Савезничко бомбардовање Задра

Ваздушно бомбардовање Задра су спроводиле савезничке снаге од новембра 1943. до октобра 1944. године. Због значајне тежине разарања и броја цивилних жртава, неки га сматрају ратним злочином. Иако су и остали већи градови претрпели знатна разарања у сличним акцијама током II. светског рата, страдање Задра се - уз разарања Славонског Брода - посебно издваја због жестине ваздушних удара (30 напада је документовано, а талијански извори говоре и о преко 50) те због броја жртава (подаци варирају од мање од 500 па до чак 5.000 погинулих у граду који је имао свега 20.000 становника). Притом је потпуно разорено 80% објеката у Задру, а готово сви остали су оштећени. Тако интензивно бомбардовање било је тешко објаснити само стратешком важношћу Задра, што је и довело до настанка различитих теорија о стварним узроцима напада. Разарање Задра је чак понекад успоређивано са савезничким бомбардовањем Дрездена, а у бурној историји града поред крсташке опсаде 1202. године представља један од најтрагичнијих догађаја који ће обележити његову судбину.

Поглед на Задар у пламену 1944.

Становништво Задра од око 25.000 људи - скоро искључиво Италијана, након што је 1920.-их година око 8.000 становништва приморано да напусти град - је готово у целости евакуисани 1943. и 1944. године, пре него ће се немачке окупационе снаге повући из Задра; ти се становници потом никад нису вратили, него се на њихово место доселило становништво из ближе околине.

Стратешки положај Задра

Задар је почетак Другог светског рата дочекао у саставу Краљевине Италије (припао јој је Рапалским уговором 1920. године), као њена енклава на источној обали Јадрана. Због свог истуреног положаја имао је велику важност у фашистичким плановима те је требао послужити као база за будуће освајање читаве Далмације. Припреме за то су извршене још пре избијања рата: прво је из града под притисцима још 1920.-их исељено више од 8.000 становника, а на њихово место су дошли колонисти из Јужне Италије. Иако са свих страна окружен југословенским становништвом, тако да је Задар до почетка другог светског рата претворен у готово чисто италијански град, у којем је значајан део становништва (неколико хиљада) чинило војно особље.

Фашистичка власт је подгревала страхове италијанских досељеника, стално их плашећи опасношћу од славенских "барбара" из околине. До 1941. године град је опкољен читавим саставом италијанских тврђава, посебно бункерима изнад Гаженице и на подручју Плоче и Црног. Истовремено с припремањем наводне одбране, спремао се напад на Краљевину Југославију.

Задар од Избијања рата до капитулације Италије (1941-1943)

Након немачког напада на Југославију 6. априла 1941. године, италијанске јединице у Задру су остале на месту, ишчекујући расплет догађаја. Њихова организација није била на завидном нивоу, што потврђују догађаји који су уследили. Мало је познато да је 8. априла југословенско ваздухопловство бомбардовало Задар. Иако се настала оштећења не могу упоредити са оним што ће се Задру догодити две године касније (погођена је градска скупштина и позориште Театро Назионале), међу Италијанима је завладала паника, те је почела евакуација становништва према Анкони и Пули. Такође, иако се Југославија почела распадати практично од првог дана напада, италијанска војска се и даље није усуђивала изаћи из града. Југословенски гарнизон у Бенковцу и на подручју Кистање, Италијани су разоружали тек средином маја 1941. године, дакле месец дана након што је та држава престала постојати.

Како је догађаје на терену ипак одређивала немачка војна сила, Италија је профитирала од нестанка Југославије. Новонастала НДХ било је присиљена Римским уговором уступити јој већи део Далмације. Задар је постао главни град нове Провинције Далмације и главно фашистичко упориште на њеном подручју.

Правни статус Задра након капитулације Италије

Након што је у Италији срушен Мусолини, нова Бадоглиова влада је 8. септембра 1943. прогласила примирје и изашла из рата. Такво хаотично стање искористила је НДХ, која је прогласила Римски уговор неважећим и кренула у запоседање Далмације. У томе је имала подршку Немаца, што је застрашило задарске Италијане који су остали без војне заштите. Међутим, Немци су им изашли у сусрет, те је 10. септембра немачка 114. дивизија војно запосела Задар. Забрањено је његово прикључење НДХ, јер сам град није био предмет уговора из 1941. године. Павелић је Задру наменио улогу седишта велике жупе Сидрага-Равни Котари, али је његовом жупану Виктору Рамову једноставно забрањен улазак у град. Задар је остао под локалном италијанском управом и немачком војном заштитом. Правно је његов положај био још необичнији - формално је постао део Мусолинијеве Социјалне Републике на северу Италије, од које је био потпуно одсечен. У таквој атмосфери потпуне несигурности, с читавим низом цивилних власти и војски на задарском подручју, започела су савезничка бомбардовања Задра.

Ваздушни удари на Задар

Први већи ваздушни напад савезничких снага на Задар изведен је увече 2. новембра 1943. године, када је међу осталим објектима разорен дом за незбринуту децу, а следили су велики напади 28. новембра (преко 200 жртава), те 16. и 30. децембра исте године. Прве је нападе обележио велики број цивилних жртава, али је град, иако оштећен, још увек функционисао. Нарочито је тешко било бомбардовање 16. децембра, када су погођена склоништа на Церерији (данашња Воштарница) у самом центру града. Притом је погинуло око 150-200 људи. У удару је суделовало 50 америчких бомбардера "Митцхелл" (Б-25) који су бацили 90 тона бомби.

Уз ове најтеже нападе, градско подручје је у мањој мери бомбардовано. Тактиком тзв. "тепих" бомбардовања уништени су читави стамбени блокови. Под највећим ударом нашло се средиште града, око Форума и Калеларге, где нити један објекат није сачуван. Највећу штету нису нанели удари бомби, већ пожари које су изазивале, претварајући град у гомилу костура изгорелих кућа. Приликом сваког удара разаран је одређени део града. Тако је 16. децембра страдало подручје од цркве Госпе од Здравља преко Калеларге до данашњег Народног трга, а 30. децембра Нова рива и Зелени трг. На саму стару годину разорена је градска болница и већина индустријских погона. Запаљена фабрика "Луxардо" (произвођач Марасцхина) је горела три дана.

Напади који су потпуно разорили Задар уследили су од јануара до марта 1944. године. Међутим, у њима је број жртава био много мањи, јер се становништво које је остало без домова и средстава за живот, разбежало по мање оштећеним предграђима (Арбанаси и Станови) те по задарским острвима. Процењује се да је у пролеће 1944. године у Задру, заједно са предграђима, било мање од 4.000 цивила. Иако су онеспособљени сви индустријски погони и пристаништа, те су Немци били присиљени успоставити помоћне луке у Затону код Нина и Ражанцу, бомбардовања су се наставила током читаве 1944. године.

До лета средиште Задра практично више није постојало: већина кућа је потпуно уништена, а њихове рушевине су затрпале улице. Град је потпуно опустео. Од јуна до октобра нису забележени већи напади, да би нови удари уследили средином октобра 1944. године, приликом повлачења немачке војске. Највећа бомбардовања су била 25. и 30. октобра када је гађано подручје Бродарице, Јазина и Нове риве. Задње савезничко бомбардовање изведено је 31. октобра 1944. године, на сам дан уласка партизана у Задар. Задар је коначно ослобођен 1. новембра 1944. године. Претпоставка је да је до њега дошло забуном због лоших комуникација. Притом је неколико Партизана и погинуло.

Разарања и број жртава

Макар италијански извори неретко понављају "округле" бројке од 3 до 5 хиљада погинулих (дакле, без рањених) Задрана, што би представљало једну четвртину предратног становништва, евиденције погреба на задарском градском гробљу каже да је од 4. новембра 1943. до 22. октобра 1944. покопано укупно 467 људи. Тачан број погинулих се вероватно неће никада утврдити, јер је у ратном Задру био велики проток становништва - локално становништво је одлазило, долазили су Италијани из других далматинских градова, а неутврђен је и број припадника војске. Након рата, број страдалих је постао и политичко питање, нарочито у круговима избеглих Задрана у Италији (Есула), из којих се доказивало да је над њима извршен геноцид; из њихових кругова и потичу процене од 3 и више хиљада жртава. Сматра се вероватним да је број погинулих цивила био око 500 (мало више од броја покопаних на гробљу), јер је већина становништва избегла након првих напада у јесен и зиму 1943. године. Тај је број упоредив је са онима у другим градовима у Хрватској који су били изложени Савезничком бомбардовању, на пример у Шибенику је погинуло 320 цивила и 17 војника, у Осијеку је жртава било око 300 људи; за веома тешко бомбардован Славонски Брод, који је попут Задра био претежним делом порушен, процењује се број жртава на приближно 900.

Избегло становништво се у разрушени град није вратило ни након рата када је започета његова обнова, него је у највећем броју остало живети у Италији, чија је власт над Задром (која је почела с крајем I. светског рата) престала. У Задар се уместо њих доселио становништво из оближњег подручја.

Последица бомбардовања била је драстична промена изгледа Задра. Данас је тешко замислити да је Задарски Полуоток пре Другог светског рата био густо изграђен попут Сплита или Трогира. Неоспорно је да су савезнички напади најодговорнији за то, али не треба занемарити ни утицај послератне обнове.

У бомбардовањима је порушен највећи део градског језгра, укључујући читаву Нову риву с 12 аустро-угарских палата, главна пошта и стамбени блокови око Форума, Калеларга (главна задарска улица), школа код цркве Св. Кршевана, затим црква Св. Марије, Госпе од Здравља и баптистериј катедрале Св. Стошије. Ништа од тога, осим цркви, није обновљено. Многи објекти који су изгорели у рату нису реконструисани, већ су рушени, а њихово камење коришћено за насипавање обале и улица. Познат је пример градског позоришта (Театро Верди) које је неким чудом остало само лакше оштећено, да би одлуком комунистичких власти било опљачкано и срушено. Ратним и поратним разарањима био је више изложен западни део Полуотока, где се налазила већина управних зграда и пристаништа. Источни део, подручје Вароша, је једини део средишта Задра који је већином очувао предратни изглед.

Осим разарања, за које одговорност сносе савезнички бомбардери, Немци који су у повлачењу минирали Нову риву, те послератна изградња, остао је споран и укупан број жртава бомбардовања.

Теорије о узроцима бомбардовања

Трајање напада (нешто мање од годину дана) и количина бомби (спомиње се цифра од 400 т експлозива) бачена на Задар, релативно мали град с ограниченом стратешком важношћу, довели су до настанка различитих теорија и претпоставки о разлозима бомбардовања. Многе од њих су повезане са статусом града у том раздобљу и политичком борбом за њега.

У круговима избеглих Есула и италијанске деснице често се провлачи теза да је уништење Задра од Савезника наручио Тито, како би уништио италијански карактер града и омогућио његово припајање Хрватској, односно Југославији. Тако је он наводно лажно информисао Британце о немачким снагама у граду и важности задарске луке за премештање њихових снага, све како би им дао повод за бомбардовање. За све ово нема доказа, а уверљивост је упитна и због политичке позадине ових тврдњи и разлога њиховог ширења.

Много вероватније звучи теорија да је Задар настрадао понајвише због свог природног смештаја. За разлику од Сплита и Дубровника, чије су бомбардоване луке Лора и Груж биле подаље од градског средишта, задарска лука и сва пристаништа су се налазила у кругу око Полуотока, дакле најужег центра града. То је повлачило за собом и много већа разарања у случају бомбардовања лучких објеката.

У вези броја ваздушних напада, који се креће од 30 до преко 50 (у зависности од извора), не треба занемарити ни географски положај Задра, који се нашао на путу бомбардера од савезничких аеродрома у Јужној Италији према њиховим метама, градовима у Средњој Европи. Притом је Задар могао послужити као тзв. секундарна мета за истовар бомби у случају лошег времена или при повратку у базу.