Примарна девијантност
Примарна девијантност је почетна фаза у дефинисању девијантног понашања. Истакнути социолог Едвин Лемерт представио је примарну девијантност као укључивање у почетне чинове девијације.[1] Ово је веома честа појава у друштву, будући да свако делом учествује у кршењу социјалних норми.[2] Примарна девијантност не резултира усвајањем девијантног идентитета, стога особа не мења своју представу себе која укључује идентитет девијантности. Тек када се чин етикетира, могуће је јављање секундарне девијантности. Према Едвину Лемерту, Примарна Девијантност чине дела која су извршили појединци, а која им омогућавају да носе етикету девијантности.[3]
Утицаји на примарно девијантно понашање уреди
Породица уреди
Подршка родитеља и утицај који родитељи имају на своју децу су неки од фактора који највише утичу на понашање у адолесценцији. Ово је прва фаза у којој се уче и усвајају понашања, морал и вредности. Родитељско усмеравање служи да обликује и изнедри оно понашање које ће обезбедити ваљано функционисање у друштву. Похвале, љубав, наклоност, охрабривање и многи други облици позитивног поткрепљења чине највећи део подршке родитеља. Медјутим, ово није све што је потребно како би се спречило формирање и јављање девијантног понашања. Родитељи морају да примене "ефективну дисциплину, надзор и технике за решавање проблема".[4]" Деца која потчу из породица у којима родитељи не подстичу позитивна понашања и у којима родитељи не кажњавају девијантна понашања прикладно, су деца која ће се вероватно и сама понашати девијантно. Оваква веза се сматра слабом и узрокује да се деца понашају девијантно.[5]"
Вршњаци уреди
Јаке везе са родитељима су веома битне у одабиру социјалне групе са којом ће се дете удружити. Када је у кући мало или када нема контроле, када нема позитивног поткрепљења од стране родитеља, и када дете нема позитивна осећања према школовању и образовању; тада је веома вероватно да ће се дете удружити са девијантним вршњацима.[6] Када се удружују са девијантним вршњацима, деца прихватају више девијантног понашања него што би чинила да су изабрали другу социјалну групу. Због овога је неопходно да веза родитељ-дете буде јака јер ће та веза имати пресудан утицај на избор вршњака и на то да ли ће дете бити део примарно девијантног понашања као малолетник.
Доприноси у социологији уреди
Франк Таненбаум уреди
Франк Таненбаум, је тврдио да је примарно девијантно понашање безазлено или забавно онима који се тако понашају, али и да такво понашање може постати сметња и бити виђено као врста деликвенције од стране њихових родитеља, предавача па чак и од стране оних који спроводе закон. Таненбаум је разликовао две врсте девијантности. Прва врста је почетно дело за које дете сматра да је безазлено али је оно ипак окарактерисано као девијантно од стране одраслих, овакво етикетирање се назива Примарна Девијантност. Након етикетирања, јавља се друга врста, односно секундарна девијантност у којој се и дете и одрасла особа слажу да су девијантни . Таненбаум је изјавио да "превелико драматизовање" око девијантних радњи може проузроковати да неко буде етикетиран и да тај неко прихвати да буде девијантан. Због прихватања овакве етикете, они ће најзад напредовати од примарно девијантног до секундарно девијантног понашања, поћињавајући тако озбиљније прекршаје.[7]
Теоријски приступи уреди
Теорија етикетирања уреди
Теорија која је била преовладавајућа а која се односи на Примарну Девијантност била је развијена почетком 1960-их од стране групе социолога и названа је теорија етикетирања. Теорија етикетирања је дублет симболичком интеракционализму. Симболички интеракционализам је теоријски приступ у социологији који је разиво чувени Џорџ Херберт Мид. Овај приступ наглашава да језик и симболи имају кључну улогу и да су основни елементи у људској интеракцији.[8] Теорију етикетирања према теоретичарима етикерирања: примењују они који се старају о закону и поретку, као што су полицајци, судије; итд. Ово су људи који обично етикетирају друге људе који су прекршили закон или извршили неки други прекршај. Етикета "девијације" не долази од стране оног ко је дело починио, већ долази од стране онога ко је моћнији од особе која је етикетирана. Ова теорија је страховито критикована јер није могла да објасни шта у почетку изазива девијацију. Како год, теорија етикетирања била је усмерена на проналажење објашнења како је етикетирање повезано и како може да изазове секундарну девијантност.[9]
Теорија аномије уреди
Роберт Мертон је развио теорију аномије која посвећена искључиво узроку девијантности. Појам аномије је позајмљен од 'кума социологије' Емила Диркема. Аномија је "слом друштвених норми који настаје када друштво приморава људе да буду амбициозни али не успева да обезбеди легитимне прилике за успех" [10]. Мертон је сматрао да друштво ставља значајан нагласак на важност постизања успеха.. Ипак, овај циљ није достижан људима свих друштвених слојева. Мертон такође тврди да су људи нижих друштвених слојева, услед недостатка ресурса да постигну висок ниво успеха, приморани да изврше девијантна дела. Мертон је означио девијантно понашање као иновативно.[10]
Теорија социјалног учења уреди
Теорија социјалног учења претпоставља да се девијантно понашање учи кроз друштвену интеракцију са другим људима.[11] Едвин Садерленд је дао образложење ове теорије у којем се објашњава како неко учи девијантно понашање.Ово објашњење се зове диференцијал асоциација.
Диференцијал асоциација уреди
Диференцијал асоциација тврди да "уколико се појединац више дружи са људима који имају девијантне идеје него са људима који имају конвенцијалне идеје, појединац ће вероватно постати девијантан.[12]" Особа која представља девијантан чин није увек нужно и сама преступник. Посебна важностдиференцијала асоциација је у томе што ако се некоме укаже прилика постоји велика шанса да се почини девијантно дело. Иако је могуће је да се појединац удружи и са онима који имају девијантне и конвенцијалне идеје, уколико девијантне везе надјачају конвенцијалне врло је вероватно да ће се појавити девијација. Кључна ствар код диференцијала асоциацијаодноси се на аспект придруживања. Сматра се да је Диференцијал асоциација "узрок девијантности.[12]
Пример примарне девијантности уреди
Чарлс Менсон уреди
Особа која је етикетирана као девијантна је био озлоглашени убица Чарлс Менсон. Менсон је рођен 12 новембра, 1934 у Синсинатију,у Охају. Његов отац, Колонел Скот оставио је Менсонову мајку да га одгаја сама. Кетлен Мадоx Менсонова мајка, је тада имала свега 16 година.Након што је његова мајка осуђена на 5 година затворске казне због оружане пљачке, Чарлс, који је тада имао 7 година, послат је да живи код ујне и ујке у Макмеичен у Западној Вирџинији. Живот код ујака и ујне, обезбедио је Менсону стабилност и могућност да оставари позитиван допринос друштву. Међутим, одсуство мајке и мајчинске љубави довело је до тога да се Менсон врло рано препусти примарно девијантом понашању, што је на крају довело до појаве секундарне девијантности како је одрастао.[13]
Следећи савете другог ујака, "печинског човека" који је живео у планинама Кентакија, Менсон се одлучио да усвоји епитет побуњеника. Менсонов прво девијантно понашање почело је када је имао 9 година када је запалио школу и када је послат у поправни дом. Кроз адолесценцију, Менсона су слали у неколико поправних домова у нади да ће бити рехабилитован. змеђу 1942. и 1947. након њеног изласка из затвора, Менсонова мајка није била у стању да се правилно стара о њему и да му пронађе старатељску породицу. Предала га је надлежнима и дозволила је његово смештање у Гибаулт Школу за дечаке. Десет месеци касније, Менсон је побегао из Гибаулт Школе за дечаке у нади да ће обновити односе са мајком за којим је чезнуо. Након што га је мајка одбила, Менсон је посветио живот девијантности.Менсон је починио доста девијантних дела као што су крадје и провале. Менсон је послат у поправни дом Отац Фланган 1949. После 4 дана у дому, Менсон је побегао и наставио да чини девијантна дела:; као што су крађе аутомобила, провале, оружане пљачке. Менсон је 18 пута побегао из Националне Тренинг Школе за Дечаке у којој је навео да су га злостављали и тукли. Овакво понашање које се јавило у Менсоновим годинама детињства, довело је до тога да носи девијантну етикету и кроз каснији живот, када је напослетку достигао и секундарну девијантност и основао опасан култ Породица Менсон.[13]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Лемерт, Едwин. 1967. Хуман Девианце, Социал Проблемс анд Социал Цонтрол. Енглеwоод Цлиффс, Њ: Прентице-Халл
- ^ О'Градy, Wиллиам. 2011. Цриме ин Цанадиан Цонтеxт. Онтарио: Оxфорд Университy Пресс
- ^ Гидденс, Антхонy; et al. (2014). Introduction to Sociology. New York, New York: W.W. Norton. стр. 168. ISBN 978-0-393-92223-3.
- ^ Carlson, Amber. „How Parents Influence Deviant Behavior among Adolescents: An Analysis of Family Life, their Community, and their Peers”: 44.
- ^ Crosswhite, Jennifer M.; Kerpelman, Jennifer L. (2009). Coercion Theory, Self-Control, and Social Information Processing: Understanding Potential Mediators for How Parents Influence Deviant Behavior. стр. 611—646.
- ^ Carlson, Amber. „How Parents Influence Deviant Behavior among Adolescents: An Analysis of Family Life, their Community, and their Peers”: 47.
- ^ Thio, Alex; et al. (2013). Deviant Behavior (11 изд.). Pearson Education. стр. 37. ISBN 978-0-205-20516-5.
- ^ Giddens, Anthony; et al. (2014). Introduction to Sociology. New York, New York: W.W. Norton. стр. A12. ISBN 978-0-393-92223-3.
- ^ Thio, Taylor, Schwartz (2013). Deviant Behavior (11th изд.). Pearson Education. стр. 38–39. ISBN 978-0-205-20516-5.
- ^ а б Thio, Taylor, Schwartz (2013). Deviant Behavior (11th изд.). Pearson Education. стр. 17–18. ISBN 978-0-205-20516-5.
- ^ Thio, Alex; Taylor, Jim; Schwartz, Martin (2013). Deviant Behavior (11 изд.). Pearson Education. стр. 23–24. Приступљено 30. 11. 2016.
- ^ а б Thio, Alex; Taylor, Jim; Schwartz, Martin (2013). Deviant Behavior (11 изд.). Pearson Education. стр. 24. Приступљено 30. 11. 2016.
- ^ а б Manson, Charles. „Charles Manson: Diane Sawyer Documentary”. www.YouTube.com. Приступљено 19. 10. 2016.