заснивати на биопсихосоцијалном приступу, који укључује психолошко-психијатријски, ендокринолошки, хируршки и правно-легислативни третман.[2][1]

Обзиром да код неких пацијената постоје одређена психијатријска стања која могу имитирати родну дисфорију, пре започињања било каквог лечења, неопходна је евалуација од стране психијатара, а потом започињање одговарајуће хормонске терапије, да би тек на крају овог мултидисциплинарног сагледавања и претходног третмана уследило хируршко ремоделовање гениталија и других делова тела, уз претходни правно-легислативни третман, како би резултат свеукупног приступа медицинском збрињавању био – равнотежа духа и тела.[2]

Основни појмови уреди

Присутно је много нејасноћа када је у питању дефинисање термина у овој области науке о сексуалности, па се термини транссексуализам и трансродност врло често користе наизменично, што доводи до додатне конфузије, као и ситуације када се транссексуализам, родна дисфорија или поремећај полног идентитета користе наизменично.[3]

Трансродност представља стање у ком се родни идентитет особе не поклапа са полом који им је додељен по рођењу.[4] Родна дисфорија, као термин до сада је претрпела неколико модификација, као и различитих интерпретирања појмова које означава[1] и представља депресивни синдром који се јавља код особа незадовољних својим додељеним идентитетом.[5] Транссексуализам, као појам који се први пут у модерној медицини појавио 1923. године, означавао особе које се не осећају удобно у својој родној улози, те се облачењем у одећу особа супротног пола, осећају као потпуно своје.[1]

Трассексуализам, према савременим схватањима представља стање у којем особа осећа несклад између свог биолошког пола и родног идентитета и стална жеља да се та два аспекта међусобно укладе, како би анатомски и функционално одговарала свом жељеном роду.[1]

На основу закључака досадашњих истраживања узрок транссексуалности и поремећаја полног развоја (полна дисфорија) није познат, јер нема доказа којима би се транссексуалност објаснила варијацијом хромозомског узорка или абнормалностима полних жлезда, полних органа, хормонским поремећајима.

Према дијагностичком статистичком приручнику за менталне поремећаје Америчког удружења психијатара (АПА ДСМ V) и према Међународној класификацији болести (МКБ-10), транссексуалне особе захтевају психијатријско, ендокринолошко и хируршко праћење и лечење које ће довести до родног усклађивања.[6][7]

Историја транссексуализма уреди

Главни чланак: Историјат транссексуализма

Транссексуализам постоји од када постоји људска цивилизација. Антрополошка и археолошка истраживања су науци предочила бројне доказе о постојању транссексуализма још у периоду пре нове ере.

 
Транссексуализам постоји од када постоји људска цивилизација. Антрополошка и археолошка истраживања су приказала доказе о постојању транссексуализма још у периоду пре нове ере.
Тако су у Египту откривени остаци краљице Хатшепсут, која је била пети фараон осамнаесте египатске династије у старом Египту која је владала Египтом као једини женски фараон од 1479 до 1458. године пре нове ере. Хатшепсут је представљана и као жена и као мушкарац са брадом у мушкој одећи, па је тако у титулатору на сликама и рељефима увек наступала као мушкарац - фараон. Била је прва жена фараон.[1]
 
Млада вирџина окружена мушкарцима племена Кељменди у Албанији (1908)

О транссексуализму у Старој Грчкој сазнајемо у списима Херодота о Скитским племенима и њиховим шаманима енарејама, који су описивани као „мушкарци-жене“ или „полу-мушкарци“, са натприродним моћима да контролишу временске прилике.[1]

У Старом Риму, фригијски обожаваоци богиње Цибеле, одсецали су своје гениталије, и бацали их трчећи улицама градова, узвикујући речи поздрва богињи. Касније су преузимали женске улоге, и облачили се у женску одећу.[1] Римски цар, Марко Аурелије Антоније је био познат као трансвестит, јер се скоро увек облачио у женску одећу, а по неким тврдњама, код њега је извршена једна од првих операција промене пола.[1][8]

Из периоду од 17. до 19. века постоје докази о постојању како мушког, тако и женског транссексуализма и у европским земљама (Јованка Орлеанка, енглески краљ Џејмс I, француски дипломана Шевалије D Еон и многи други).[1] У том историјском раздобљу ни Балкан није није био изузетака у забаченим селима северне Албаније и Црне Горе, породице без мушких наследника, одгајале су једну ћерку у мушком роду. Наиме једино женско дете, на захтев родитеља или шире заједнице, преузимало је улогу мушкарца, заветујући се на целибат. Ове жене су у бароду биле су познате као вирџине.[1][9]

 
Магнус Хиршфелд творац појма транссексуализам
Први помени транссексуализма у медицини:
Први званични медицински записи о постојању транссексуализма су били крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Наиме немачки сексолог, Ричард вон Крафт Ебинг је 1893. године у осмом издању дела Псyцхопатиа сеxуалис објавио своја запажања о хомосексуализму, трансвеститизму и транссексуализму.[1][10]
После око десетак година, 1910. године Магнус Хиршфелд уводи појам трансвестит, од латинских речи транс – преко, и вестис – одећа, којим је заправо описивао трансвестите, као и оне особе које би данас биле препознате као транссексуалне, односно трансродне, а које су лечене у његовом Институту у Берлину.[1][11]
У каснијем раду, 1923. године Хиршфелд уводи појам транссексуализам, који се односио на трансродне и транссексуалне особе, највише означавајући психолошки аспект транссексуализма.[1][12]

Историја хируршког лечења транссексуализма уреди

Главни чланак: Историја интерсексуалне хирургије

Прва операција, промене пола која извршена је у Немачкој 1930. године била је неуспешна за Лили Елбе јер се завршила фатално. Наиме Лили Елбе су у Дрездену током 1930 и 1931. године прво уклањањени сексуалних органи, под надзором др Магнуса Хирсцхфелда, да би потом биле обављене још четири операције које су укључивале неуспешну трансплантацију материце, одбацивањем које је довело до смрти.[13]

У Берлину 1931. године, Дора Рицхтер постала је прва позната транссексуална жена која је подвргнута хируршком лечењу методом вагинопластике.[14] сургицал аппроацх.

Године 1952. Георг Јоргенсен, бивши војник, након операције у Копенхагену постао је Цхристине, који је касније дао детаљан опис његовог живота као мушкарца, док је постепене промене у жену описала Јан Моррис (некада Јамес) у књизи Цонундрум« – Загонетка.

Европски суд за људска права је 12. јуна 2003. године донео пресуду у корист Ван Куцк-а, немачке транс жене чије је осигуравајуће друштво одбило њену надокнаду за операцију промене пола, и накнадну хормонску терапију. Правни аргументи за ову одлуку био је члан 6 Европске конвенције о људским правима, као и члан 8. Ова афера се помиње у литератури као парница „Ван Куцк против Немачке”.[15]

Године 2011, Цхристиане Воллинг добила је судски спор као интерсексуална особа против хирурга за неконсензуалну хируршку интервенцију коју је Међународна комисија правника описала као „пример особе која је била подвргнута операцији промене пола без њеног пуног знања или сагласности”[16]

Од 2017. године неке европске земље, захтевају присилно стерилизацију за легално признавање промене пола.[17]

Хируршка промена пола из мушког у женски уреди

 
Хирурśка промена пола из мушког у женски реконструкцијом сигмоидног колона
 
ЗСИ 200 НС вагинални експандер постављен у неовагину након вагинопластике

Промена пола из мушког у женски поло заснива се на хируршком обликовању нове вагине (неовагине). За ово се обично користећи кожа пениса (као слузокожа вагине) и кожа тестиса (за велике усне). Ако развој дојки не задовољава пацијентове естетске критеријуме оне се могу хируршки увећати.[18]

До данас је описам већи број хируршких техника, за реконструкцију вагине, које су исто тако и напуштен током двадесетог, било код биолошких жена, или код трансжена.

Много пре него што је Мејер—Рокитански синдром описан,[19] хирурзи су били упознати са лечењем секундарног губитка вагине код тешких порођаја, као и стања вагиналне агенезије са функционалним утерусом. Први начини лечења стања хематометре су се састојали у перфорацији неперфорираног химена, уколико је то био узрок, или дисекцији вагиналне преграде, односно ректовезикалног простора да би се евакуисала менструална крв. Међутим како је велики број пацијената умирао због перитонитиса и сепсе, ова метода је напуштена Такође, веома често је долазило до повређивања мокраћне бешике и ректума.

Хируршке технике за реконструкцију гениталија код трансжена су се развијале паралелно са развојем техника за реконструкцију вагине код биолошких жена у случајевима када она недостаје. У циљу лечења стања у којима вагина не постоји код биолошких жена, данас се најшеће користе Векјетијева техника,[20][21] Давидов техника креирања неовагине од перитонеума или креирање неовагине васкуларизованим сегментима црева. Једна од техника која је такође заступљена је Франкова дилатација, која представља нехируршку методу, али изискује дуготрајну сарадњу и стрпљење пацијенткиње.

Посматрајући популацију трансжена, у зависности од анатомских карактеристика пацијентиње, данас је најчешће коришћена техника у реконструкцији неовагине инверзија пенилне коже у комбинацији са слободним трансплантатима или васкуларизованим режњевима порекла коже скротума. Реконструкција неовагине различитим кожним васкуларизованим режњевима негениталне коже или слободним трансплантатима пуне или парцијалне дебљине коже, се све ређе користе, обзиром на висок проценат постоперативних компликација у смислу стенозе неовагине.

Хируршки процес транзиције мушкарца у жену поћиње ампутацијом пениса и реконструкцијом неовагине[22] на начин да се прево препарира перинаелни режањ и одстране тестиси. Следи циркуларна инцизија око гланвића, препарирање кожа, скраћивање кавернозих тела, док сунђерасто тело са уретром остаје катетеризирано. Потом се формира „вагинални тунел” перинеалним приступом до простате. Ушива се перинеални режањ са кожом пениса и формира „врећица” која се уврће и пришива за већ припремљене шавове на латералним странама простате. Кроз припремљени отвор на бази пенилнога режња провлачи се сунђерасто тело са уретром, а клиторис формира из кавернозног тела и (у неким техникама) из остављенога главића пениса. Део пенилнога режња, након што се скрати уретра, представља мале усне, а кожа скротума велике. На крају операције у неовагину се поставља протеза која у њој остаје два месеца. Након тога могућ је сношај.[23][24]

  • Резултати вагинопластике две године након интервенције
  •  
    Резултати вагинопластике, инверзије пениса, две године након операције. Унутрашње усне се естетски разликују у зависности од хирурга; овде су веома минимални. Клиторис је више тактилни него визуелни, што је још једна естетска разлика коју хирург прави. Избледели хируршки ожиљак излази из перинеума и прати спољашње усне у закривљеном Y.
  •  
    Резултати вагинопластике две године након операције. Унутрашње усне се естетски разликују у зависности од хирурга; овде су веома минимални. Клиторис је више тактилни него визуелни, што је још једна естетска разлика коју хирург прави. Избледели хируршки ожиљак излази из перинеума и прати спољашње усне у закривљеном Y.
 
Аугментација дојки обавља се истовремено са реконструкцијом полног органа.[25]

Аугментација дојки обавља се истовремено са реконструкцијом полног органа.[25]

Према потреби врше се и додатни хируршки захвати како би се добио бољи осећај жељеног пола (корекција носа, повећање усана, корекција наглашене тироидне хрскавице (Адамове јабуцице), и остале естетске операције на телу).

У случајевима када се код пацијената укључују ГнРХ блокатори пре пубертета, и када у току полног развоја не дође до задовољавајућег развоја спољашњих мушких гениталија, као хируршка техника избора у креирању неовагине се може користити једна од техника коришћењем васкуларизованих цревних сегмената.

Хируршка промена пола из женског у мушки уреди

 
Изглед пениса након фалопластике

Промена из женског у мушки пол обухвата поступке којима се дојке, материца и јајници хируршки одстрањују.[26] У ретким случајевима повећани клиторис служи као пенис. У осталим се случајевима обавља се медиопластика. Овом техником се продужује мокраћна цев користећи предњи вагинални режањ како би дошла до врха главића пениса. Клиторис се делимично отпушта и растеже расецањем предње хорде. Мошнице се обликују од великих усана, док се слободни режњеви узети са руку или ногу могу се искористити за обликовање новог пениса (неофалус).

Хируршка транзиција из женскога у мушки пол заснива се на супкутаној мастектомији уз презервацију брадавица-ареолакомплекса, релокацију овога комплекса уз тачан прорачун његове нове „мушке” позиције.[27]

Хистеректомија са аднексектомијом може се обавити заједно са мастектомијом, уз настојање да се мушки уд реконструише у једноме акту и на тај начин омогући пацијенту да има неопенис са реконструисаним ерогеним и тактилним сензоријумом што му омогућава мокрење у стојећем ставу и нормалан полни однос.

Реконструкција полног уда или фалопластика врши се на два начина:

Први начин

Он се заснива на микрокируршкој техници подлактним режњем којим са формира неоуретра, спајањем подлактаног и илиоингвиналнога живца због очувања осећаја (како би осећај био што бољи поставља се клиторис као база неопенису). У истоме акту обавља се и вагинектомија, а дефект на подлактици покрива се слободним кожним трансплантатом.

Тестикуларне силиконске протезе уграђују се методом сакротопластике из лабијалних режњева шест месеци након фалопластике, а годину дана након реконструкције мушкога уда могуће је уградити и еректилну протезу.

Други начин

За разлику од првог заснива се на реконструкције пениса методом метоидиопластике којом се ствара микрофалус из хипертрофираног клиториса. У истоме акту обавља се и вагинектомија са реконструкцијом скротума.

Овом методом не може се пацијенту гарантовати мокрење у стојећем ставу, као и полни однос, који у начелу није могућ.[28]

Прогноза уреди

Задовољавајући субјективни резултати описани од стране пацијената који су хирурши променили пол, превазилазе резултате добијене другим методама. Аутори ове методе закључују да је даље истраживање хируршког лечења оправдано, али да би требало да буде ограничено на рад мултидисциплинарних тимове који раде у академским условима.[29][30][31]

У једној од студија лекари су позвани да одустану од пропагирања улоге операције у полним поремећајима док не буду имали значајно лично искуство са овим очајним и сложеним пацијентима.[32]

Извори уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Марта Р. Бижић, Реконструкција гениталија у хирургији промене пола из мушког у женски, Докторска дистертација, Београд, 2017.
  2. ^ а б „Фирст сеx реассигнмент сургерy | Инфопедиа”. ересоурцес.нлб.гов.сг. Приступљено 2023-02-07. 
  3. ^ Цхилдс M. Транссеxуалисм: Соме тхеологицал анд етхицал перспецтивес. Диалог: А Јоурнал оф Тхеологy. 48  (1):  30–41
  4. ^ {ците wеб |урл=https://www.healthline.com/health/transgender/difference-between-transgender-and-transsexual#transgender-defined |title=Is There a Difference Between Being Transgender and Transsexual? |website=healthline.com |access-date=2022-07-01 |quote=}}
  5. ^ Gender identity disorder, Academic Dictionaries and Encyclopedias, „en.academic.ru”. Приступљено 11. 4. 2013. 
  6. ^ American Psychiatric Association. Diagnostic and Statistical Manual of MentalDisorders, Fifth Edition. 5th. Arlington, VA: American Psychiatric Association;2013. 451-9.
  7. ^ WHO International Statistical Classification of Diseases and Related HealthProblems, 10th revision, Geneva, Switzerland, 2007
  8. ^ Bornstein K. Gender outlaw: On men, women and the rest of us. 1994. New York, NY: Routledge. p. 1-256.
  9. ^ Mirko R., Barjaktarović (1966). Problem tobelija (virdžina) na Balkanskom poluostrvu. Beograd: Etnografski muzej.
  10. ^ Krafft-Ebing R. [1886] 1999. Psychopathia Sexualis. Reprinted by Bloat Books.
  11. ^ Hirschfeld, M. (1991) [1910]. The Transvestites: An Investigation of the Erotic Drive to Cross Dress.[Die Transvestiten]. Превод: Lombardi-Nash, Michael. Buffalo: Prometheus Books. 
  12. ^ Hirschfeld M (1923). „Die intersexuelle constitution”. Jahrb. Sex Zwischenstufen. 23: 3—27. .
  13. ^ Magnus Hirschfeld (1908). Zeitschrift für Sexualwissenschaft. 
  14. ^ Munro, Donald. „Trans Media Watch”. Архивирано из оригинала 18. 12. 2019. г. Приступљено 13. 6. 2016. 
  15. ^ „The Case Van Kück vs. Germany, June 12 2003” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 06. 10. 2011. г. Приступљено 05. 04. 2018. 
  16. ^ International Commission of Jurists. „SOGI Casebook Introduction, Chapter six: Intersex”. Приступљено 27. 12. 2015. 
  17. ^ M.H. (1. 9. 2017). „Why transgender people are being sterilised in some European countries”. The Economist. Приступљено 2. 9. 2017. 
  18. ^ Reed HM (2011). „Aesthetic and functional male to female genital and perineal surgery: feminizing vaginoplasty”. Semin Plast Surg. 25 (2): 163—74. .
  19. ^ Hauser GA, Schreiner WE: Mayer-Rokitansky-Küster syndrome: rudimentary solid bipartite uterus with solid vagina. Schweiz Med Wochenschr. 91: 381—384. 1961.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  20. ^ Fedele L, Frontino G, Motta F, Restelli E, Candiani M. Creation of a neovagina in Rokitansky patients with a pelvic kidney: comparison of long-term results of the modified Vecchietti and McIndoe techniques. Fertil Steril.2. 93  (4):  1280–5.
  21. ^ Csermely T, Halvax L, Sárkány A, Jeges S, Vizer M, Bózsa S, Farkas B, Bódis J. „Sexual function after modified laparoscopic Vecchietti's vaginoplasty”. J Pediatr Adolesc Gynecol. 24 (3): 147—52. 2011. .
  22. ^ Eldh J (1993). „Construction of a neovagina with preservation of the glans penis as a clitoris in male transsexuals”. Plast Reconstr Surg. 91 (5): 895—900. .
  23. ^ Djordjevic ML, Stanojevic DS, Bizic MR (2011). „Rectosigmoid vaginoplasty: clinical experience in 86 cases”. J Sex Med. 8 (12): 3487—94. .
  24. ^ Parsons JK, Gaerhart SL, Gaerhart JP (2002). „Vaginal reconstruction utilizing sigmoid colon: Complications and long-term results”. J Pediatr Surg. 37 (4): 629—33. 
  25. ^ а б Franco T, de Miranda LC, Franco D, Zaidhaft S, Aran M (Cir 2010). „Male-to-female transsexual surgery: experience at the UFRJ University Hospital.”. Rev Col Bras. 37 (6): 426—34.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ).
  26. ^ Mijač M, Radonjić V. Spoljašnji polni organi žene. U Mijač M, Draganić V, Radonjić V. Anatomija čoveka – abdomen i karlica. Beograd. Savremena administracija, 2005, pp. 239-44.
  27. ^ Beer Gm, Budi S, Seifert B, Morgenthaler W, Infanger M, Meyer VE (2001). „Configuration nad localisation of the NAC in man”. Plast Reconstr Surg. 108: 1947—52. .
  28. ^ Monstrey SJ, Ceulemens P, Hoebeke P (2011). „Sex Reassignement Surgery in the Female-to-Male Transsexual.”. Semin Plast Surg. 25 (3): 229—244. .
  29. ^ Medical advances in transsexualism and the legal implications. Harish D, Sharma BR. Am J Forensic Med Pathol. 24  (1):  100–5.
  30. ^ Transsexual surgery in the genetic female. Gilbert DA, Winslow BH, Gilbert DM, Jordan GH, Horton CE. Clin Plast Surg. 15  (3):  471–87
  31. ^ Sex reassignment surgery in Thailand. Chokrungvaranont P, Tiewtranon P. J Med Assoc Thai. 87  (11):  1402–8.
  32. ^ Edgerton MT (децембар 1984). „The role of surgery in the treatment of transsexualism”. Ann Plast Surg. 13 (6): 473—81. .

Literatura уреди

  • Simić J. Medicinsko-pravni aspekti transseksualnosti - u susret priznavanju pravnih posledica promene pola u Srbiji. "Diskriminacija" Pravni zapisi. 2012. 3  (2):  299–322.
  • Radišić, J. (2008) Medicinsko pravo. Beograd: Univerziteta Union, Pravni fakultet

Spoljašnje veze уреди

  Mediji vezani za članak Operacija promene pola na Vikimedijinoj ostavi

  • Grujić Koračin J. Interdisciplinarni pristup transseksualnosti — ginekološko iskustvo [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (11. септембар 2017) Гyнаецол Перинатол. 22  (4):  182–190


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Operacija_promene_pola&oldid=27839589”