Патина

Патина је промена боје и текстуре која настаје на површини бронзе или неког другог метала (развија се услед оксидације или неког другог хемијског процеса), нпр. сјај на дрвеном намештају који настаје услед старости, коришћењем и континуираним полирањем, или било која промјена настала на некој површини током времена. На металима је патина слој састављен од различитих хемијских једињења, попут оксида или карбоната, а настаје услед излагања атмосфери и падавина. Појам се такође односи и на временом стечене промене у боји и текстури површине, настале услед нормалног кориштења предмета попут кованог новца или намјештаја. Надаље се појам може проширити на слике, скулптуре и друга дела ликовне и примењене уметности, али и на техничке, те етнографске предмете културне баштине.

Бронзани новчић, Кина, раздобље Хан династије - око 1. века п.н.е., зелена патина.

Настајање и својства

Патине су обично ограничене на изложене површине, те стога могу бити осетљиве (могу се љуштити). Један од разлога због којег је бронза високо цењена као материјал за израду скулптура је и то што патина штити основну површину од даље корозије (ово је у бити тачно само у случају бакра). Права природно настала патина је компактна и ретко показује склоност ка љуштењу. Месинг је такође отпоран на корозију, међутим патина на месингу није тако атрактивна као она на бронзи.

Етимологија

Сама реч потиче од латинског израза за плитку посуду, док у италијанском означава танки слој накнадно пожутелог лака. Сликовито значење може бити и било какав вид избледелости, односно тамњења услед природног и неизбежног старења.

Хемијски процес стварања патине назива се патинирање, а уметничка дела превучена патином су патинирана.

Стечене, природно настале патине

Кип слободе, Њујорк, САД - пример природно формиране патине на бакру.

Зелена патина која природно настаје на бакру или бронзи, понекад се назива и вердигрисом, састављена је од мешавине хлорида, сулфида и карбоната. Атакамит је назив минерала који је саставни део неких патина (хлорида), а вердигрис је опет више специфичан облик те може настати у додиру бакра и сирћета или сирћетне киселине. Како је исто једињење водорастворно, не може се користи у спољашњим условима и чешће се користи као пигмент. Један од примјера патине је и зелени површински слој који настаје на бакру, где настаје базни карбонат. Овај се слој може формирати како на бакру тако и на његовим легурама, као што су бронза и месинг.

Често се на старом и коришћеном ватреном оружју развија на местима где се истрошило плављење, фосфатирање или неког други заштитни завршни слој. Такво се оружје сматра вреднијим од оног на ком је оштећен завршни слој обновљен. Патина у том случају штити оружје од даљег рђања до ког нормално долази на местима где је заштитни слој истрошен.

Слој патине обично настаје током дужег излагања спољним условима. Бакарни ће кров брже развити патину од рецимо бакром оплоченог прочеља, пре свега што се на закошеним површинама вода задржава дуже него на вертикалним. Код грађевина у близини мора патина ће се развити брже него у континенталном делу.

На пример у Лондону ће за формирање патине требати и педесетак година до настанка за бакар типичне зелене патине. Прочеља обложена бронзом или месингом ће изгледати другачије него она од чистог бакра.

Нанешене, вештачке патине

Кип ждралова - пример вештачки нанешене патине на бронзу.

Умјетници и обрађивачи метала патинирање користе као интегрални део обликовања и украшавања предмета, те намјештаја, како би код истих створили утисак старости. У обради метала се на патинирање може гледати као на синоним за хемијско, електрохемијско и термичко бојење метала, у том случају би споменуто било тек сужење претходног појма на имитирање природно насталих патина.

Разне хемикалије, како оне које се користе у домаћинству, тако и комерцијални производи, могу се применити за добивање различитих патина. Уметници их користе за украшавање површине, и то за добивање специфичних боја односно текстуре.

Боја је овде изразито зависна од састава кориштеног раствора. За бакарне легуре, попут бронзе, хлориди ће развити типично зелену боју, док ће кориштење калијумовог полисулфида произвести смеђу боју. Примена амонијум сулфида даје плаво црну, калијум полисулфид даје више смеђе-црну, бакар нитрат ће пак дати плаво зелену, а гвожђе(III) нитрат жуто смеђу боју, с нагласком да је ово тек поједностављена, основна палета. Код скулптура и других уметничких предмета развој патине се може убрзати загревањем. Распон боја је у том случају од мат жуте, попут камена пешчаника, до дубоко плавих, зелених, белих, црвених, као и разних нијанси црне.

У неким техникама патинирања одређену улогу има и кориштење пигмента. Надаље се површина може модификовати применом уља, воскова и разних лакова. Познато је и да је Аугусте Родин, чувени француски вајар, од својих асистента тражио да уринирају по скулптурама у дворишту радионице. Треба споменути и јапанску школу патинирања метала, они за разлику од других користе сразмерно мали број патина, али су зато развили велик број легура на које раније споменуте патине различито реагују, зависно од састава легуре.

Патину можемо наћи и на клизном прстењу, те дијеловима четкица електромотора. У том се случају ради о патини насталој услед корозије, која је зависна од састава ваздуха, те остацима трошења угљених делова, као и влази, тако да њеном настанку требају посебни услови. Слична појава се може запазити и на металним посудама за печење. Овде патина настаје уз одговарајуће одржавање. Састоји се већином од изгорелог уља, које спречава даље лепљење хране за посуду.

Вредност

Независно од естетског изгледа и заштите, стручњаци за процену старина потврђују да код предмета са очуваном неоштећеном патином расте вредност објекта, те се овај непорециви траг старења и историје предмета непосредно одражава у вредности истог.

У смислу старине патина је сведочанство свега што се током историје десило предмету. Одломљен део ноге намјештаја, траг гребања на плочи стола, исушеност боја, напрслина у завршном слоју или у глазури код керамике, нежни трагови истрошености на рубу плоче. Све те ствари суделују у стварању мекшег спољног изгледа, те суптилне промене у боји. Све то гради карактер предмета. Патина у себи носи све ове ефекте, било природне или узроковане деловањем човека, и све то заједно чини праву старину.

Додатна литература

• Hughes, Richard; Rowe, Michael "The Colouring, Bronzing and Patination of Metals", London 1991.
• LaNiece,Susan; Craddock,Paul "Metal Plating and Patination: Cultural,Technical and Historical Develpoments",Boston 1993.
• Deutsches Kupfer Institut "Chemische Faerbungen von Kupfer und Kupferlegirungen", Berlin 1974.
• Fishlock, David "Metal Colouring", Teddington 1962.
• Hiorns, Arthur "Metal Colouring and Bronzing", London 1907.
• Georg Buchner: Die Metallfärbung und deren Ausführung. Mit besonderer Berücksichtigung der chemischen Metallfärbung., Berlin 1901
• Brachert,Thomas "Patina-von Nutzen und Nachteil der Restaurierung", Muenchen 1985.
• Будија, Горан "Збирка рецептура за кемијско, електрокемијско и термичко бојење метала, те добивање металних превлака утрљавањем, уроњавањем и електролитским путем", Загреб 2010.
• Sugimori,Eitoku "Japanese Patinas",Brunswick 2004.

Spoljašnje veze

• Patine - formule
• Patina on bronzanim skulpturama