Пирофосфати (дифосфати) су ањони, соли, и естри пирофосфорне киселине.[3][4] Као прехрамбени адитиви, дифосфати су познати као E450.

Пирофосфат
Пyропхоспхате анион
Називи
Други називи
Дифосфат
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
DrugBank
Е-бројеви Е450 (згушњивачи, ...)
  • [O-]P(=O)([O-])OP(=O)([O-])[O-]
Својства
P2O74−
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Хемија уреди

Пирофосфати се могу припремити загревањем фосфата (грч. pyro - ватра). Пирофосфати су добар комплексирајући агенс и имају мноштво индустријских примена. Пирофосфат је први члан фамилије полифосфата.

Термин пирофосфати је такође име естара формираних кондензације фосфорилисаних биолошких једињења са неорганским фосфатом као што једиметилалил пирофосфат. Ова веза је високо енергетска фосфатна веза.

Синтезу тетраетил пирофосфата је први описао 1854. Филип де Клермонт.

Биохемија уреди

Пирофосфати су веома важни у биохемији. Ањон P2O74− (PPi) се формира у ћелијама хидролизом ATP-а у AMP.[5]

ATP → AMP + PPi

На пример, кад се нуклеотид угради у растући ДНК или РНК ланац посредством полимераза ослобађа се пирофосфат (PPi). Пирофосфоролиза је супротна реакцији полимеризације. У њој пирофосфат реагује са 3'-нуклеотид монофосфатом (NMP или dNMP), који се уклања из олигонуклеотида уз ослобађање кореспондирајућег трифосфата (дНТП из ДНК, или НТП из РНК).

Пирофосфатни ањон (P2O74−) је анхидрид фосфата. Он је нестабилан у воденом раствору и хидролизује се неорганске фосфате:

P2O74− + H2O → 2 HPO42−

или у биолошкој нотацији:

PPi + H2O → 2 Pi

У одсуству ензиматске катализе, реакције хидролизе једноставних полифосфата као што је пирофосфат, линеарни трифосфат, АДП, и АТП нормално теку изузетно споро у свим изузев високо киселих средина.[6]

Референце уреди

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Еван Е. Болтон; Yанли Wанг; Паул А. Тхиессен; Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy. 4: 217—241. дои:10.1016/С1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Хоусецрофт, C. Е.; Схарпе, А. Г. (2008). Инорганиц Цхемистрy (3. изд.). Прентице Халл. ИСБН 978-0-13-175553-6. 
  4. ^ Холлеман А. Ф.; Wиберг Е. (2001). Инорганиц Цхемистрy (1ст изд.). Сан Диего: Ацадемиц Пресс. ИСБН 0-12-352651-5. 
  5. ^ Доналд Воет; Јудитх Г. Воет (2005). Биоцхемистрy (3 изд.). Wилеy. ИСБН 9780471193500. 
  6. ^ Хуебнер ПWА, Милбурн РМ (1980). „Хyдролyсис оф пyропхоспхате то ортхопхоспхате промотед бy цобалт(III). Евиденце фор тхе роле оф полyнуцлеар специес”. Инорг Цхем. 19 (5): 1267—72. дои:10.1021/иц50207а032. 

Спољашње везе уреди