Википедија

Опроштај

Опроштај је намерни и добровољни поступак којим се жртва подвргава промени осећања и става према прекршају, напушта негативне емоције[1][2][3] као што су љутња и освета (колико год то било оправдано) и са повећаном способношћу да пожели добро починиоцу.[4][5][6] Опроштај се разликује од одобравања (пропуштања да се радња сматра погрешном и да је потребан опроштај), оправдавања (не сматрања починиоца одговорним за радњу), заборављања (уклањање свести о кривичном делу из свести), помиловања (које се одобрава због признатог прекршаја од стране представника друштва, као што је судија), и помирења (обнављања односа).[4][7]

Цар Марко Аурелије показује милост побеђенима након његовог успеха против племена. (Капитолски музеј у Риму)

У одређеним контекстима, опроштење је правни израз за ослобађање или одустајање од свих потраживања због дуга, зајма, обавеза или других потраживања.[8][9]

Као психолошки концепт и врлина, користи од опроштења истражене су у религијској мисли, друштвеним наукама и медицини. Опроштење се може посматрати једноставно у смислу особе која опрашта[10] укључујући праштање себи, у смислу опроштене особе или у смислу односа између опраштача и опроштене особе. У већини случајева, опрост се даје без очекивања ресторативне правде, и без било каквог одговора починиоца (на пример, може се опростити особи с којом се нема контакта или је преминула). У практичном смислу, може да буде неопходно да преступник понуди неки облик признања, извињења или чак само да затражи опрост.[4][11]

Друштвена и политичка димензија праштања укључује строго приватну и религиозну сферу „опроштења”. Појам „опроштења” генерално се сматра необичним на политичком пољу. Међутим, Хана Арендт сматра да „способност опроштења” има своје место у јавним аферама. Филозоф верује да опрост може ослободити ресурсе појединачно и колективно у суочавању са непоправљивим. Током истраге у Руанди о дискурсима и праксама опроштења након геноцида из 1994. године, социолог Беноа Гију илустровао је екстремну полисемију (вишеструко значење) речи „опрост”, али и изразито политички карактер појма. Закључујући своје дело, аутор предлаже четири главна облика опраштања ради бољег разумевања, с једне стране, двосмислене употребе, а с друге стране, услова под којима опроштај може посредовати у обнављању друштвене везе.[12]

Већина светских религија укључује учења о природи опроштења, а многе од ових учења пружају основу за много различитих традиција и пракса праштања модерног дана. Неке религиозне доктрине или филозофије стављају већи нагласак на потребу да људи пронађу неку врсту божанског опроштења за своје недостатке, друге стављају већи нагласак на потребу да људи практикују опроштење једни другима, а има и оних које у малој мери разликују или не праве разлику између људског и божанског опроштаја.

Израз опраштање може се заменљиво користити, те људи и културе тумаче тај појам на различите начине. Ово је посебно важно у релацијској комуникацији, јер је опроштење кључна компонента у комуникацији и свеукупном напредовању појединца, пара или групе. Када све стране имају обострани поглед на опрост, тада се веза може одржати. „Разумевање претходних праштања, истраживање физиологије опраштања и обука људи да постану склонији праштању све више значи да имамо заједничко значење тог појма.”[13]

Истраживање уреди

 
Фактори који одређују вероватноћу опроштаја у интимној вези

Иако тренутно не постоји консензус за психолошку дефиницију опроштаја у истраживачкој литератури, остварена је сагласност да је процес опроста, и објављени су бројни модели који описују процес опроштаја, укључујући један из перспективе радикалног понашања.[14]

Др Роберт Енрајт са Универзитета Висконсин-Медисон основао је Међународни институт за опрост и сматра се иницијатором студија опроста. Он је развио процесни модел опраштања у 20 корака.[15] Недавни радови су се фокусирали на то какве особе имају већу вероватноћу да ће опростити. Лонгитудинално истраживање је показало да људи који су генерално више неуротични, љути и непријатељски расположени у животу имају мање шансе да опросте другој особи чак и након што је прошло много времена. Конкретно, вероватније је да ће ови људи и даље избегавати свог преступника и желети да им се освете две и по године након преступа.[16]

Истраживања показују да су људи који опраштају срећнији и здравији од оних који су љути.[17] Прва студија која се бавила проучавањем како опраштање побољшава физичко здравље открила је да када људи размишљају о опроштању преступнику то доводи до побољшања функционисања њиховог кардиоваскуларног и нервног система.[18] Једна друга студија на Универзитету у Висконсину показала је да што су људи више опраштали, то су мање патили од широког спектра болести. Људи са мање праштања пријавили су већи број здравствених проблема.[19]

Истраживање др Фреда Лускина са Универзитета Станфорд, и аутора књиге Опрости за добро,[20] представило је доказе да се опраштање може научити (тј. може бити вештина која се може научити, уз праксу) на основу истраживачких пројеката о ефектима подучавања опроштаја: давање емпиријске валидности концепту да је опрост моћан и одличан за ваше здравље. У три одвојене студије, укључујући и ону са католицима и протестантима из Северне Ирске чији су чланови породице убијени у политичком насиљу, открио је да људи који су научени како да опросте постају мање љути, осећају се мање повређенима, оптимистичнији су, постају све више опраштајући. различитим ситуацијама и постаните саосећајнији и самоуверенији. Његове студије показују смањење доживљаја стреса, физичке манифестације стреса и повећање виталности.[21]

Идеје о томе шта опрост није уреди

  • Опраштање није одобравање[4][21]
  • Опраштање није заборав[4][21]
  • Опраштање није оправдање (тј. прављење разлога да се објасни одговорност или слободна воља преступника)[4][21]
  • Опраштање не мора бити религиозно или надземаљско[21]
  • Опраштање није умањивање ваше повреде[21]
  • Опраштање није помирење (тј. поновно успостављање поверења у вези)[4][21][22]
  • Опраштање није порицање или потискивање беса; пре је фокус на озлојеђености.[23][24][25][21] — посебно, да би се опростило, здраво је признати и изразити негативне емоције, пре него што се уопште може опростити.[26]
  • Опраштање није игнорисање одговорности или правде[27][28] — посебно, казна и надокнада су независни од избора да се опрости (може се опростити, или не опростити, а и даље тежити кажњавању и/или надокнади, без обзира на то)[29][30][31]
  • Опраштање није помиловање; не може бити одобрен или изабран од стране неког другог[4][21]
  • Емоционално опраштање није исто што и опроштање одлуке или израз опроштаја. Изражавање емоција (тј. „Љут сам на тебе“ или „Опраштам ти“) није исто што и истински имати или доживљавати емоције (тј. људи могу порицати, погрешити или лагати о свом емоционалном искуству другој особи док истински уместо тога осећају нешто друго)[30][32][33]
  • Иако се жестоко расправља,[6] емоционално опраштање је за жртву, а не за преступника[21] (тј. осим ако особа не одлучи да то учините тако: изражавањем или покушајем да се помири)

Референце уреди

  1. ^ Дока, Кеннетх (2017). Гриеф ис а јоурнеy. Атриа Боокс. стр. 14—16. ИСБН 978-1476771519. 
  2. ^ Хиеронyми, Памела (мај 2001). „Артицулатинг ан Унцомпримисинг Форгивенесс” (ПДФ). стр. 1—2. Приступљено 2020-01-18. 
  3. ^ Нортх, Јоанна (1998). Еxплоринг Форгивенесс (1998). Университy оф Wисцонсин. стр. 20—21. ИСБН 0299157741. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж „Америцан Псyцхологицал Ассоциатион. Форгивенесс: А Самплинг оф Ресеарцх Ресултс.” (ПДФ). 2006. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2011-06-26. г. Приступљено 2009-02-07. 
  5. ^ Wхат Ис Форгивенесс? Архивирано 2013-11-14 на сајту Wayback Machine The Greater Good Science Center, University of California, Berkeley
  6. ^ а б Field, Courtney; Zander, Jaimie; Hall, Guy (септембар 2013). „'Forgiveness is a present to yourself as well': An intrapersonal model of forgiveness in victims of violent crime”. International Review of Victimology (на језику: енглески). 19 (3): 235—247. ISSN 0269-7580. S2CID 145625500. doi:10.1177/0269758013492752. 
  7. ^ Debt Forgiveness Архивирано 2013-10-31 на сајту Wayback Machine ОЕЦД, Глоссарy оф Статистицал Термс (2001)
  8. ^ Дебт Форгивенесс Архивирано 2013-10-31 на сајту Wayback Machine ОЕЦД, Глоссарy оф Статистицал Термс (2001)
  9. ^ Лоан Форгивенесс Архивирано 2013-11-13 на сајту Wayback Machine Глоссарy, У.С. Департмент оф Едуцатион
  10. ^ Грахам, Мицхаел C. (2014). Фацтс оф Лифе: тен иссуес оф цонтентмент. Оутскиртс Пресс. стр. 268. ИСБН 978-1-4787-2259-5. 
  11. ^ Рогерс, Царл (1956). Цлиент-Центеред Тхерапy (3 изд.). Бостон: Хоугхтон-Миффлин. 
  12. ^ „Беноîт Гуиллоу, Ле пардон ест-ил дурабле ? Уне енqуêте ау Рwанда, Парис, Франçоис Боурин”. 2014. Архивирано из оригинала 2016-11-05. г. 
  13. ^ Лаwлер-Роw, Катхлеен А.; Сцотт, Цyнтхиа А.; Раинес, Рацхел L.; Едлис-Матитyахоу, Меирав; Мооре, Ерин W. (2007-06-01). „Тхе Вариетиес оф Форгивенесс Еxпериенце: Wоркинг тоwард а Цомпрехенсиве Дефинитион оф Форгивенесс”. Јоурнал оф Религион анд Хеалтх. 46 (2): 233—248. ИССН 1573-6571. С2ЦИД 33474665. дои:10.1007/с10943-006-9077-y. 
  14. ^ Цордова, Ј., Цаутилли, Ј., Симон, C. & Аxелрод-Сабтиг, Р (2006). БАО "Бехавиор Аналyсис оф Форгивенесс ин Цоуплес Тхерапy". ИЈБЦТ, 2(2), п. 192 Архивирано 2008-03-09 на сајту Wayback Machine
  15. ^ Др. Роберт Енригхт, Форгивенесс Ис а Цхоице, Америцан Псyцхологицал Ассоциатион. 2001. ISBN 1-55798-757-2.
  16. ^ Maltby, J., Wood, A. M., Day, L., Kon, T. W. H., Colley, A., and Linley, P. A. (2008). "Personality predictors of levels of forgiveness two and a half years after the transgression". Архивирано 2009-03-19 на сајту Wayback Machine Journal of Research in Personality, 42, 1088–1094.
  17. ^ „Forgiving (Campaign for Forgiveness Research)”. 2006. Архивирано из оригинала 2006-06-15. г. Приступљено 2006-06-19. 
  18. ^ Van Oyen, C. Witvilet, T.E. Ludwig and K. L. Vander Lann, "Granting Forgiveness or Harboring Grudges: Implications for Emotions, Physiology and Health," Psychological Science no. 12 (2001):117–23
  19. ^ S. Sarinopoulos, "Forgiveness and Physical Health: A Doctoral Dissertation Summary," World of Forgiveness no. 2 (2000): 16–18
  20. ^ „Learningtoforgive.com”. Learningtoforgive.com. 2014-06-20. Архивирано из оригинала 2016-06-09. г. Приступљено 2016-05-25. 
  21. ^ а б в г д ђ е ж з и Fred, Luskin (септембар 2003). Forgive for Good: A Proven Prescription for Health & Happiness. HarperOne. стр. 7–8. ISBN 978-0062517210. 
  22. ^ Archived at Ghostarchive and the Wayback Machine: Worthington, Everett. „Everett Worthington - Justice, Forgiveness, and Reconciliation: How Psychology Informs Theology”. Youtube. GordonConwell. Приступљено 19. 12. 2019. 
  23. ^ Romm, Cari (11. 1. 2017). „Rushing to Forgiveness is not a Binary State”. The Cut. Приступљено 19. 12. 2019. 
  24. ^ Stosny, Steven (1. 9. 2013). Living & Loving after Betrayal. New Harbinger Publications. стр. 227. ISBN 978-1608827527. 
  25. ^ „Stanford Encyclopedia of Philosophy”. Emotion Accounts (of what forgiveness is). Приступљено 2020-01-18. 
  26. ^ Malcolm, Wanda (19. 10. 2007). Women's Reflections on the Complexities of Forgiveness. Routledge. стр. 275—291. ISBN 978-0415955058. 
  27. ^ Enright, Robert. „Two Weaknesses of Forgiving: it victimizes and it stops justice”. Psychology Today. Приступљено 19. 12. 2019. 
  28. ^ Marsh, Jason. „Is Vengeance Better For Victims, than Forgiveness?”. Greater Good. Приступљено 19. 12. 2019. 
  29. ^ Luskin, Fred. „Forgiveness is not what you think it is”. Curable Health. Laura Seago. Приступљено 19. 12. 2019. 
  30. ^ а б Zaibert, Loe (2009). „The Paradox of Forgiveness” (PDF). Journal of Moral Philosophy. 6 (3): 365—393. doi:10.1163/174552409X433436. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 10. 2021. г. Приступљено 19. 12. 2019. 
  31. ^ North, Joanna (1998). Exploring Forgiveness (1998). University of Wisconsin. стр. 17. ISBN 0299157741. 
  32. ^ Seltzer, Leon. „Fake vs. True Forgiveness”. Приступљено 19. 12. 2019. 
  33. ^ Worthington, Everett (1. 2. 2001). „Forgiveness is an emotion-focused coping strategy that can reduce health risks and promote health resilience” (PDF). Psychology & Health. 19 (3): 385—405. S2CID 10052021. doi:10.1080/0887044042000196674. Приступљено 19. 12. 2019. 

Literatura уреди

  • Randall J. Cecrle, Balancing the Scales of Justices with Forgiveness and Repentance. 2007. ISBN 1-60266-041-7.
  • Сусан Форwард, Тоxиц Парентс: Оверцоминг Тхеир Хуртфул Легацy анд Рецлаиминг Yоур Лифе, 1990
  • Цхарлес Грисwолд, Форгивенесс: а Пхилосопхицал Еxплоратион, Цамбридге Университy Пресс. 2007. ISBN 978-0-521-70351-2..
  • Давид Констан, Бефоре Форгивенесс: Тхе Оригинс оф а Морал Идеа (Цамбридге/Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс, 2010).
  • Ј. Крамер, анд D. Алстад, Тхе Гуру Паперс: Маскс оф Аутхоритариан Поwер. 1993. ISBN 1-883319-00-5.
  • К. Ламперт, Традитионс оф Цомпассион: Фром Религиоус Дутy то Социал Ацтивисм. Палграве-Мацмиллан . 2005. ISBN 1-4039-8527-8.
  • Ериц Ломаx, Тхе Раилwаy Ман: А ПОW'с Сеаринг Аццоунт оф Wар, Бруталитy, анд Форгивенесс
  • Фред Лускин, Форгиве фор Гоод: А Провен Пресцриптион фор Хеалтх анд Хаппинесс (Харпер, 2002)
  • Г. Марцус, Тхе Поwер оф Форгивенесс, 2011, Сапиентс.Нет
  • Ј. Мурпхy, анд Ј. Хамптон, Форгивенесс анд Мерцy (Цамбридге Университy Пресс, 1988).
  • К. Норлоцк, Форгивенесс фром а Феминист Перспецтиве (Леxингтон Боокс, 2009.
  • Г. Петтигрове, Форгивенесс анд Лове (Оxфорд Университy Пресс, 2012).
  • Јеанне Сафер, Форгивинг анд Нот Форгивинг: Wхy Сометимес Ит'с Беттер Нот то Форгиве. 2000. ISBN 0-380-79471-3.
  • D. Сцхмидт D. Тхе Праyер оф Ревенге: Форгивенесс ин тхе Фаце оф Ињустице. 2003. ISBN 0-7814-3942-6.
  • Цолин Типпинг, Радицал Форгивенесс: Макинг Роом фор тхе Мирацле. 1997. ISBN 0-9704814-1-1.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Oproštaj&oldid=27676073”