Википедија

Simfonija br. 9 (Betoven)

Симфонија бр. 9 или Девета симфонија, D-мол, опус 125, је хорска симфонија, финална комплетна симфонија Лудвига ван Бетовена, компонована између 1822. и 1824. Први пут је изведена у Бечу 7. маја 1824. Симфонију многи критичари и музиколози сматрају Бетовеновим ремек-делом и једним од врхунских достигнућа у историји музике.[1][2] Као једно од најпознатијих дела у музици опште праксе,[1] једна је од најчешће извођених симфонија у свету.[3][4]

Симфонија бр.
Хорска симфонија Лудвиг ван Бетовен
Страница (лист 12 ректо) из Бетовеновог манускрипта
КључD-мол
Опус125
ПериодКласично-романтичарски (транзициони)
ТекстФридрих Шилерова „Ода радости”
ЈезикНемачки
Компоновао1822–1824
ПосветаКраљ Фредерицк Wиллиам III оф Пруссиа
Трајањеоко 70 минута
ЧиноваЧетири
БодовањеОркестар са САТБ хором и солистима
Премијера
Датум7. мај 1824. (1824-05-07)
ЛокацијаПозориште у Карнтнертору, Беч
ДиригентМихаел Умлауф и Лудвиг ван Бетовен
ИзвођачиКарнтнертор кућни оркестар, Друштво љубитеља музике са солистима: Хенриет Сонтаг (сопран), Каролајн Ангер (алто), Антон Хејзингер (тенор), и Јосеф Сејпелт (бас)

То је Бетовенова највећа и најмонументалнија симфонија.[5] Бетовен ју је компоновао између 1818. и 1823. године. Конципирана је у четири велика става и укупног је трајања око 1 сат и 6 минута. Премијерно је изведена у „Кертнертор Театру“ у Бечу, 7. маја 1824. године. То је у правом смислу те речи резиме и круна Бетовеновог симфонијског стваралаштва. Прва три става су инструментални, док у финалном четвртом ставу, опсежних димензија, Бетовен уводи квартет вокалних солиста и велики мешовити хор, чиме је симфонијски облик револуционисао за цео XIX век. I управо како то бива са великим музичким делима, и Бетовенова Девета није имала славну премијеру. Тек је неких десетак година касније, млади Рихард Вагнер својим дириговањем овог дела, јасно указао на његову историјску вредност. Још један податак данас сведочи о том историјском значају: централна хорска партија из финалног става, Ода радости,[6][7] данас је званична химна Европске Уније.

Године 2001, Бетовенов оригинални, руком писани рукопис партитуре, који чува Берлинска државна библиотека,[8][9] додат је на листу Програма за сећање на светску баштину коју су установиле Уједињене нације, поставши тако прва музичка партитура.[10][11]

Форма и анализа уреди

Први став је Allegro ma non troppo, un poco maestoso. Полазећи од основног мелодијског језгра, пробија се и обрушава једна титанска музичка мисао. То је глас судбине. Сцена њеног призивања се понавља, поново ескалира и митски херој се појавио у свом облику, са мотом:Ти можеш бити или бескрајно срећан или бесконачно бедан. После ове, прве теме нема уобичајене друге, већ јој Бетовен супротставља, да би добио ваљан контраст, читав низ инструменталних мотива. Све се то у бурном току развија и преплиће у развојном делу, а након репризе, понављање уводног бурног мотива као да каже: Ти си ипак бедан.

Други став је Molto vivace - Presto. То је скерцо. Ево прве промене у односу на наслеђену класичну симфонију: скерцо је постао други став! Уобичајена троделна форма је нешто лабавија, а ставом све време доминира игра дервиша и сенки, у једном врло жустрим мелодијском и ритмичком покрету. Последњи акорди су као потез сликарске кичице.

Трећи став је Adagio molto e cantabile - Andante moderato - Adagio. Трећи став је сада лагани став. То је у односу на претходне ставове, веома мелодиозан и певљив став, као тренутак предаха. Само, у његовом другом делу, фанфаре у трубама и оркестру, злослутно подсећају на сурову стварност. Завршни акорди одјекују празнином. А онда...

... Изненада улазимо у финално разрешење. То је четврти став, Presto - Allegro assai, Oda radosti. Најпре је то оркестарски увод. Почиње страховитим дисакордом који као да брише све иза себе, а иза његовог понављања следе варијације на тему Оде радости, коју је Бетовен написао према тексту Фридриха Шилера. Дуго је Бетовен тражио најподеснији начин да песмом и музиком прикаже величину коначне победе добра над злим. Падали су му на ум и неки наивни усклици (Не, не ово, ја тражим нешто друго, на пример), али се коначно определио за почетни наступ баритона, који након серије варијација и понављања уводног дисакорда, наступа речима:' 'О пријатељи, не ове звуке. Запевајмо умилније и радосније. Овај речитатив баритона прихватају остали солисти и хор, те са оркестром настављају серију варијација на стихове Шилерове Оде. Након једног оркестарског интерлудијума пуног стрепње, хор пева централну партију:

Радости, дивна искро Богова, Кћери поља небеских,
Твојим жаром опијени стижемо до храма Твог,
Када твоја моћ измири и нестане раздор сав,
Сви су људи опет браћа испод нежног крила Твог!.

Серија варијација се затим продужава и доводи до величанствене завршнице. Сви славе Бога, љубав и радост. Музика и оркестрација става је сва у стилу маршевске, морнаричке и војне музике. На крају, солисти, хор и оркестар кличу: Будите загрљени милиони!, чиме је Бетовен коначно потцртао идејну основу свог стваралаштва, најплеменитији узор и идеал човечанства: Превазилажење свих раскола и приближавање народа света. Овај став нема ни праве кулминације ни краја, након Будите загрљени, инструментална кода у жустром Престу, као да прекида музички развој, један прави перпетуум мобиле на тему радости.

Бетовенова Девета Симфонија редовно је присутна на програмима концерата свуда у свету. По правилу се изводи као целовечерње дело, али диригенти према потреби, могућностима, приликама и укусу, могу дело изводити и као финално на конкретном симфонијском концерту. Готово сваки диригент обавезно у својој уметничкој биографији има и по неколико великих извођења овог моћног дела. У свечанијим и празничним приликама, ова се Симфонија готово редовно изводи. На њеним достигнућима, напајали су се и каснији велики симфоничари, као што су били Берлиоз, Лист, Малер, Скрјабин и Шостакович.

Референце уреди

  1. ^ а б Цоок 1993, Продуцт десцриптион (блурб). "Беетховен'с Нинтх Сyмпхонy ис ацкноwледгед ас оне оф тхе супреме мастерпиецес оф тхе Wестерн традитион. Море тхан анy отхер мусицал wорк ит хас бецоме ан интернатионал сyмбол оф унитy анд аффирматион."
  2. ^ Сервице, Том (9. 9. 2014). „Сyмпхонy гуиде: Беетховен'с Нинтх ('Цхорал')”. Тхе Гуардиан. „тхе централ артwорк оф Wестерн мусиц, тхе сyмпхонy то енд алл сyмпхониес” 
  3. ^ "Лансинг Сyмпхонy Орцхестра то перформ јоyфул Беетховен'с 9тх" бy Кен Глицкман, Лансинг Стате Јоурнал, 2 Новембер 2016
  4. ^ "Беетховен'с Нинтх: 'Оде то Јоy'" Архивирано 1 децембар 2017 на сајту Wayback Machine, Греат Фаллс Сyмпхонy, 2017/18 анноунцемент
  5. ^ Бондс, Марк Еван, "Сyмпхонy: II. Тхе 19тх центурy", Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, Сецонд Едитион . . London: Macmillan. 2001. , 29 волс. ISBN 978-0-333-60800-5. 24:837.
  6. ^ „History of the Schiller House”. stadtgeschichtliches-museum-leipzig.de. Архивирано из оригинала 10. 5. 2017. г. Приступљено 21. 5. 2017. 
  7. ^ Schiller, Friedrich (21. 10. 1800). „[Untitled letter]”. wissen-im-netz.info (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 29. 5. 2019. 
  8. ^ „Die Staatsbibliothek: Geschichte 1810–1945” [History 1810–1945] (на језику: немачки). Приступљено 1. 2. 2012. 
  9. ^ staatsbibliothek-berlin.de Архивирано 12 март 2012 на сајту Wayback Machine in German. Retrieved 25 February 2012
  10. ^ „Memory of the World (2001) – Ludwig van Beethoven: Symphony No 9, D minor, Op. 125”. 
  11. ^ „Die Staatsbibliothek: Zahlen und Fakten” [Facts and Figures] (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 12. 3. 2012. г. Приступљено 1. 2. 2012. 

Literatura уреди

Спољашње везе уреди

 
Симфонија бр. 9 на Викимедијиној остави.

Анализе

Аудио

Видео

Други материал

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Simfonija_br._9_(Betoven)&oldid=27552570”