Прва психијатријска установа у Кнежевини Србији

За друге употребе, погледајте Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић.

Прва психијатријска установа у Кнежевини Србији или „Дом за с' ума сишавше”, (Дом за са ума сишавше) основана је у Београду 1861. године у „Докторовој кули“ с наменом да се у њој збрину социјални слућајеви и лече неуропсихијатријски болесниици. Двадесет година касније, по доношењу новог „Закона о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља”, Кнежевине Србије „Дома за с ума сишавше” применован је у Болницу за душевне болести, чију традиицију, наставља данашња Специјална болница за неуропсихијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“, најзначајнија установа те врсте у Србији.

Назив	Прва психијатријска установа у Кнежевини Србији
Основан	3. март 1861.
Земља
Седиште	Београд (Србија)
Адреса	Кнеза Милоша 103

А „Докторова кула“, као део ове установе, данас се налази у оквиру комплекса Клиничког центра Србије, веома близу Онколошке и Дечје клинике, као споменик културе од великог значаја од 1965. године.

Здање ове прве социјалне установа у Кнежевини Србији и прве психијатријске болница на Балканском полуострву, данас и даље постоји али не као установа за лечење и социјалну заштиту већ као објекат од значаја за историју медицине, који се користи у посебним приликама као што је нпр. Ноћ музеја када је отворена за посете.

Историја

„Дом за с’ ума сишавше” у Београду основан је у „Докторовој кули“ на основу државне уредбе Устројство о оснивању „Дома за с ума сишавше” “, на које је Кнез Михаило Обреновић ставио свој потпис, дана 3. марта 1861. године.

Услови који су владали у медицини Кнежевине Србије пре оснивања Дома

У средњем веку у Србији су први пут основане болнице од стране владари из династије Немањића уз манастире за њихове потребе или као склониште за оболеле од неизлечивих болести, међу њима и оне оболеле од душевних болести. Тако је, по угледу на византијске, настала болница у манастиру Хиландару, као и прва болница на тлу средњовековне српске државе у манастиру Студеници почетком 13. века. У том периоду Сава Немањић је имао важну и незаобилазну улогу у развоју медицине у средњовековној Србији. Поред верске у средњовековној Србији се паралелно развијала и научна медицина као део европске медицине, о чему нарочито сведочи Хиландарски медицински кодекс бр. 517, „зборник списа научне медицине написаних према учењу салернско – монпелијске школе“, веома цењене у ондашњој Европи.

Падом средњовековних српских земаља под власт Османског царства, нагло нестаје научна медицина, а остају само народна — световна и верска медицина, због повратка племенској и патријархалној култури. Верску медицину, поприлично назадну, практикују у манастирима, па су поједини од њих изашли на глас по лечењу одређених болести. Душевне болести су заузимале посебно место у манстирској медицини, „јер пошто је оболео дух, сматрало се да је најбољи лек духовни“. Зато су поједини манастири, како православни тако и католички, важили као једина места где се ови болесници могу успешно лечити и излечити.

Неки манастири, попут Студенице, поједини манастири по Македонији, фрањевачки манастири средње Босне, били су познати по лечењу душевно оболелих молитвом, постом и „другим познатим средствима“. Подаци из прве две деценије 19. века указују да су манастири Враћевшница и Каленић били центри где су примани болесници с јаким епилептичним нападима, као и они који су као тешко душевно оболели и у том стању починили убиства или разбојништва.

По оснивању Кнежевине Србије власт је одмах препознала проблем особа са инвалидитетом па је тако 1830. године након пописа становништва евидентирала особе са душевним и телесним недостацима. Највише је било гловонемих, слепих и душевно оболелих.

По оснивању Кнежевине Србије потреба за отварањем психијатријске болнице, први пут се изазавала јавну расправу 1837. године, када је један човек са знаковима душевне болести починио убиство. Као прелазно решење донета је одлука да се лечење душевних болесника врши у манастирима или у кућама на ободима градова.

Став о овом начину лечења умоболних лица промењен је када се том начину збрињавања усптотивио Митрополит Српске. Као добро упознат са стањем лечења умоболних лица у српским манастирима али и у Хабзбуршком царству, из кога је и сам потицао, Митрополит је предложио Попечитељима правде и просвете, да се и у Србији, као што је то већ постојало у 18. веку у Европи оснују вероисповедне болнице за болесне и изнемогле. Наводећи као пример да су православни Срби с оне стране Сава и Дунава основали овакве вероисповедне болнице, поред католичких, гдегде и јеврејских, о којима су бринуле црквене општине, а издржаване су од прилога, пре свега оних оних остављаних тестаментима. Митрополит је лечење умоболних у манастирима у организационом погледу сматрао, не само као лоше решење за умоболне вић и као лоше решење за рад цркве, јер су ови невољници непрестано на сметњи уобичајеном манастирском животу.

Узимајући у обзир митрополитово неслагање, и са првобитним предлогом Попечитељстава правде и просвете да се умоболна лица лече у манастирима, Намесништво је писмом од 21. децембра 1839. године наложило Совјету да питање ових невољника „другим начином размотри.“ Тако је у Намесништву настала идеја да се у претходно оправљену „Докторову кулу” у Београду смести „Дом за с ума сишавше”. Овај предлог уз пројект „Устројство Дома за с ума сишавше”, Намесништво је доставило Совјету на разматрање, а ово проследило, са својим мишљењем кнезу Михаилу Обреновићу на одобрење..

Тако је 3. марта 1861. године на основу Устројство о оснивању установа за особе са инвалидитетом, основан „Дом за с ума сишавше“ у „Докторовој кули“ у Београду, као прва установа социјалне заштите у Кнежевини Србији.

„Устројеније Дома за с ума сишавше”

Кнежево Устројеније Дома за с ума сишавше, у виду правног и нормативног акта подељен је на седам делова означених словима азбуке (А—Ж) и на 37 чланова.

Први део — насловљен као А. Обшта правила (са члановима 1-8) наводи у:

• Првом члану: У Београду, у тако названој Докторовој Кули, оснива се...Дом за с’ ума сишавше у ком ће се чувати и лечити с ума сишавши из целе Србије.
• У члану 2.: да ће ово заведеније бити непосредно потчињено Попечитељству унутрашњих дела од кога ће оно и потребна настављења и налоге примати.
• Члан 4. наводи: Персонал овог заведенија састојаће се из једног лекара, кои мора бити доктор медецине, и кои ће у исто време бити Управитељ заведенија; једног помоћника лекарског, кои мора бити најмање патрон хирургије иједног економа. Овима се у помоћ придаје нуждно числопослужитеља.
• Чланом 6. одређен је један свештеник Православне цркве ради извршавања свештеничких дужности.
• Чланом 7. регулисана је Плата запосленим, која ће се одређиваће се особеним буџетом

Део други — насловљен као „Б. Колико ће се и каква лица у ово заведеније примати и како ће се издржавати у њему“ имао је десет чланова, чланови 9-18.

Трећи део — насловљен као V. О примању болестника у Дом за ’с ума сишавше и одпуштању из истог садржао је чланове 19-25.

• „Примање у Дом бива само по одобрењу Попечитељства унутрашњих дела, а по претходном решењу надлежног окружног суда (односно Суда вароши Београда) о проглашењу за с ума сишавше лице” (чланови 19 и 20.).

Четврти део — насловљен као Г. О дужности свештеника има само члан 26,

• Овај члан наређује „да свештеник долази у болницу три пута недељно да би са сваким болесником причао и тешио га, осим ако лекар не нађе да је то код неког болесника противно лечењу. Сваке недеље и већег празника имао је држати кратко богослужење, и сваког месеца осветити водицу. I иначе има доћи кад га управник позове, и кад треба опојати покојне.”

Део пети — насловљен као D. О правама и дужности управитеља у једно и лекара, лекарског помоћника и економа састојао се од шест чланова, 27-32.

Део шести — насловљен као „Е. О подизању Фонда за с’ ума сишавше“ чине чланови 33-35.

• Члан 34. је предвидео да – приходи од продатих ствари од покојних болесника (уколико их фамилија не тражи), приходи од продаје ствари које израде болесници, као и од добровољних завештања – остављаће се у особену касу, како би се тим начином фонд за ово заведеније подигао, из прихода ког би се временом ово заведеније издржавати могло.

Део седми— насловљен као Ж. О набављању лекова имао је чланове 36 и 37.

Дефиниција лудила и бесомучности наведене у „Устројенију”

Лудило

Лудило је у законском „Устројенију” овако дефинисано: Лудило је поремећење умни способности код човека; у таквом стању код њега су млога мисли, но међу њима нема никакве свезе, таковиј неможе од ума никаква употребљења чинити; но гдикои пут то бедно стање престане и чисти часови наступе. – Лудило се рађа из нередовног телесног састава.

Бесомучност

Бесомучност је у законском „Устројенију” овако дефинисано: Бесомучност (згранило) јест лудило, које је до крајности доведено. Бесомучност доводи човека на опасна, жестока и свирепа дела и за њега самог и за друге. Бесно лудило, то је бесомучност...

Оснивање и рад Дома

Болница је основана Указом кнеза Михаила Обреновића у „Докторовој кули” која је уз мале преправке постала болница за душевне болеснике под називом „Дом за с ума сишавше” (Дом за са ума сишавше), по Правилу о устројенију дома, са потписом кнеза, и наменом да се;

„ У овом дому примаће се и у њему чувати и лечити с ума сишавша лица сваке струке, згранута и од падајуће болести страдајућа, како мушка тако и женска, и то како одрасла, тако и деца. ”

„Докторова кула“ у којој је основана болница, саграђена је 1824. године као породична кућа доктора Вита Ромите, пореклом Италијан, који је дошао је у Београд 1823. године и био лекар ондашњег београдског везира, а доцније и кнеза Милоша. Он је ову зграду саградио на земљишту од око 6,5 хектара, које је добио од београдског везира, далеко ван Утврђене вароши, на осунчаним падинама западног Врачара, у крају званом Губеревац. Зграда била је међу првим већим архитектонским објектима грађеним у Србији после Првог српског устанка и у њеној јединственој архитектури се прожимају утицаји различитих епоха и стилова. Саграђена је од опеке, камена и ћерамиде, и састоји се од подрума, приземља и спрата, са симетричним распоредом просторија.

Намена куће је била двострука - за становање и примање пацијената. Будући да има фасаду од камена и мала прозорска окна у народу је названа - „Докторова кула”.

Након што је доктор напустио Београд 1827. године, у кући су неко време живели његова супруга са кћерком и зетом, Бартоломеом Кунибертом, чувеним лекаром кнеза Милоша и историчарем оновремене Србије.

Оснивањем Дом за с ума сишавше у Београду непосредно је руководио тадашњи начелник Управе санитета др Стева Милосављевић, а за првог управника ове специјалне болнице постављен је физикус београдског округа др Флоријан Бирг. Како је поред других дужности др Флоријан Бирг радио и као психијатар (иако то није био) у Болници за с ума сишавше о проблемима у његовом раду, говори овај цитат:

„У обновљеној Србији Болница за с ума сишавше основана је у Београду 1861. године, трудом већ остарелог др Емериха Линденмајера, који тада више не беше начелник Војног санитета. Питање је покренуо средином 1839. године, али су расправе потрајале три године. Забележена су још два Линденмајерова енергична покушаја 1854. и 1856. По устројенију за вршиоца дужности управника постављен је др Флоријан Бирг, физикус Округа београдског. У марту 1863. др Васа Теодоровић, пре тога управник карантина у Алексинцу. Ни Теодоровић ни Бирг не беху стручни у том послу. Психијатрија све до седамдесетих година 19. века једва да беше заступљена на студијама медицине. Што и један и други надокнађиваху савесношћу. Бирг је одмах уочио да таква болница не сме ноћу остати без надзора. Предузете су мере да се лекарски помоћник и економ ту настане и дежурају. Бирг је боравио у тој болници преко читавог дана обављајући послове окружног лекара: регрутацију, калемљење (вакцинацију) великих богиња, прегледе повређених…”

Дом — болница, након оснивања имала је пет болесника, међу којима је први болесник била Ката Радманова из Пожаревца, која се после смрти мужа одала алкохолу и проституцији. Она је кажњена са 30 камџија (удараца бичем) после чега је „сишла с ума” па је из затвора послата у болницу на лечење. Пет година касније болница је имала 20 болесника.

Др Младен Јанковић, управитељ Дома од 1865. до 1881.

Како је „Дом за с ума сишавше” захтевао стручније вођење, указом државног врха Кнежевине Србије за управника ове прве психијатријске болнице у Србији Указом:

Михаил M. Обреновић, по милости Божиои и вољи народа Књаз Српскии на предлог Нашег министра унутрашwих дела постављамо: Физикуса Управитечјства вароши Београда, Дра Младена Јанковића, за привременог Управитеља и лекара у Дому за с умасишавше.

Имајући у у виду да овај посао не може обављати лекар без стручне спреме, Санитетска управа Кнежевине Србије је одлућила да упути др Младена Јанковића у Немачку на тромесечно стручно усавршавање, код водеће личност у психијатрији др Вилхелма Гризингер. Након што се др Јанковић упознао са уређењмем душевних болница у Немачкој и стеко неопходно стручно знање из психијатрије, вратио се у Србију и приступио бројним организационим и струћним променама у „Дому за с ума сишавше”

Из болнице је уклонио сва техничка средства којима је вршено насиље над душевно болесним лицима, као што су троструки бич, насилна столица и камџија.Док је у употребу задржао кошуљу за везивање најтежих, веома узнемирених и опасних болесника.

На дужности привременог управитеља „Дома с ума сишавше” др Јанковић је био шеснаест година (до 1881). Упоредо са дужностима управника обављао је и све лекарске послове. За то време у „Дому за с ума сишавше” лечено је 314 болесника (218 мушког и 96 женског пола). Сматра се да је др Јанковић, својим стручним радом постао управо прави зачетник психијатријске неге и лечења душевно оболелих особа у Србији.

Лаза Лазарервић један од значајнијих лекара који је радио у болници и по коме ће ова установа касније добити име

Први сачувани извештаји лекара болнице потичу из 1861. године, а прва сачувана историја болести из 1880. године, када се у историји српске медицине појавио др Лаза Лазаревић, чије име носи данашња Клиника за психијатријске болести, а у чијем је саставу и Докторова кула. Потпис др Лаза Лазаревић налази се на чак 50 од 150 најстаријих историја болести које су пронађене у Београду. Дијагнозе су биле опсине,

„ говорућа апатија (месецима не проговара ништа) или "једна потпуно беловесна луда само се смеје трчи и скаче... ”

Прва класификација душевних болести је постављена је крајем 19.века, док су дијагнозепопут меланхолије, епилепсије и деменције примењиване тек с почетка 20. века.

Пацијенти су лечени капима опијума, бромовом сољу, ракијом и вином, инзулинском комом, да би се први лек појавио 1853. године.

Комплекс болнице се постепено ширио како се повећавао број психијатријских болесника. Тада је из безбедносних разлога болница ограђена зидинама, али оне нису биле гаранција да се неки пацијент неће искрасти. У болници су радили посебно мушки и женски павиљон, павиљони за мирне и узнемирене, као и павиљон за првљаве и чисте. На улазу у болницу налазио се павиљон за опсервацију, а пацијенти су долазили по налогу суда, док су они који су имали новца да се лече одлазили у Беч.

Кључ од болничке капије сачуван је до данас, као и један од старих ЕЕГ апарата, који је и сада у функцији.

Трансформација „ Дома за с ума сишавше” у нову установу

Двадесет година касније, по доношењу новог Закона о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља, Краљевине Србије „Дом за с ума сишавше” прерастао је у Болницу за душевне болести, и тиме престао са радом под првобитним називом.

Литература

• Пешаљ, Ј. (2005). Између врача и лекара: Обележја здравствене културе. У А. Фотић (Прир.) Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба (пп. 475–504). Београд: Клио.
• Радић, Р. (2004). Болести и лечење. У С. Марјановић-Душанић и Д. Поповић (Прир.) Приватни живот у српским земљама средњег века (пп. 394–418). Београд: Клио.
• Радосављевић, Н. Црква и вера у свакодневном животу у 18. веку. У А. Фотић (Прир.) Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, (пп. 377–99). Београд: Клио.
• Ценић, Ђ.D. (1866) Објашњење Казнителног законика за Књажество Србију. Београд
• Ћелап, L. (1967) Земунски војни комунитет 1717-1881. Споменик - Српска академија наука. Одељење друштвених наука, нова серија 9
• Ђорђевић, Т. (1928) Лечење умоболних у манастирима. Гласник Скопског научног друштва, (1): 341-346
• Елијаде, M. (1985) Шаманизам и архајске технике екстазе. Нови Сад: Матица српска
• Фотић, А. (2005) Шприредиоћ. Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба. Београд: Цлио
• Јеремић, Р. (1932) Болница Српске општине у Новом Саду. Гласник Историског друштва у Новом Саду. 5  (313):  432-435
• Катић, Р. (1958) Медицина код Срба у средњем веку. Београд: Научно дело
• Катић, Р. (1967) Српска медицина од IX до XIX века. Београд: Научно дело
• Катић, Р.V. (1981) Порекло српске средњовековне медицине. Београд: Српска академија наука и уметности
• Катић, Р.V. (1987) Терминолошки речник српске средњовековне медицине. Београд: Српска академија наука и уметности
• Катић, Р.V., ур. (1989) Хиландарски медицински кодекс Н. 517 - превод. Београд: Народна библиотека Србије
• Марјановић-Душанић, С., Поповић, D. (2004) Приватни живот у српским земљама средњег века. Београд: Цлио
• Матић, D. (1850) Објашњење Грађанског законика за Књажество србско. Београд: Књигопечатња Кнежевине Србије, част I
• Митровић, Ч. (1909) Први српски закон о црквеним властима. Београд: Државна штампарија
• Новаковић, D. (2008) Начертаније о духовним властима као први закон о православној цркви у Србији. Историјски часопис, бр. 57, стр. 197-217
• Пешаљ, Ј. (2005) Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба. у: Фотић А. [ур.] Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба/приредио Александар Фотић, Београд: Клио, 475-504
• Стајић, V. (1934) Болница Српске општине у Новом Саду. Гласник Историског друштва у Новом Саду, 7(1-317-19): 329-334
• Тимотијевић, M. (2006) Рађање модерне приватности -приватни живот Срба у Хабзбуршкој монархији од краја 17. до почетка 19. века. Београд: Цлио

Спољашње везе

• Како је у Србији настао Дом за с ума сишавше (1): Болница за згрануте
• Ко су били први пацијенти "Дома за с ума сишавше"