Пиратерија у музичкој индустрији

Пиратерија у музичкој индустрији представља процес копирања и репродукције звучних записа без одобрења њихових власника. Појединац или организација који врше израду пиратских копија свесно учествују у крађи интелектуалног и креативног рада оригиналних уметника и на тај начин крше њихова ауторска права. Жртве овог злочина су композитор, текстописац, аранжер музике, уметник и продуцент снимања, а крајње жртве су заљубљеници у музику, јер губитак у музичкој индустрији повлачи мање новца за инвестирање у нове уметнике, албуме и музику.

Тренд музичке пиратерије постоји одавно, али никада није досегао снагу какву има данас. Проблем пиратерије се повећао са развојем нових технологија, омогућивши пиратима да што лакше обављају активности неовлашћеног копирања музике и њене дистрибуције. Према једном истраживању, годишња штета у Сједињеним Америчким Државама проузрокована музичком пиратеријом, процењује се на 12,5 милијарди долара, више од 70.000 изгубљених радних места и укупним губитком плата од 2 милијарде долара.

Облици пиратерије

Физичка пиратерија

Физичка пиратерија обухвата активности продаје и дистрибуције нелегалних копија пиратских компакт-дискова, касета или других носача звука. Може се поделити на 3 типа:

• Проста пиратерија (енгл. simple piracy) обухвата производњу и дистрибуцију копија звучних записа у физичким облицима без претходне дозволе ствараоца. Термин “пиратерија” се односи на активности које могу проузроковати комерцијалну штету. На тај начин, оригинални аутор је на губитку, док пирати односе сву зараду од продаје. Паковање пиратских копија се може разликовати од оригинала, а фалсификати најчешће садрже компилације уметника или колекцију песама одређеног жанра.
• Фалсификовање (енгл. counterfeits) подразумева неовлашћено копирање звука, омота албума, жига, етикете и паковања оригиналног производа, са циљем да се приликом куповине потрошач обмане веровањем да је купио оригинални производ. Фалсификовани производи се најлакше могу препознати на основу бар-кода који се налази на средини компакт-диска. Овај облик пиратерије се најчешће јавља у регионима са ниским примањима и високом незапосленошћу, а њих нарочито поспешују високе марже, смањење цена опреме за фалсификовање, и организоване криминалне банде које учествују у трговини.
• Бутлег (енгл. bootleg) обухвата неовлашћено снимање, обраду, израду копија и продају аудио и видео концерата без дозволе уметника или овлашћене издавачке куће која може имати једино право на снимање и објаву тих перформанси.

Интернет пиратерија

Интернет пиратерија представља незакониту репродукцију и/или дистрибуцију било ког заштићеног дигиталног материјала који се може преносити од корисника до корисника путем интернета. Музичке датотеке, видео датотеке, електронске књиге, софтвер, и други електронски материјали се могу преносити путем мрежа за размену фајлова, пиратских сервера, веб-сајтова или хакованих рачунара. Целокупна радња, од рекламирања до продаје, се обавља интернетом. Први типови пиратизованих датотека – дигиталне музичке датотеке које се преносе софтвером за размену датотека између корисника, појавиле су се на интернету почетком 90-их.

Дељење датотека (енгл. file sharing) се дефинише као процес слања датотека на интернет тако да се оне касније могу преузети и репродуковати. Софтвери који се користе за дељење датотека нису нелегални пер се, али коришћење таквих софтвера за прибављање датотека заштићених ауторским правима је противзаконито. Посебни дистрибуциони канали за дељење датотека су П2П (енгл. peer-to-peer) сервиси који омогућавају рачунарима директно повезивање са другима у циљу размене и копирања датотека путем децентрализованих мрежа. У П2П мрежама рачунари су међусобно директно повезани. Таква мрежа омогућава корисницима да размењују датотеке без посредовања централног сервера.

Историја музичке пиратерије

Напстер револуција

Први облици пиратерије у музичкој индустрији се јављају током седамдесетих, са првом појавом касета. Пре тога, грамофонске плоче, као носачи звука, се нису могле умножавати – онај ко није могао да их приушти, ишао је код пријатеља или је песме ишчекивао на радију. Почетком седамдесетих, појављују се прве касете и касетофони који ускоро постају алтернатива грамофону. Љубитељи музике су на тај начин могли да снимају музику преко радио емисија или других касета. Међутим, ова технологија у то време није представљала велику претњу индустрији јер квалитет звучних записа није био ни приближан оригиналу, процес преснимавања је био скуп и дуготрајан, а ни прилично популаран.

Напстер, популарни сервис за дистрибуцију музике, је елиминисао та ограничења, а слушаоцима омогућио приступ великој мрежи музичких датотека. Софтвер је омогућавао људима да претражују музичке датотеке на чврстим дисковима других корисника и преузму их бесплатно. Иако Напстер није чувао пиратске садржаје на сопственим серверима, убрзо је наишао на оптужбе да дељење фајлова између корисника промовише пиратерију. На врхунцу своје популарности у фебруару 2001. године, када је 26,4 милиона јединствених корисника користило њихове услуге, организација која окупља и штити права највећих музичких издавача у Сједињеним Америчким Државама против "нелегалног преснимавања" тј. дистрибуције музичких фајлова путем интернета - РИАА, тужила је суду фирму Напстер, а потом и позната група "Металица“.

Судском одлуком из 2002. године, наложено је гашење сервиса и исплаћивање милионских одштета музичким ствараоцима и власницима ауторских права. Након гашења Напстера, светско тржиште суочило се са новим програмима који су по функцији били слични Напстер-у: Казаа, Грокстер, Морпхеус, еДонкеy и сл. За разлику од Напстера, компаније које су развиле ове сервисе нису се сматрале директним кривцима за дистрибуцију пиратског садржаја, јер је приликом креирања корисничког налога за коришћење њихових сервиса сваки корисник морао да прихвати услове коришћења (енгл. privacy policy), у којем прихватају одлуку да компаније нису одговорне за понашање својих клијената. Ипак, то није спречило организацију РИАА да поред компанија, гања и појединце који су свесно дистрибуирали садржај заштићен ауторским правима. Неки од ових сервиса су недуго затим угашени, док су се остали базирали на претплати, која је легално дозвољавала корисницима да преузимају музику преко њихових сервера.

Нова генерација

Систем примене Напстера и сличних сервиса се заснивао на међусобној размени датотека, што значи да су учесници у размени били одговорни за нелегалну дистрибуцију и директно наношење штете дискографским кућама, носиоцима ауторских права на мултимедијални садржај. Могућност да сваки корисник претражи дељени садржај других корисника, је омогућавала да истражни органи судским поступцима гоне појединце и компаније које су кршиле ауторска права на овај начин.

Поучени претходним искуством, пирати су креирали нови протокол који ће онемогућити организацијама за заштиту ауторских права кривично гоњење сваког лица које учествује у размени датотека – БитТоррент. Мрежа базирана на БитТоррент протоколу је децентрализована, што значи да не постоји ниједан сервер на који се клијент повезује, нити је могуће, у било ком тренутку, видети све компјутере у мрежи. Претрага за датотекама се своди на претрагу .торрент датотека у којима се налази списак рачунара са жељеним датотекама. Широка распострањеност протокола је довела до веровања да је оваква технологија преношења података незаконита и забрањена, пре свега због огромног коришћења у сврху дистрибуције материјала заштићеног ауторским правом.

Правни оквир

Национални оквири

У Србији је такође донет низ одредби и закона како би се обезбедили аутори дела и њихова права, што јасно говори о тежњи Србије да смањи и ограничи губитке узроковане пиратеријом. Кривични законик Републике Србије примењује неколико чланова за повреду интелектуалне својине.

Повреда моралних права аутора и интерпретатора уређује се чланом 198 Кривичног законика. За објављивање у целини или делимично, стављање у промет, или на други начин јавно оглашавање туђег ауторског дела или интерпретације, прописана је новчана казна, или казна затвора до три године. Особа која врши измену или прераду туђег ауторског дела, без дозволе аутора, кажњава се новчаном казном или затвором до једне године. За стављање у промет туђег ауторског дела или интерпретације, на начин којим се вређа част, или углед аутора или извођача, прописана је новчана казна, или казна затвора до шест месеци. Предмети злоупотребе се у свим ставовима члана 198, одузимају.

Неовлашћено искоришћавање ауторског дела или предмета сродног права уређује се чланом 199 Кривичног законика. Особа која неовлашћено објави, сними, умножи, или другим начином јавно саопшти у целини или делимично ауторско дело или интерпретацију, кажњава се затвором до три године. Истом казном кажњава се починилац који стави у промет, или са намером стављања у промет држи неовлашћено умножене или неовлашћено стављене у промет примерке ауторског дела или интерпретације. Ако је дело из оба става учињено са намером прибављања имовинске користи за себе или другог, починилац се кажњава затвором од шест месеци до пет година. За вршење производње, увоза, стављања у промет, продавања, давања у закуп, рекламирања у циљу продаје или давања у закуп, држања у комерцијалне сврхе или коришћења уређаја или средства са циљем повреде ауторског и сродног права, предвиђена је новчана казна или казна затвора до три године.

Међународни оквири

Први међународни споразум, дефинисан у циљу смањења разлике у законима о ауторским правима различитих држава, је Бернска конвенција о заштити књижевних и уметничких дела која је у Србији ратификована 1986. године. У креирању споразума, учествовао је и познати француски писац, Виктор Иго. Према овој Конвенцији, ниједно дело заштићено ауторским правом не сме бити репрудоковано, преведено, адаптирано, изложено или изведено у јавности, дистрибуирано, емитовано, нити рекламирано без дозволе ствараоца.

Светска (Универзална) конвенција о ауторском праву, која се ослања на Бернску конвенцију, предвиђа систем заштите који на основу међународне кореспонденције обезбеђује ауторско право на пољу књижевности, науке и уметности. Споразум је усвојен у Србији 1973. године.

Римска конвенција из 1961. године , чији је основни циљ заштита уметника, произвођача фонограма и установа за радио дифузију, усвојена је у Србији 2002. године. Због широко присутног и све већег неовлашћеног умножавања фонограма и штете коју ово проузрокује интересима аутора, извођача и произвођача фонограма, прихваћена је Конвенција о заштити произвођача фонограма од неовлашћеног умножавања њихових фонограма, закључена 1971. године у Женеви, а ратификована у Србији 2002. године.

Најновије конвенције са подручја заштите ауторских права књижевних и уметничких дела, су WИПО уговор о ауторском праву и WИПО уговор о интерпретацијама и фонограмима, оба усвојена на Дипломатској конференцији одржаној 1996. године. Република Србија је ратификовала обе конвенције 2002. године.

Правна регулатива у Сједињеним Америчким Државама и Европској унији

Проблем са пиратеријом у Сједињеним Америчким Државама датира још од 18. века. Донето је много правних одредби да би се, ако не искоренио, донекле у некој мери смањио проблем са пиратеријом.

Тхе Цопyригхт Ацт из 1790. године је први закон које су донеле Сједињене Америчке Државе у вези са заштитом ауторских права. Закон је давао право власнику да штити свој рад у периоду од 14 година, који се могао продужити и на наредних 14 година по истеку права. Ко год би прекршио овај закон, био би новчано кажњен у износу од 50 центи за сваки примерак и одузимањем истих. Ревизија закона из 1976. године је значајно исправила и побољшала права аутора. Према овој ревизији, трајање ауторског права је 70 година након смрти аутора, а ако је дело створила група, онда трајање права важи 70 година након смрти њеног последњег члана. Сва дела која су настала пре ступања на снагу овог закона била су заштићена 95 година.

ДПРА (Дигитал Перформанце Ригхт Ин Соунд Рецордингс Ацт) Експанзијом интернета, створили су се нови проблеми за власнике ауторских права, пре свега у области емитовања звучних записа путем интернета. У циљу заштите аутора, закон који је објављен новембра 1995. дефинише права аутора на звучне записе приликом њихових дигиталних емитовања. Закон даје могућност да појединци или организације користе дело неког аутора, под условом новчане надокнаде директно аутору или лицу овлашћеном од стране аутора.

Тхе Дигитал Милленниум Цопyригхт Ацт (ДЦМА) донет 1998. године фокусира се на забрану постављања и преузимања ауторских дела. Дајући овлашћења провајдерима, исти могу делимично да контролишу садржаје на интернет страницама забраном њиховог приказивања. ДЦМА је проширење претходних закона који су донети у жељи да се смањи пиратерија музичких и осталих садржаја на интернету и представља најзначајнију реформу законодавства у Сједињеним Америчким Државама у подручју заштите интелектуалне својине.

Анти-Цоунтерфеитинг Траде Агреемент (АЦТА) донет је октобра 2011. године између Јапана, Сједињених Америчких Држава, Јужна Кореје, Аустралије, Новог Зеланда, Канаде и Сингапура. Споразум против трговине фалсификатима би требало да стандардизује мере за заштиту ауторских права, које подразумевају затворске и новчане казне, а обухвата праћење активности на интернету свих корисника у потрази за фалсификованим садржајем. Иако је закон у јануару 2012. године потписала Европска комисија, Европски парламент је у априлу исте године суспендовао његову ратификацију.

У циљу заштите интелектуалне својине и смањења интернет пиратерије, предложени су закони међу којима су Закон о спречавању пиратерије на интернету (енгл. SOPA - Stop Online Piracy Act) и Закон о заштити интелектуалне својине (енгл. PIPA - Protect Intellectual Property Act). Оба закона су унела доста неслагања и негодовања већине земаља, али и жестоку осуду интернет заједнице, због чињенице да ће сав интернет саобраћај бити провераван од стране надлежних органа и да се тиме озбиљно нарушава, или чак потпуно губи, људско право на приватност, слободу говора и информисања, па покушаји да се они уведу нису успели.

Европска унија је такође покренула рат против пиратерије, због великих губитака које је иста наносила чланицама. Значајнији закони у овој области су: Зелени папир, из 1998. године, Директива о јачању права на интелектуалну својину донета 2004. године и Европски план против пиратерије усвојен 2008. године. План се састојао у удруживању свих земаља и чланица у доношењу ригорознијих сопствених закона, како би се смањила стопа и повела ефикаснија борба против пиратерије у Европској унији. Највећу правну реформу у борби су постигле Велика Британија и Француска.

Стратегија борбе против пиратерије у Србији

Завод за интелектуалну својину, основан 2003. године, има улогу националног координатора за права интелектуалне својине и у његовој надлежности су послови који се односе на права индустријске својине, ауторска и сродна права.

Закон о ауторском и сродним правима усвојен је 2009. године, а најновији предлог измена и допуна закона укључује ограничења коришћења ауторских дела која постоје у Европској унији. У складу са Прелазним споразумом, од Републике Србије се очекује да приступи одређеном броју мултилатералних конвенција о правима интелектуалне својине и предузме неопходне мере којима ће гарантовати заштиту ауторских права.

Закон о оптичким дисковима, усвојен 2011. године, донет је у циљу смањења обима пиратерије и спречавања нелегалне производње и промета дискова. Закон правно уређује област производње, умножавања, промета увоза и извоза оптичких дискова и опреме за њихово произвођење и репродуковање. Законом је предвиђена строга контрола увезених оптичких дискова чиме је успостављена сарадња између Управе царина и тржишне инспекције.

Закон о организацији и надлежности државних органа у борби против високотехнолошког криминала усвојен је 2005. године. Кључне институције за примену закона су тужилац за високотехнолошки криминал, специјализоване полицијске јединице, специјализовано одељење царине, специјализована јединица за пореску инспекцију, пореска полиција, тржишна инспекција и различита судска већа. У циљу смањења пиратерије, формирано је Координационо тело институција укључених у борбу против кривотворења и пиратерије од стране Завода за интелектуалну својину.

Комисија за ауторско и сродна права, основана 2010. године, надлежна је за доношење одлука о тарифи коју предлажу организације за колективно остваривање ауторског и сродних права. На територији Републике Србије,тренутно три организације имају важећу дозволу за колективно остваривање ауторског и сродног права: СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије, ОФПС - Организација произвођача фонограма Србије и ПИ - Организација за колективна права интерпретатора.

Будућност музичке индустрије

Константни развој нових технологија је утицао на начин прибављања и слушања музике. У 2011. години, по први пут у историји, продаја музике дигиталним путем надмашила је традиционалну, "физичку" продају дискова, а процењује се да су перспективе за даљи развој дигиталних садржаја на интернету огромне. Развој "облак" рачунарства (енгл. cloud computing) довео је до настанка бројних музичких сервиса. Међу њима се налази Спотифy, музички сервис који омогућује корисницима да путем интернета бесплатно претражују базу са више од 15 милиона песама и да слушају музику коју нису купили. Сервис је легалан, а профит се остварује захваљујући рекламама које се приказују корисницима и новцу који долази од претплатника. Спотифy тренутно није доступан у Србији, као ни у многим земљама, због компликованих закона о ауторским правима. Према последњим истраживањима, упркос доступности легалних платформи, сваки четврти човек приступа нелегалним странама са циљем преузимања музике, што говори о порасту пиратерије. У извештају се наводи и позитиван пример успешног закона против пиратерије који је спроведен у Француској под називом "Хадопи", према којем се кориснику након три узастопна преузимања нелегалног садржаја забрањује приступ страници.

Види још

• Ауторско право
• Ауторско дело
• Сајбер криминал
• Заштита од копирања
• Рачунарство у облаку
• Дигитално преузимање
• Пиратска партија

Спољашње везе

• Завод за интелектуалну својину Архивирано на сајту Wayback Machine (18. децембар 2011)
• СОКОЈ - организација музичких аутора Србије
• Организација за колективно остваривање права интерпретатора
• Организација произвођача фонограма Србије
• Pro-music
• International Federation of the Phonographic Industry
• Recording Industry Association of America