Википедија

Ребека Кларк (композиторка)

Ребека Кларк (27. августа 1886 - 13. октобра 1979) била је британско-америчка композиторка класике и виолиста. Светску славу стекла је као виртуоз на виоли. Такође је била једна од првих женских професионалних свирачица у оркестру. Рођена у Енглеској (од мајке Немице и оца Американца), Ребека је говорила да има и британску и америчку националност и провела је значајне периоде свог дугог живота у Сједињеним Америчким Државама, где се трајно настанила након Другог светског рата. Рођена је у Хароуу и студирала је на Краљевској музичкој академији (Роyал Ацадемy оф Мусиц) и Краљевском музичком колеџу (Роyал Цоллеге оф Мусиц) у Лондону. Почетак Другог светског рата дочекала је у Сједињеним Америчким Државама где се касније и трајно населила. Године 1944. удала се за композитора и пијанисту Џејмса Фрискина. Ребека Кларка је преминула у свом дому у Њујорку у 93. години живота.

Ребека Кларк
Кларк са виолом 1919. године
Датум рођења(1886-08-27)27. август 1886.
Место рођењаХаров, Велики Лондон
 Уједињено Краљевство
Датум смрти13. октобар 1979.(1979-10-13) (93 год.)
Место смртиЊујорк
 Сједињене Америчке Државе
Држављанствонемачко и америчко
Занимањекомпозиторка класике и виолиста
ПартнерЏејмс Фрискин

Иако Ребекин опус није био велики, њен рад је остао запамћен по композиционој вештини и уметничкој снази. Нека од њених дела тек треба да буду објављена (а многа су објављена постхумно) а она који су објављена за њеног живота били су углавном заборављени након што је престала да компонује. Интересовање за њене композиције оживело је 1976. године. Године 2000. основано је Друштво Ребеке Кларк са циљем промовисања, проучавања и извођења њене музике.

Детињство и рана младост уреди

 
Лондонски Краљевски музички колеџ који је Ребека похађала од 1907. до 1910. године.

Ребека је рођена у Харову, у Енглеској, од оца Американца Џозефа Тејчера Кларка и мајке Немице Агнес Полин Мари Амали Хелферич.[1] Џозефа је занимала музика и покушао је своје интересовање да пренесе на сина Ханса. Ребека је, посматрајући часове виолине петнаест месеци млађег брата, показала велико интересовање за музику.[2] Догине 1903. уписала је Краљевску музичку академију, али ју је отац исписао из школе након што је сазнао да јој се удвара професор хармоније Перси Илдер Мајлс. Његова љубав је била толико јака, да јој је тестаментом оставио своју Страдиваријусову виолину. Ребека је након напуштања Краљевске Академије први пут посетила Сједињене Америчке Државе.[2] У периоду од 1907. о 1910. године, похађала је Краљевски музички колеџ и постала једна од првих студенткиња композиције Чарлса Вилијера Станфорда.[3]

На наговор Станфорда, фокус је са виолине преусмерила на виолу, што се на крају показало добрим поступком.[1] Учила је са Лајонелом Тертисом, којег су неки сматрали највећом виолистом тадашњице.[1] Године 1910. компоновала је поставку кинеске поезије, названу „Сузе“ (Теарс), у сарадњи са групом колега студената са Краљевског музичког колеџа.[2] Такође је певала под управом Ралфа Вон Вилијамса у студентском ансамблу који се бавио проучавањем и извођењем музике Ђованија Пјерлуиђија да Палестрина.[2]

Након критика на њено понашање и вербалну комуникације, Ребекин отац Џозеф ју је избацио из породичне куће и укинуо јој финансијску подршку.[4] Суочена са новчаним проблемима, Ребека је напустила колеџ 1910. године и почела да свира виолу како би се издржавала. Ребека је постала једна од првих женских професионалних оркестралних музичарки, након што ју је 1912.[3][5] године Хендри Вуд изабрао да свира у оркестру „Qуеен'с Халл“. Године 1916. одлучује да каријеру настави у Сједињеним Америчким Државама. Под псеудонимом Ентони Трент објавила је „Морпхеус“, кратко лирско дело за виолу у клавир, које је премијерно извела на заједничком рециталу виолончелисткињом Маи Мукле у Њујорку. Рецензенти су похвалили „Ентонију“, углавном игноришући остала дела заслужна за Ребекино премијерно извођење у истом рециталу.[4] Њена композициона каријера достигла је врхунац у кратком периоду, почевши од сонате за виолу из 1919. године. Ребекин рад спонзорисала је Елизабета Спраг Кулиџ, пијанисткиња и њена комшиница.

Од 72 учесника, Ребекина соната изборила се за прво место са композицијом Ернеста Блоха. Новинари су спекулисали да је „Ребека Кларк“ само псеудоним за само Блоха, или да Ребека, ако заиста постоји, није могла бити аутор тих дела,[5] јер је преовладавала идеја да је друштвено незамисливо да „жена може написати нешто тако лепо“. Соната је добро прихваћена и имала је свој први наступ на Беркширском музичком фестивалу 1919. године. Године 1921. Ребека је поново направила импресиван наступ у такмичењу за композицију Елизабете Кулиџ са својим клавирским триом, мада опет није успела да преузме награду. Уследила је рапсодија за виолончело и клавир из 1923. године, коју је спонзорисала Елизабета, чинећи Ребеку једином женом која је примила њено покровитељство.[5] Ова три дела представљају врхунац Цларкове композиционе каријере.[1]

Каснији живот и брак уреди

Након што је завршила своју прву светску турнеју која је трајала од 1922. до 1923. године, Ребека је 1924. године започео соло каријеру и каријеру ансамбл извођача у Лондону.[6] Године 1927. помагала је у формирању Енглеског ансамбла, клавирског квартета у којем су биле и Маржори Хејвард, Кетлин Лонг и Маи Мукл. Такође је наступала неколико пута током 1920-их и 1930-их, и учествовала је у музичким емисијама ББЦ-а. Њен композициони опус се у том периоду знатно смањио.[1] Међутим, наставила је да наступа, учествујући на Париској колонијалној изложби 1931. године као део Енглеског ансамбла.[7] Између 1927. и 1933. била је у романтичној вези са британским баритоном Џон Госом, који је био осам година млађи од ње и у то време ожењен.[3] Он је премијерно извео неколико њених песама, од којих су, „Јунски сумрак (Јуне Тwилигхт)“ и „Тхе Сеал Ман“ биле посвећене њему. Њено дело „Тигер, Тигер“, завршено у тренутку прекида везе, показало се као њена последња композиција за соло глас, све до почетка 1940-их година.[8]

По избијању Другог светског рата, Ребека је била у Сједињеним Америчким Државамау посети својој двојици браће и није успела да добије визу за повратак у Британију.[9] Једно време је живела са породицама своје браће, а затим је 1942. године заузела место гувернанте породице у Конектикату. У периоду између 1939. и 1942. године, компоновала је десет дела, укључујући и дело „Пассацаглиа“ написано на староенглеској мелодији („Пассацаглиа он ан Олд Енглисх Туне”).[2] Током студија на Краљевском колеџу за музику, у Сједињеним Америчким Државама, упознала Џејмса Фрискина, композитора, концертног пијанисту и оснивача члана факултета „Јуиллиард Сцхоол“, који ће касније постати њен супруг. Пријатељство су обновили након случајног сусрета на Менхетну 1944. године и венчали се у септембру исте године у својим касним педесетим годинама живота. Према музикологу Лијени Кертис, Фрискин је био „човек који је [Ребеки] пружио осећај дубоког задовољства и равнотеже“.[3]

Музиколог Стивен Банфилд описао је Ребеку као најугледнију британску композиторку међуратне генерације.[10] Међутим, њен каснији рад био је спорадичан.[1] Боловала је од дистимије, хроничног облика депресије.[11] Недостатака охрабрења а понекад и отворено обесхрабрења за свој рад утицао је на њено даље компоновање.[3] Сматрала је да није способна да уравнотежи свој лични живот и захтеве за композиције. Изјавила је једном приликом: „Не могу то да урадим уколико то није прва ствар на коју мислим сваког јутра кад се пробудим и последња ствар на коју мислим сваке ноћи пре него што одем на спавање.“ После венчања престала је да компонује, упркос охрабрењу свог супруга. Мало пре смрти наставила је да ради на аранжманима. Такође, недуго после удаје престала је да наступа.[1][3]

Ребека је продала наслеђени Страдивариус и успоставила награду „Маy Мукле“на Краљевској академији. Награда се и даље додељује сваке године изванредном виолончелисту.[12] Након мужеве смрти 1967. године, Ребека је започела писање мемоара под насловом „И Хад а Фатхер Тоо (ор тхе Мустард Споон)“ (I ја сам имала оца (или кашичицу сенфа)); које је завршила 1973. године, али их никада није објавила. У њима описује свој рани живот, обележен честим батинама од оца и затегнутим породичним односима који су утицали на њену перцепцију о њеном погледу на живот.[3] Ребека Кларк је умрла 1979. године у свом дому у Њујорку у 93. години и њено тело је кремирано.[1]

Музика уреди

 
Програм из 1918. који приказује Ребекино дело. Овде је њен дует „Морпхеус“ заслужан за псеудоним „Антхонy Трент“.

Велики део Ребекине музике садржао је виолу из разлога јер је она била професионални извођач виоле. Највећи део њеног стваралачког опуса био је написан за њу и за женске камерне ансамбле у којима је свирала, укључујући квартет „Норах Цленцх“, „Енглески ансамбл“ и „д'Аранyи Систерс“. Дуги низ година наступала је широм света, посебно са виолончелисткињом Маи Мукле. На њена дела снажно је утицало неколико трендова у класичној музици XX века. Ребека је такође познавала многе водеће композиторе тадашњице, укључујући Ернеста Блоха и Жозефа Мориса Равела, са којима се њена дела често упоређивана.[1]

Дебисијев импресионизам често се помиње у вези са Ребекиним делима, посебно у упоређивању текстуре и модернистичког склада. Ребекина соната за виолу, објављена исте године као и соната за виолу Блоха и Паула Хиндемита, је пример за то. Соната одликује пентатонском темом отварања, густим хармонијама, емоционално интензивном природом и густом, ритмички сложеном текстуром. Соната је убрзо постала део стандардног репертоара за виолу. Дело Морпхеус, компоновано годину дана раније, био је њено прво опсежно дело, после више од деценије писања и компоновања песама и минијатура. Рапсодија коју је, финансирала Елизабет Кулиџ је Ребекино најамбициозније дело. Дуга је отприлике 23 минута, а сложене музичке идеје и двосмислени тоналитети доприносе различитим расположењима дела. Насупрот томе, „Мидсуммер Моон“, написан следеће године, лагана је минијатура, са соло-виолинском линијом налик на лепршању.[4]

Поред своје камерне музике за гудаче инструменте, Ребека је написала и многе песме. Готово сва њена рана дела намењена су соло гласу и клавиру. Њен „Тигер, Тигер“ из 1933. године, поставка Блејкове песме "Тигар", мрачно је и замишљено, готово експресионистичко дело. На њему је радила пет година, искључујући друга дела током своје бурне везе са Џоном Госем. Дело је ревидирала 1972. године.[5] Већина њених песама је, међутим, лакше композиције. Њени најранији радови били су салонске песме. Касније је наставила са радом на делима који су превасходно конципирани на текстовима класије Вилијама Батлера Јејтса, Џона Мејсфилда и Едварда Хаусмена.[1]

У периоду од 1939. до 1942. године, на врхунцу своје композиционе каријере, њен стил је постао јаснији и контрапунктнији, са нагласком на мотивске елементе и тонске структуре у духу неоклацисизма. Дело „Думка“ из 1941. године написано за виолину, виолу и клавир одражава источноевропске народне стилове Бартока и Бохуслава Мартина.[5] "Пассацаглиа у старој енглеској мелодији", такође настала у 1941. години, а премијерно је изведена од саме Ребеке, заснована је на теми која се приписује Томасу Талису и која се појављује током целог дела. Комад је модалног окуса, углавном у дорском моду, али се упушта у ретко чувени фригијски мод. Комад „ББ-у“, је посвећен Ребекиној нећаки Магдалени а неки научници сматрају да је вероватније да се дело односи на Бенџамина Бритнија који је организовао концерт у знак сећања на смрт Ребекиног пријатеља Франка Бриџа.[13] Композиција „Прелуде, Аллегро, анд Пасторале“, такође написана 1941. године је још један комад под неокласичним утицајем, написан за кларинет и виолу (изворно за њеног брата и снају).[4]

Ребека није компоновао велика дела попут симфонија. Укупан опус њеног стваралаштва садржи 52 песме, 11 хорских дела, 21 камерних комада, клавирски трио и сонату за виолу.[5] Њен рад је дуго био заборављен, али интересовање је нагло скочило 1976. године након радио емисије у част прославе њеног деведесетог рођендана. Преко половине Ребекиних композиција остаје необјављено и налази се у личном поседу наследника, заједно са већином њених списа.[11] Међутим, почетком 2000-их више њених дела је штампано и снимљено.[14] Примери новијих публикација укључују два гудачка квартета и „Морпхеус“, који су објављени 2002. године.[4]

Савремена рецепција Цларкеова дела углавном је позитивна. Преглед њене виолине сонате из 1981. године окарактерисан је као „промишљеним, добро конструисаним делом“ релативно опскурног композитора;[15] док је у рецензији из 1985. забележено да дело има„емоционални интензитет и употребу боја тамних тонова“.[16] Андреј Ахенбах Ацхенбацх је у свом осврту на изведбу Хелен Цалус, Ребекино дело „Морпхеус“ назвао „упечатљиво“ и „млитаво“.[17] Лоренсе Витес је „успаванку“ оценио као „изузетно слатко и нежно“ дело.[18] Многи критичари сложили су се да је запањујуће да су се тако добро написана дела годинам налазили у забораву.[19]

Соната за виолу била је тема анкете ББЦ Радија 3 Изградња библиотеке 17. октобра 2015. године. Најбољу препоруку, по избору Хелен Волас, дали су Табеа Цимерман (виола) и Кирил Герштејн (клавир). Године 2017. ББЦ Радио 3 посветио је пет сати свог музичког програма пуштајући Ребекина дела као избор за композитора недеље.[20]

Удружење Ребека Кларк уреди

Удружење Ребека Кларк основано је у септембру 2000. године у оквиру Истраживачког центра за женске студије у Универзитету Брандеис, са циљем промовисања извођења Ребекиних дела, финансирања објављивања нових садржаја и подизања свести о Ребекином Раду. Удружење су основали музиколог Лиен Кетрис и Џеси Ен Овенс. Организација је промовисала снимање и финансирање неколико Ребекиних дела, укључујући и светске премијере, објављивање снимака до тада необјављеног материјала и публикације у многим часописима.[21]

Удружење је отворило архиве и објавило раније необјављене композиције из Ребекине имовине. „Биннорие“, дванаестоминутна песма заснована на келтском фолклору, откривена је 1997. године, а премијерно изведена тек 2001. године. Преко 25 раније непознатих дела објављено је од оснивања удружења. Неколико Ребекиних камерних дела, укључујући експанзивну Рапсодију за виолончело и клавир, и Цортеге, њено једино клавирско дело, први пут су снимљени 2000. године. Удружење је 2002. године организовало и спонзорисало светске премијере виолинских соната из 1907. и 1909. године.[22]

Директор удружења Ребека Кларк, Лиен Кетрис, уредница је часописа „А Ребецца Цларке Реадер“, којег је првобитно објављивао Индиана Университy Пресс током 2004. године. Издавач је повукао публикацију из оптицаја због жалби управника Ребекине заоставштине на цитирање необјављених примера из њених дела.[23] Међутим, часопис се од тада издаје од самог удружења.[24]

Изабрана дела уреди

Камерна музика
  • 2 Пиецес: Луллабy анд Гротесqуе за виолу (или виолину) и виолончело (око 1916)
  • Морпхеус за виолу и клавир (1917–1918)
  • Соната за виолу и клавир (1919)
  • Пиано Трио (1921)
  • Рхапсодy за виолончело и клавир (1923)
  • Пассацаглиа он ан Олд Енглисх Туне за виолу (или виолончело) и клавир (?1940–1941)
  • Прелуде, Аллегро анд Пасторале за виолу и кларинет (1941)
Вокал
  • Схив анд тхе Грассхоппер за глас и клавир (1904); текст из Књиге о џунгли аутораЏозефа Радјарда Киплинга
  • Схy Оне за глас и клавир (1912); текст Вилијама Батлера Јејтса
  • Хе Тхат Дwеллетх ин тхе Сецрет Плаце (Псалем 91) за солисте и мешовити хор (1921)
  • Тхе Сеал Ман за глас и клавир (1922); текст Џона Мејфилда
  • Тхе Аспидистра за глас и клавир (1929); текст Клода Флајта
  • Тхе Тигер за глас и клавир (1929–1933); текст Вилијама Блејка
  • Год Маде а Трее за глас и клавир (1954); текст Катерине Кендал
Хор

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и Пондер, Мицхаел (2004). „Цларке, Ребецца Хелферицх (1886–1979)”. Оxфорд Дицтионарy оф Натионал Биограпхy. Оxфорд Университy Пресс. (потребна претплата)
  2. ^ а б в г д Цуртис, Лиане (2005). „Виолист то Виолист: Нанцy Усцхер'с Интервиеw wитх Ребецца Цларке Фрискин”. Ур.: Цуртис, Лиане. А Ребецца Цларке Реадер. Ребецца Цларке Социетy. стр. 185. ИСБН 978-0-9770079-0-5. 
  3. ^ а б в г д ђ е Цуртис, Лиане (мај 1996). „А Цасе оф Идентитy” (ПДФ). Мусицал Тимес: 15—21. ЈСТОР 1003935. дои:10.2307/1003935. 
  4. ^ а б в г д Пондер, Мицхаел (2000). Ребецца Цларке: Мидсуммер Моон (Медијске белешке). Дуттон Лабораториес. 
  5. ^ а б в г д ђ Цуртис, Лиане. „Ребецца Цларке”. Грове Мусиц Онлине. Архивирано из оригинала 21. 07. 2007. г. Приступљено 17. 03. 2022. (потребна претплата)
  6. ^ Реицх, Нанцy Б (2005). „Ребецца Цларке: Ан Унцоммон Wоман”. Ур.: Цуртис, Лиане. А Ребецца Цларке реадер. Ребецца Цларке Социетy. стр. 10—18. ИСБН 978-0-9770079-0-5. 
  7. ^ Цларке, Ребецца (јесен 1931). „Ла Семаине Англаисе ат тхе Парис Цолониал Еxхибитион”. БМС Буллетин. Неw Сериес I: 7—11. 
  8. ^ Стеин, Деборах (2005). „'Даре сеизе тхе фире': Ан интродуцтион то тхе сонгс оф Ребецца Цларке”. Ур.: Цуртис, Лиане. А Ребецца Цларке Реадер. Ребецца Цларке Социетy. стр. 43—78. ИСБН 978-0-9770079-0-5. 
  9. ^ Аммер, Цхристине (2001). Унсунг: А Хисторy оф Wомен ин Америцан Мусиц (2нд изд.). Амадеус. стр. 167. ИСБН 1-57467-058-1. 
  10. ^ Банфиелд, Степхен (1995). „Цларке, Ребецца (Тхацхер)”. Тхе Нортон/Грове Дицтионарy оф Wомен Цомпосерс. W.W. Нортон анд Цо. стр. 120. 
  11. ^ а б Цуртис, Лиане (јесен 2003). „Wхен Виргиниа Wоолф мет Ребецца Цларке”. Неwслеттер оф тхе Ребецца Цларке Социетy. 
  12. ^ Сцхлеифер, Мартха Фурман (2000). Програм нотес то Цларке'с Соната фор Виола анд Пиано. Хилдегард Публисхинг Цомпанy.
  13. ^ Цуртис, Лиане (1999). Програм нотес то "Пассацаглиа он ан Олд Енглисх Туне". Хилдегард Публисхинг Цомпанy.
  14. ^ Цуртис, Лиане, ур. (2005). А Ребецца Цларке реадер. Тхе Ребецца Цларке Социетy. стр. 3—5. 
  15. ^ „Ревиеw: Бриттен. Лацрyмае, Оп. 48, Цларке. Виола Соната.”. Грамопхоне: 48. јул 1981. 
  16. ^ „Ревиеw: Цларке. Виола Соната.”. Грамопхоне: 42. јул 1985. 
  17. ^ Ацхенбацх, Андреw (фебруар 2003). „Ревиеw: А Портраит оф тхе Виола”. Грамопхоне: 65. 
  18. ^ Виттес, Лауренце (новембар 2005). „Виола Виеw”. Грамопхоне: 49. 
  19. ^ „Ревиеw: Цларке. Пиано Трио.”. Грамопхоне: 75. март 1987. 
  20. ^ „Тхе Фамоус Виола Соната, Ребецца Цларке (1886–1979), Цомпосер оф тхе Wеек”. ББЦ Радио 3. 
  21. ^ „Абоут тхе Ребецца Цларке Социетy”. Ребецца Цларке Социетy. Архивирано из оригинала 23. 9. 2010. г. Приступљено 1. 12. 2010. 
  22. ^ „Неwс анд Евентс”. Ребецца Цларке Социетy. Архивирано из оригинала 9. 11. 2010. г. Приступљено 1. 12. 2010. 
  23. ^ Бyрне, Рицхард (2004-07-16). „Силент Треатмент”. Тхе Цхроницле оф Хигхер Едуцатион. Приступљено 1. 12. 2010. 
  24. ^ „А Ребецца Цларке Реадер”. Ребецца Цларке Социетy. Приступљено 19. 6. 2012. 

Литература уреди

  • Лудwиг Финсцхер (Хрсг.): Дие Мусик ин Гесцхицхте унд Гегенwарт. Кассел у. а., Бäренреитер 2000, Персонентеил Бд. 4. ISBN 3-7618-1110-1. стр. 1194–1195.
  • Даниела Кохнен: Ребецца Цларке • Компонистин унд Братсцхистин. Егелсбацх у. а., Хäнсел-Хохенхаусен 1999. [Деутсцхе Хоцхсцхулсцхрифтен 1157]. ISBN 3-8267-1157-2
  • Katharina Talkner: Artikel „Rebecca Clarke“. In: MUGI. Musikvermittlung und Genderforschung: Lexikon und multimediale Präsentationen, hg. von Beatrix Borchard und Nina Noeske, Hochschule für Musik und Theater Hamburg, 2003ff. Stand vom 4. März 2010.

Buduća čitanja уреди

  • Ann M. Woodward, program notes to Clarke's Sonata for Viola and Piano, J. & W. Chester, Ltd., 1985.

Spoljašnje veze уреди

  Медији везани за чланак Rebeka Klark на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rebeka_Klark_(kompozitorka)&oldid=25920628”