Песме умрлој деци (Густав Малер)

ПЕСМЕ УМРЛОЈ ДЕЦИ, кантата за мецосопран и оркестар.

Општи поглед

Ово је зрело, али по својој снази драматично и једно од најпотреснијих дела икада писаних у музичкој литератури. Циклус је писан на стихове песника Фридриха Рикерта (1788 - 1866), из његове истоимене збирке, где песник оплакује смрт своје двоје деце, умрле од шарлаха. Та је збирка мешавина узвишеног и баналног, а Малер је са себи својственом песничком обдареношчу, из ње одабрао пет најбољих и истакао их умешним редоследом и ефектном, рафинисаном музиком испуњеном болом и достојанственим мирењем са судбином. Циклус је компонован током 1901. и 1902. године,а премијерно изведен у Бечу 29. јануара 1905. године. Значи у време релативно сретног периода живота испуњеног венчањем са Алмом Шиндлер и рођењем ћерки Марије и Ане. Међутим, Марија умире 13. јула 1907. године у Мајернигу (као и Рикертова деца, од шарлаха), па је у психолошком погледу време настанка ове кантате веома интересантно - Малера је засигурно морало руководити несвесно предосећање да ће и он сам искусити бол губитка детета. Кантата је један бескрајни перпетуум мобиле, чији је коловођа смрт, која је учинила своје. Након пете песме, може се и одмах наново почети са првом. Кантата укупно траје 27 минута.

Анализа дела

Прва је песма Па ипак сјајно сунце сја. Она нам доноси сажету филозофију природе. Почиње је обоа, потцртана судбинским тимбром звончића. У ноћи је једно дете умрло, а сунце ујутру ипак свима сја, као да у ноћи не беше зла. Ти поздрави сунцу, ипак су слаби: у средишњем делу песме, један краћи интермецо у оркестру оживљава налет силнога бола. У завршници песме, сусрећу се два драматична удара гонга. Друга је песма Сада видим зашто ме гледаш тим мрачним погледом. Почињу је два удара у оркестру, која симболизују грумење земље које пада, прекривајући мали ковчег. А отац у свом болу призива прошлост. I тако се бол полако губи у измаглици времена и пева се о некадашњем сјају дечјих очију, које ако икада угасну, на њих подсећа сјај са ноћног небеског свода. Трећа је песма једна сетна успаванка, Кад Твоја мајчица, која пева о успоменама које су остале у дечјој соби. Звуци виолончела дочаравају сузе усамљених родитеља. Четврта песма призива повратак деце: Често мислим. То је један Марш Анђела, кога уз глас предводе виолине и који се све више тонално подиже и нестаје у даљини. Пета и финална песма је По овом времену. Кроз олују и пљусак, приказану у дивљем махнитању оркестра, у гласу се још једном распламсава ватра бола: Нака деца дођу кроз олују и пљусак. Но, једним мајсторким композиционим обртом, олуја се претвара у резигнацију. Најпре у гласу, а затим и у оркестру потцртаном смиреним тимбром челесте, до свести долази мир савладаног бола: Деца више нису под влашћу природе и њених страхота, већ у Божјој кући, под заштитом руке Господње. Финале је једна мирна, узвишена у својој мелодици, Анђеоска успаванка.

Интерпретативни изазов

За извођаче овог дела на концертима је од нарочитог значаја, да Песме умрлој деци изводе управо са музичким пркосним достојанством, управо оним каквим се подноси неки тежак губитак. I посебно увежбаном вокално - инструменталном техником. Свака плачљивост умањује вредност интерпретације овог веома потресног дела.

Извођачи

Џенет Бејкер-мецопсопран и Хале Оркестар из Лондона, диригент: Џон Барбироли

Криста Лудвиг-мецоцопран и Берлинска Филхармонија, диригент: Херберт Фон Карајан

Дитрих Фишер - Дискау, баритон (Малерове вокалне циклусе равноправно могу тумачити и женски глас мецосопран и мушки баритон) и Симфонијски оркестар Радио Берлина, диригент: Рикардо Шаји

Светлана Сердар-мецосопран и Београдска Филхармонија, диригент: Урош Лајовиц.