Википедија

Ореол

Ореол (такође познат као нимбус) је круг или диск светлости који окружује главу свете особе.[1] Симболика светлости односи се на духовни карактер особе. Користи се у иконографији различитих религија како би указао на светост одређене личности. Током различитих историјских периода користио се и приликом приказа владара или хероја. У сакралној уметности античке Грчке, античког Рима, хиндуизма, будизма, ислама и хришћанства и осталих религија свете особе могу бити приказане са ореолом у облику круга светлости или пламеном, може окруживати главу или читаво тело – мандорла.  Ореол може бити приказан  било којом бојом или комбинацијом боја што зависи од културе или пак религије у којој је присутан. Најчешће се приказује уз помоћ златне, жуте или беле боје када представља светло или црвене боје када представља  пламен.[2]

Приказ Колоса са Родоса из 1880. године

Ореол у периоду античке Грчке уреди

У складу са историјом древне Грчке ореол је коришћен не само приликом приказа божансата, већ и јунака.[3] Хомер у оквиру свог дела „Илијада“ описује светлост која окружује главе јунака током битке. Уметничка дела са приказом Персеја са зрацима светлости око његове главе приликом чина убијања Медузе могу се пронаћи у музеју Лувр у Паризу или пак у музеју уметности Метрополитен у Њујорку.[4] На осликаним предметима из јужне Италије, зракови или једноставни ореоли окружују низ митских фигура, попут Тетиде, која је била Ахилова мајка.[5] Колос са Родоса је статуа бога Сунца Хелиоса са круном у облику сунчевих зракова.[6]

Римски подни мозаик са приказом Аполона, касни 2. век, Тунис

Ореол у римској уметности уреди

Најранија употреба ореола везује се за грчку и римску уметност, сматра се да конвенционални приказ светлости око главе потиче из заратустризма који је указивао на „божански сјај“ персијских краљева и као такав је пренет посредством митраизма.[7] Иако су слике из периода Римског царства нестале, доказ да је ореол имао своје место у оквиру ове уметности су мозаици, попут мозаика из Туниса који датира из 2. века.[8]

Приказ Буде са ореолом, 1-2. век

Ореол у азијској уметности уреди

Приказ владара Могулског царства, 1620. година

Употреба ореола  је  широко распрострањена у индијској уметности, нарочито у оквиру будизма где се појављује најкасније у 1. веку нове ере. Иако се у неким будиститичким текстовима спомиње да Буда никада није имао ореол око главе, али се указује да је емитовао зраке светлости током нирване и паринирване.[3] У Индији се под називима „Прабхамандала“ или „Сирас-цакра“ подразумева ореол који окружује главу одређене личности, док се термин „Прабхавали“ односи на ореол који окружује читаво тело.[9] Владари Кушанског царства су се међу првима на сопственим кованицама приказивали са ореолом.[10] У кинеској и јапанској будистичкој уметности, ореол се такође користи од најранијих периода. Тибетански будизам користи различите врсте ореола. Различите боје ореола указују на специфично значење, наранџаста боја је за монахе, зелена за Буду. Фигуре обично имају два ореола, који окружују главу и тело и који се пресецају.[11] У азијској уметности ореол се не састоји само од светлости већ и од пламена који се први пут појављује у кинеској уметности.[12] У оквиру приказа пламенова може се разликовати пламен који се налази на прстену ореола и веома истакнут пламен, понекад чак и са димом који се јавља у појединим будистичким приказима и персијским минијатурама. Овај тип је ретко присутан у хришћанској уметности.[13] У оквиру исламске уметности ореоли су се појављивали током различитих периода и на различитим подручјима, нарочито су били заступљени у  случају персијских минијатура и током Могулског и Отоманског царства. Пламтећи ореоли који потичу из будистичке уметности окружују анђеле, могу се видети и у приказима Мухамеда или других светих личности. Од раног 17. века ореоли се почињу користити приликом портретисања владара Могулског царства.  Упркос титули коју је имао Османлије су избегавале коришћење ореола приликом приказа султана.[10]

Приказ Јустинијана Флавија у базилици Светог Виталија, 548. година
Рођење и преображење Христово, 1020-1050. годиине

Ореол у хришћанској уметности уреди

Ореол постаје део ранохришћанске уметности у 4. веку са најранијим иконама Исуса Христа. Испрва је ореол представљао симбол божанске природе Исуса Христа и његовог учења, стога је приказ пре крштења био без ореола. Овакво првобитно гледиште је са собом повачило питање о природи и учењу Христовом које је било дато рођењем (из перспективе православља) или је божанску природу стекао при крштењу (из перспективе несторијанства).[14] Ореол са крстом изнутра или пак крстом који се простире изван ореола користио се нарочито током средњег века за приказивање личности Светог Тројства, нарочито Исуса.[15] У  мозаицима у базилици Свете Марије у Риму, Исус је приказан са крстом у оквиру ореола или изван ореола, анђели на истим тим мозаицима имају уобичајене ореоле, док их Јосиф и Марија уопште немају.[14] Ореол у облику троугла коришћен је као симбол Свете Тројице. Округли ореоли обично су коришћени у случају светаца, старозаветних пророка, анђела и других светих личности. Византијски цареви и царице су такође били представљани са ореолима, али су се ти ореоли само исцртавали.[13] У средњовековној италијанској уметности личности које још увек нису биле канонизоване као свеци сликани су са линеарним зрацима који исијавају око главе, али без дефинисане кружне линије ореола. Из периода барока карактеристичан је Маријин ореол који је сачињен од 12 звезда.[16] Четвртасти ореоли су испрва сматрани свештеничким, али су са овим ореолима приказивани и жене и деца, овај облик је усвојен како би се могли разликовати дариваоци и остали значајни људи за цркву од светаца који су имали округли ореол. Квадрат је сматран земаљским геометријским обликом и као такав је био инфериорнији у односу на круг.На мозаицима у периоду између 5. и 6. века плаву боју ореола замењује златна. Златна боја преовладава зато што сасвим јасно указује на представу светости кроз чињеницу да је у питању боја која је блистава, нема разлике у нијансама и не може се помешати са другим бојама.[17]

Богородица Беноа, Леонардо да Винчи, 1478-1482. године

Промена приказа ореола уреди

Услед већег присуства реализма у сликарству, ореол постаје проблематичан за приказивање на сликама. Промена композиције заступљене у сликарству смањује могућности да ореол постане део такве композиције. Овакав однос према приказивању ореола у сликарству се прво може уочити у раду Ђота ди Бондонеа, који Исуса Христа наставља приказивати са кружним ореолом, док његови следбеници престају практиковати овакав начин приказивања. Перспектива у сликарству постаје све значајнија што утиче на приказивање ореола, који је некада био приказиван тако да се види у потпуности, сада заузима лебдећи положај изнад главе светаца.[18]

Почетком 15. века Јан ван Ајк и Робер Кампен напуштају уппотребу ореола, иако су га одређени холандски сликари наставили користити. Углавном је пракса сликања ореола дуже траја у Италији, мада је приказ био сведен на танку златну траку којом је представљен само оквир ореола. Што је уошљиво у радовима Ђованија Белинија и Леонарда да Винчија. Фра Анђелико, који је поред тога што је био ренесансни сликар био и  монах, се противио променама у начину приказивања ореола и у његовим делима се може видети да због композиције златни дискови у истој равни као и сама позадина слике почињу ометати остале фигуре.[19]

У високој ренесанси донете су уредбе, као реакција на протестантску реформацију, којима је употреба ореола постала прописана, мада је опстала тежња за што дискретнијим и природнијим изгледом који се стварао ефектом светлости која је окруживала главу светаца и других личности.[20]

До 19. века ореол постоје нетипичан у западној уместности, иако је остао задржан на иконама. Због овога је постала прилично изненађујућа одлука Џона Милеа да свом реалистичном приказу Светог Стефана дода прстенаст ореол.[21]

Референце уреди

  1. ^ „Ореол | Велики Речник” (на језику: енглески). Приступљено 13. 05. 2019. 
  2. ^ „хало | Хисторy, Арт, & Фацтс”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 13. 05. 2019. 
  3. ^ а б „Тхе Хало | Религиоус Ицонограпхy Репресентинг Гаутама Буддха | Буддха хеадс”. www.бурмесе-арт.цом (на језику: енглески). Приступљено 13. 05. 2019. [мртва веза]
  4. ^ Милне, Марјорие Ј. (1946). „Персеус анд Медуса он ан Аттиц Васе”. Тхе Метрополитан Мусеум оф Арт Буллетин. 4 (5): 126. ИССН 0026-1521. дои:10.2307/3257993. 
  5. ^ Лудолф, Степхани (1859). Нимбус унд Страхленкранз ин ден Wеркен дер Алтен Кунст. Ст. Петерсбург: Буцхдруцкереи дер К. Академие дер Wиссенсцхафтен. 
  6. ^ „Цолоссус оф Рходес”. Анциент Хисторy Енцyцлопедиа. Приступљено 13. 05. 2019. 
  7. ^ „Тхе Бурлингтон Магазине фор Цонноиссеурс”. Нотес анд Qуериес. с10-III (54): 19—20. 7. 01. 1905. ИССН 1471-6941. дои:10.1093/нq/с10-иии.54.19е. 
  8. ^ Белис, Алеxис (30. 03. 2016). „Роман Мосаицс ин тхе Ј. Паул Геттy Мусеум”. www.геттy.еду (на језику: енглески). Приступљено 13. 05. 2019. 
  9. ^ Гопинатха Рао, Т. А. (1993). Елементс оф Хинду ицонограпхy (2. изд.). Делхи: M. Банарсидасс. ИСБН 9788120808782. ОЦЛЦ 29945232. 
  10. ^ а б Коссак, Стевен (1994). „Тхе Артс оф Соутх анд Соутхеаст Асиа”. Тхе Метрополитан Мусеум оф Арт Буллетин. 51 (4): 1. ИССН 0026-1521. дои:10.2307/3269200. 
  11. ^ Рхие, Марyлин M. (1992). Wисдом анд цомпассион = Śес раб даṅ сñиṅ рјеʼи рол па : тхе сацред арт оф Тибет. Тхурман, Роберт А. Ф., Таyлор, Јохн Бигелоw., Асиан Арт Мусеум оф Сан Францисцо., Тибет Хоусе (Организатион: Неw Yорк, Н.Y.), Роyал Ацадемy оф Артс (Греат Бритаин) (Специал репринт изд.). Лондон: Роyал Ацадемy оф Артс. ИСБН 9780810925267. ОЦЛЦ 28174452. 
  12. ^ Давидсон, Ј. ЛеРоy; Сицкман, Лауренце; Сопер, Алеxандер; Паине, Роберт Треат (1958). „Тхе Арт анд Арцхитецтуре оф Цхина”. Цоллеге Арт Јоурнал. 17 (3): 322. ИССН 1543-6322. дои:10.2307/774007. 
  13. ^ а б Дидрон, Адолпхе Наполéон (1965). Цхристиан ицонограпхy; тхе хисторy оф Цхристиан арт ин тхе Миддле Агес. Ф. Унгар Пуб. Цо. ОЦЛЦ 192994. 
  14. ^ а б Сцхиллер, Гертруд (1971). Ицонограпхy оф Цхристиан арт. Лондон,: Лунд Хумпхриес. ИСБН 9780853312703. ОЦЛЦ 161457. 
  15. ^ „Еарлy Цхристиан сyмболс басед он соме оф тхесе термс”. www.цатхолицбиблицал.ца. Архивирано из оригинала 05. 02. 2019. г. Приступљено 13. 05. 2019.  Невалидан унос |деад-урл=деад (помоћ)
  16. ^ „Wхат ис тхе оригин оф тхе хало тхат ис схоwн абове а саинтлy персонс хеад? | Нотес анд Qуериес | гуардиан.цо.ук”. www.тхегуардиан.цом. Приступљено 13. 05. 2019. 
  17. ^ Стефановиц, Милена. „Свет(л)ост ореола: настанак и развој у оквиру хришћанске иконографије” (на језику: енглески). 
  18. ^ Бритисх Мусеум. (1986). Цаталогуе оф тхе Wаддесдон Беqуест ин тхе Бритисх Мусеум. Таит, Хугх. Лондон: Тхе Мусеум. ИСБН 9780714105239. ОЦЛЦ 16716955. 
  19. ^ Халл, Јамес (1983). А хисторy оф идеас анд имагес ин Италиан арт. Лондон: Ј. Мурраy. ИСБН 9780719539718. ОЦЛЦ 9790198. 
  20. ^ „Халос ин Цхристианитy”. www.термпаперwарехоусе.цом. Приступљено 13. 05. 2019. 
  21. ^ Тате, Сир Хенрy, Оxфорд Университy Пресс, 2003, Приступљено 13. 05. 2019 

Литература уреди

  • Астер, Схаwн Зелиг, Тхе Унбеатабле Лигхт: Меламму анд Итс Библицал Параллелс, Алтер Ориент унд Алтес Тестамент вол. 384 (Мüнстер). 2012. ISBN 978-3-86835-051-7.
  • Црилл, Росемарy, анд Јариwала, Капил. Тхе Индиан Портраит, 1560–1860, Натионал Портраит Галлерy, Лондон. 2010. ISBN 978-1-85514-409-5.
  • Didron, Adolphe Napoléon, Christian Iconography: Or, The History of Christian Art in the Middle Ages, Translated by Ellen J. Millington, H. G. Bohn, (Original from Harvard University, Digitized for Google Books) – Volume I, Part I (pp. 25–165) is concerned with the halo in its different forms, though the book is not up to date.
  • Dodwell, C. R. (1993). The Pictorial arts of the West, 800–1200. Yale University Press. ISBN 978-0-300-06493-3. 
  • Rhie, Marylin and Thurman, Robert (eds.): (1991). Wisdom And Compassion: The Sacred Art of Tibet. ISBN 978-0-8109-2526-7. 
  • Schiller, Gertrud, Iconography of Christian Art, Vol. I, 1971 (English trans from German), Lund Humphries, London. ISBN 978-0-85331-270-3.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Oreol&oldid=26776886”