Википедија

Смртна казна у Црној Гори

Смртна казна у Црној Гори је први пут прописана законом 1798, а укинута је 19. јуна 2002. Последње погубљење, стрељањем, извршено је 29. јануара 1981, а последње две смртне пресуде су изречене 11. октобра 2001. године. Црна Гора је обавезана следећим међународним конвенцијама које забрањују смртну казну (датуми ратификације наведени су у заградама): Други факултативни протокол уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима (6. септембар 2001) и Протоколи бр.6 и 13 уз Европску конвенцију о људским правима (3. март 2004). Према чл. 26 важећег Устава (2007): „У Црној Гори забрањена је смртна казна”.

Историја уреди

Црна Гора, 1798–1914 уреди

До 1851. године, Црна Гора је била теократска држава, којом је управљао православни владика заједно са Сенатом, састављеним од представника појединих племена, која су уживала пуну аутономију. Први писани закон донет је 1798. године (а допуњен 1803), за време владавине владике Петра I. Он је прописао смртну казну за убиство и издају и предвидео три начина извршења смртне казне: вешање, стрељање и каменовање.[1] У стрељању су учествовали представници свих племенâ (понекад и по више стотина људи), да би се тако спречила крвна освета племена из кога је био злочинац.[2] У пракси, смртна казна је примењивана и за крађу. Постоји податак да је 1831. године „један лопов објешен, а један убилац стријелјан“,[2] као и да је 1839–1840. погублјено „око 20 злочинаца“.[3]

Када је Црна Гора постала секуларна кнежевина, донет је нов кривични закон (Законик кнеза Данила, 1855), који је прописивао смртну казну за 18 кривичних дела, укључујући убиство, издају, увреду Кнеза, разне облике крађе и одбијање плаћања пореза.[1] Муж који убије жену и/или њеног љубавника ако их затекне на делу ослобађа се сваке казне. Основни начин извршења смртне казне било је стрељање, али само за мушкарце. Над женама је смртна казна извршавана каменовањем, утапањем или вешањем ("да се не би бешчастило оружје"), али су такви случајеви били веома ретки (једна жена која је убила мужа каменована је 1854. године).[4]

Први модерни кривични законик за Црну Гору донет је 1906. године и он је предвиђао смртну казну за више од 20 кривичних дела. Смртна казна је извршавана стрељањем, а стрељачки вод је био састављен од десет војника.[5] Укупан број изречених и извршених смртних казни није познат, али он није могао бити велик и вероватно је у просеку износио један или два годишње. Изузетак представљају политичка суђења оптуженима за заверу против Кнеза 1908. и 1909. године, када је на смрт осуђено 13 завереника, а стрељана су деветорица.[6]

Југославија, 1918–1941 уреди

Када је, 1918. године, створена Југославија, у разним деловима нове државе на снази су остали разни правни системи. У северозападним покрајинама (Босна и Херцеговина, Хрватска, Словенија и Војводина), смртна казна је извршавана вешањем у ограђеном простору уз ограничено присуство јавности. У остатку земље (Србија, Косово, Црна Гора и Македонија), једини законски начин извршења је и даље било стрељање на јавном месту. Када је, 1929. године, донет јединствен Кривични законик за целу земљу, као једини начин погубљења прописано је вешање. Изузетак су биле смртне пресуде војних судова, које су извршаване стрељањем.[7]

Смртне казне су изрицане највише за убиство и разбојништво са смртном последицом, али и за тероризам. Као терористи су кажњавани комунисти и хрватски, македонски и косовски сепаратисти. Према званичним статистикама, од 1920. до 1940. у Црној Гори је изречено 14, а извршено је пет смртних пресуда. (У целој Југославији су у истом периоду изречене 904, а извршена 291 смртна пресуда.)[8]

Југославија, 1945–1991 уреди

У првим годинама после Другог светског рата, смртне казне су у великом броју свакодневно изрицане колаборационистима и ратним злочинцима, али и „народним непријатељима“, тј. свима онима који су се противили новом комунистичком режиму. Тачних и поузданих података нема, али је од 1944. до 1951. у целој Југославији вероватно изречено око 10.000 смртних пресуда, од којих је већина извршена. У Црној Гори је сигурно било више стотина осуђених на смрт и погубљених. Поред политичких кривичних дела, смртна казна је изрицана и за имовински криминалитет – крађе и проневере државне имовине и, најзад, за класичан криминалитет (убиства и разбојништва). До 1959. године, смртне казне су извршаване стрељањем или вешањем, према одлуци суда, с тим што се вешање сматрало за тежи облик и мање је коришћено. У првим годинама после рата, погубљења тешких ратних злочинаца су често била јавна. После 1950. године, број смртних казни значајно опада. Према званичним статистичким подацима, од 1950. до 1958. године у Југославији је смртних пресуда било 229, а у Црној Гори мање од 10. Не постоје званични подаци о погубљењима, али се може претпоставити да је од свих изречених смртних казни извршено око две трећине.

Реформа од 1959. године битно је ублажила строгост кривичног законодавства. Смањен је број капиталних кривичних дела и укинута је смртна казна за имовински криминалитет. Укинуто је извршење смртне казне вешањем, па је једини законски начин погубљења остало стрељање, које врши вод од осам полицајаца (од којих половина имају пушке с бојевом муницијом, а половина са ћорцима), без присуства јавности. Од 1959. до 1991. године, број изречених смртних казни у Југославији пада на две до три годишње, а у Црној Гори их је укупно било мање од 10.[7] Последња смртна казна извршена је 29. јануара 1981. у Котору над Драгишом Ристићем, осуђеним за силовање и убиство малолетне девојчице.

Црна Гора после 1991. уреди

У Црној Гори, која је од 1992. године била део Државне заједнице Србија и Црна Гора, судови су од 1991. до 2002. изрекли 8 смртних казни, од којих ниједна није извршена. Две последње смртне казне изречене су 11. октобра 2001, када је Виши суд у Подгорици осудио Славка Девића и Рада Арсовића за убиство словеначког шофера.

Аболиција уреди

Први покушаји уреди

1906. године је на Цетињу објављена једна брошура против смртне казне,[9] а 1907. године је министар правде саопштио у Скупштини да Кнез жели укидање смртне казне у Црној Гори, осим за велеиздају.[10] Ипак, Кривични законик није измењен и смртна казна је остала на снази.

Делимична аболиција, 1992 уреди

Устав СР Југославије (која се састојала само од Србије и Црне Горе) од 26. априла 1992. укинуо је смртну казну за кривична дела прописана савезним законима (геноцид, ратни злочини, политички и војни деликти и др.), али су федералне јединице задржале право да прописују смртну казну за дела из своје надлежности (убиство и разбојништво). Приликом израде нацрта Устава, предлог да се смртна казна укине за савезна кривична дела потекао је из Црне Горе.

Коначна аболиција, 2002 уреди

Скупштина Црне Горе је 19. јуна 2002. изменила Кривични закон тако што је из њега избрисала смртну казну. Као што је истицано у парламентарној дебати, главни мотив за ову аболицију било је придруживање тадашње СР Југославије, односно Србије и Црне Горе, Савету Европе.

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ а б Законик обшчи црногорски и брдски. Законик Данила Првог, фототипско издање, Цетиње: Централна народна библиотека СР Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“, 1982, XXVIII
  2. ^ а б Вук Караџић, "Црна Гора и Црногорци", Сабрана дела, XVIII, Београд: Просвета, 1972.
  3. ^ Петар Поповић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Београд: СКЗ, 1951, стр. 297.
  4. ^ Јован Бојовић, Законик књаза Данила, Титоград: Историјски институт СР Црне Горе, 1982, стр.49.
  5. ^ Кривични законик за Књажевину Црну Гору, званично издање, Цетиње 1906
  6. ^ „Колашинска афера“ у: Станоје Станојевић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, II, Загреб: Библиографски завод, [1926], с. в.
  7. ^ а б Иван Јанковић, На белом хлебу: Смртна казна у Србији, 1804-2002, Београд: Службени гласник и Цлио, 2012
  8. ^ Статистички годишњаци Краљевине СХС / Југославије, 1921–1941.
  9. ^ Милош Р. Марковић, У прилогу о укинућу смртне казне. Њен историјски развитак, Цетиње 1906.
  10. ^ Политика, 27.01.1907.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Smrtna_kazna_u_Crnoj_Gori&oldid=26785462”