Википедија

Протести у Француској у мају 1968.

Почевши од маја 1968. године, широм Француске је дошло до периода грађанских немира, који су трајали око седам недеља и који су вршени демонстрацијама, општим штрајковима и окупацијом универзитета и фабрика. На врхунцу догађаја, који су од тада постали познати као мај 68, француска економија је заустављена.[1] Протести су достигли тачку у којој су се политички лидери прибојавали грађанског рата или револуције; национална влада је накратко престала да функционише након што је председник Шарл де Гол у једном тренутку тајно побегао из Француске у Немачку. Ови протести су подстакли покрете широм света, песмама, маштовитим графитима, плакатима и слоганима.[2][3]

Протести у Француској маја 1968.
Део протеста из 1968.
Барикаде у Бордоу у мају 1968.
Датум2. мај – 23. јун 1968
(1 месец и 3 седмице)
Локација
Француска
МетодиОкупације, спонтани штрајкови, генерални штрајкови
Резултирало уВандредни законодавни избори
Стране у цивилном сукобу
Водеће фигуре
Нецентрализовано вођство
Франсоа Митеран
Пјер Мендес Франс		 Шарл де Гол
(председник Француске)
Жорж Помпиду
(премијер Француске)

Нереди су почели низом студентских окупацијских протеста против капитализма, конзумеризма, америчког империјализма и традиционалних институција. Снажна полицијска репресија против демонстраната натерала је француске синдикалне конфедерације да позову на штрајкове солидарности, који су се раширили много брже него што се очекивало и обухватили 11 милиона радника, што је више од 22% укупног становништва Француске у то време.[1] Покрет је био карактерисан спонтаним и децентрализованим плаховитим дејствима; ово је створило низ сукоба, понекад чак и интерних сукоба између синдиката и левичарских партија.[1] Био је то највећи генерални штрајк икада покренут у Француској, и први спонтани национални генерални штрајк.[1][4]

Догађаји у мају уреди

Студентски штрајкови уреди

 
Јавни трг Сорбоне, у Латинској четврти Париза
 
Графит у учионици
 
„Живео де Гол” је један од графита на овој згради Правног факултета.
Универзитет у Лиону током студентске окупације, мај–јун 1968

После вишемесечних сукоба између студената и власти на Нантерском кампусу Универзитета у Паризу (сада Париски универзитет Нантер), администрација је 2. маја 1968. затворила универзитет.[5] Студенти на Сорбонском кампусу Универзитету у Паризу (данас Сорбонски универзитет) састали су се 3. маја у Паризу како би протестовали против затварања и претње протеривања неколико студената из Нантера.[6] У понедељак, 6. маја, национална унија студената, Union Nationale des Étudiants de France (UNEF) - још увек у данашње време највећа студентска унија у Француској - и унија универзитетских наставника сазвали су марш у знак протеста против полицијске инвазије Сорбоне. Више од 20.000 ученика, наставника и присталица марширало је према Сорбони, коју је полиција опкољавала. Полиција је папала поворку пендрецима, чим се приближила. Док се гомила углавном распршила, неки су почели да стварају барикаде од свега што је било при руци, а део је бацао калдрмско камење по жандармима, присиљавајући их да се повуку на неко време. Полиција је затим узвратила сузавцем и поново се стуштила на окупљене. Више стотина студената је ухапшено.

Уније средњошколских ученика су изразиле подршку нередима 6. маја. Следећег дана придружили су се ученицима, наставници и у све већем броју млади радници. Они су се окупили код Тријумфалне капије, и захтевали су да се:

  • све кривичне пријаве против ухапшених студената одбаце,
  • полиција напусти универзитет, и
  • власти поново отворе Нантер и Сорбону.

Преговори су пропали, а студенти су се вратили на своје кампусе након лажне дојаве да је влада пристала да их поново отвори, само да би открили да полиција још увек запоседа школе. То је довело до готово револуционарне разјарености међу студентима.

У петак 10. маја, још једна велика маса народа се окупила на Рив Гожу. Када су их снаге безбедности поново блокирале на прелазу реке, гомила је поново подигла барикаде, које је полиција потом напала у 2:15 ујутро, након што су преговори поново били неуспешни. Сукоб који је резултирао стотинама ухапшених и повређених, трајао је до зоре следећег дана. Догађаји су емитовани на радију док су се одвијали, а исходи су приказивани на телевизији следећег дана. Појавиле су се оптужбе да је полиција учествовала у нередима, путем агената провокатора, паљењем аутомобила и бацањем Молотовљевих коктела.[7]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г „Ситуатионист Интернатионал Онлине”. 
  2. ^ „Маи 68 - 40 анс дéјà”. Архивирано из оригинала 25. 11. 2016. г. Приступљено 09. 01. 2020. 
  3. ^ ДеРоо, Ребецца Ј. (2014). Тхе Мусеум Естаблисхмент анд Цонтемпорарy Арт: Тхе Политицс оф Артистиц Дисплаy ин Франце афтер 1968. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 9781107656918. 
  4. ^ Ерлангер, Стевен (29. 4. 2008). „Маy 1968 - а wатерсхед ин Френцх лифе”. Неw Yорк Тимес. Приступљено 31. 8. 2012. 
  5. ^ Ротман, стр. 10–11; Дамамме, Гобилле, Матонти & Пудал, ед., п. 190.
  6. ^ Дамамме, Гобилле, Матонти & Пудал, ед., п. 190.
  7. ^ „Мицхел Роцард”. Ле Монде.фр. Архивирано из оригинала 22. 10. 2007. г. Приступљено 21. 4. 2007. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Протести у Француској у мају 1968. на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Protesti_u_Francuskoj_u_maju_1968.&oldid=27706737”