Википедија

Појединачни правни акт

Појединачни правни акт се доноси на основу општег правног акта (закона) и уређује конкретну ситуацију. Представља онај акт који садржи или ствара појединачну норму.То су углавном писани текстови или усмени искази који у себи садрже индивидуалне правне норме.[1] Потреба за постојањем појединачних аката је велика зато што општом нормом није увек могуће тако прецизно одредити понашање људи. Постоје опште норме којима је неопходно да буду конкретизоване појединачним актом да би се могле остварити, на пример: норма о плаћању пореза сразмерно имовини не може се применити без доношења појединачних норми којима ће се утврдити конкретан износ пореске обавезе сваког појединца. Такође постоји и низ општих норми које се могу одмах и непосредно остварити без потребе да се конкретизују појединачном нормом на пример: норме по којима сви људи имају право на живот или слободу.

Врсте појединачних правних аката

уреди

Појединачни правни акти деле се на две групе:

  • Појединачни правни акти који стварају норме
    • потпуни појединачни акти
    • непотпуни појединачни акти.
  • Појединачни правни акти који стварају само извесне елементе предвиђене у претпоставци правне норме.[2]

Потпуни појединачни правни акти

уреди

Потпуни појединачни акти стварају и диспозицију и санкцију. Овакви акти су релативно ретки у правном поретку.[2]Разлог томе је то што се диспозиција и санкција толико међу собом разликују да њихово појединачно одређивање треба одвојити. Ово се постиже тиме што се надлежност за то додељује различитим субјектима.

У оквиру потпуних појединачних аката разликујемо:

  1. Управни потпун појединачни правни акт- је кад, на пример, управни орган у свом акту одреди и диспозицију и санкцију (када рецимо нареди да позвани приступи по позиву, иначе ће бити кажњен са три дана затвора).
  2. Судски потпун појединачни правни акт- је кад, на пример, суд одреди да је један субјекат дужан да другом исплаћује одређени износ месечно, а у противном да се казни одређеном казном.
  3. Недржавни потпун појединачни правни акт (правни послови)- уговором се често може одредити и казна за његово кршење.

Непотпуни појединачни правни акти

уреди

Непотпуни појединачни акти су они који стварају само диспозицију или само санкцију. Овај акт одређује појединачну диспозицију, било да разрађује диспозицију опште норме, било да је самостално одређује. Појединачни правни акти који одређују диспозицију нужни су за сваки правни поредак. Надлежност за доношење оваквих појединачних правних аката додељена је државним органима и недржавним субјектима. Државни појединачни правни акти који садрже само диспозицију су управни акти, а они који садрже само санкцију су судски акти.[3] Изузетно, диспозиција се може одредити и судским актом (уколико постоји спор).

  • Указ је акт којим шеф државе боди послове из своје надлежности, акт је велике правне снаге али није општи акт већ садржи норму за конкретан однос. На пример, именом и презименом указ о помиловању одређеног затвореника.
  • Управни акт - Најопштије одређено, управни акт јесте појединачни правни акт којим се врши управна власт. Он је, дакле, акт власти, доноси се од стране управе као резултат решавања управне ствари, а то решавање одвија се у управном поступку.[4] Управа је створена да би доносила појединачне акте којима се одређују диспозиције.[2] Пре одређивања диспозиције мора се утврдити постојање чињеница које представљају услов за њену примену. Утврђивање ових чињеница је зато споредан елемент управног акта.[2] Чести случај је да управни акт буде непосредно примењиван принудом, што представља озбиљан изузетак од општег начела по коме се једино санкције могу примењивати принудом. Због неизвршења управног акта, може се на субјекта, који је одбио да акт изврши, применити још и санкција коју одређује суд. Уколико се каснијим испитивањем законитости тог управног акта утврди да је био незаконит, следи његово поништење. На пример управни акт је: управни акт којим се појединцу одређује да у одређено време донесе одређени износ пореза, или да дође у одређено време на одређено место ради служења војске.
  1. Правни посао је појединачан акт недржавног субјекта. Он одређује диспозицију која регулише понашање субјекта, и као таква је обавезна само са његовим пристанком. Примери оваквих правних послова јесу уговор, тестамент, брак итд. Најважнија подела правних послова јесте на једностране (они послови које доноси само једна страна) и двострани (послови које стварају најмање две стране својим сагласним закључком). Могу се још поделити и на наплативе (купопродаја) и бесплатне (даровање) правне послове, затим на правне послове међу живима и правне послове за случај смрти (опоруке), као и на апстрактне (не види се прави разлог због кога се склапа правни посао) и каузалне (види се правни разлог-купопродаја).[5]
  2. Судска пресуда у формалном смислу представља акт који доноси суд по судском поступку, а у материјалном смислу то је појединачан правни акт којим се одређује санкција. Да би се могла изрећи санкција, треба претходно утврдити да ли постоји услов за њену примену. Зато се судским актом прво утврђује постојање прекршаја па се тек онда одређују санкције. Постоји потпун судски акт (обухвата утврђивање прекршаја и изрицање санкције) и непотпун судски акт (састоји се из утврђивања да прекршај не постоји и одлуке да се санкција не може применити). У већини случајева суд утврђује постојање прекршаја тек онда кад постоји спор између две стране у коме једна од њих тврди да постоји прекршај и тражи да се одреди санкција, док друга то пориче. За овакву ситуацију карактеристично је да субјекти не знају тачно како гласе правни прописи те се суд у том случају појављује као непристрасни трећи субјекат између две стране у спору. Судски акт има карактер непроменљивости, неопозивости и ненападљивости.[2] Судским актом је спор коначно окончан и више се не може покретати. Постоје ситуације у којима се највишим државним органима даје за право да путем амнестије и помиловања спрече примену санкција на основу судске пресуде. У оваквим случајевима судска пресуда остаје пуноважна док се њене последице поништавају.

Сличности управног и судског акта су те што се у оба случаја ради о ауторитативним актима којима се примењује општа правна норма на конкретну ситуацију. Док се њихове разлике траже у органу који их доноси, поступку доношења, надлежности судова за решавање спорова, степену везаности доносиоца законом, непроменљивости, утврђивању, односно стварању права, циљу доношења, иницијативи и усмерености, повреди права, карактеру правне норме коју садрже, Управни акт је конкретан ауторитативан акт донет у управи, а судски акт је конкретан ауторитативан правни акт донет у суду.[6]

Референце

уреди
  1. ^ http://sr.wikipedia.org/wiki/Правни_акт, ср.wикипедиа.орг, Правни акти,ставка 2.2. Приступљено 2011-12-12
  2. ^ а б в г д Радомир D Лукић; Будимир П. Кошутић (2008). „Увод у право”. Службени гласник. Београд. ИСБН 978-86-7549-874-2. 
  3. ^ http://www.knowledge-banks.org/poslovno_pravo_10_nfps_2_svi_02/lekcije/lekcija1.htm Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јануар 2012), Пословно правно, Приступљено 2011-14-12
  4. ^ Милосављевић, Богољуб (2008). Управно право. Службени гласник. Београд. стр. 215. ИСБН 978-86-7549-829-2. 
  5. ^ http://www.nasciturus.com/enciklopedija/index.php?title=PRAVNI_POSAO_(NEGOTIUM%2C_NEGOTIA)[мртва веза], правни посао, Приступљено 2011-14-12.
  6. ^ http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0352-57329395261M, Управни и судски акт, Приступљено 2011-14-12

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pojedinačni_pravni_akt&oldid=27749194”