Википедија

Спортско срце

Спортског срца или атлетско срце је медицински синдром који означава здраво, повећано срце трениране особе.[3] Овај термин први је увео шведски доктор С. Хенсцхен, 1899. године, желећи да њим дефинише скуп морфолошких и функционалних карактеристика срца које се развијају током времена под утицајем спортског тренинга.[4][5][6]

Спортско срце
СинонимиАтхлете'с хеарт,[1][2] Атхлетиц брадyцардиа, ор Еxерцисе-индуцед цардиомегалy
Човеково срце
Специјалностиспортска медицина, кардиологија

Мада је мала учесталост стања која због дијагнозе спортског срца могу да ограниче ниво физичке активности, односно бављење спортом, лекари спортске медицине предлажу да се пре сваког озбиљнијег бављења спортом начини полазни кардиолошки преглед који би обухватио електрокардиографски и ехокардиографски преглед чиме би се искључиле структурне и функционалне болести и стања срца која би могла да имају утицај на здравље спортисте.[7]

Историја

уреди

Бергман је 1884. године приметио да су дивље животиње имале већу масу миокарда у односу на масу код питомих животиња. Током 1900. године, развој хипертрофије миокарда демонстриран је код паса који су тренирани док се није јавила у контролној групи. Такође је истраживањима доказано да је срце веће код птица селица.

Синдром атлетског срца код спортиста први је описао 1899. године шведски лекар С. Хенсцхен. Он је упоредио величину срца скијаша за трчање са онима који су живели седелачким начином живота.[5] Приметио је да су они који су се бавили такмичарским спортовима показали симптоме синдрома атлетског срца, нпр. крос-кантри скијашаи код којих је утврдио да они са већим срцем (при томе је користио перкуторну технику – шире поље тмулости на грудном кошу) имају боље спортске резултате. Хенсцхен је веровао да су симптоми нормална појава прилагођавања срва вежбању и сматрао је да брига није потребна.[4] Хенсцхен је веровао да се цело срце повећало, а заправо само лева страна постаје хипертрофична. Такође је веровао да су спортисти са атлетским срцем живели краће него они који нису стекли овај синдром. Пошто се његово истраживање одвијало током целог 19. века, технологија је била ограничена и постало је тешко смислити одговарајуће начине за мерење срца спортиста, тако да је мало ко тада веровао у Хенсцхенову теорију о спортистима који имају већа срца од оних који се нису бавили спортом.[8][7]

У том периоду када је и прецизнија дијагностика била отежана, у америчкој и енглеској стручној јавности било је заступљено мишљење да је свако увећање срца повезано са повећаним ризиком од изненадне срчане смрти, при чему се велико срце тада, скоро редовно, виђало у реуматској болести срца која је била честа.[7]

Са развојем РТГ техника приказа срца, хипертрофија срца је дијагносткована преко увећане срчане сенке., са са развој ехокардиографија је омогућио прецизнија мерења величине комора и дебљине зидова.[7]

Етиопатогенеза

уреди

Спортско срце је и поред бројних сазнања и данас феномен недовољно истражен, како у анатомском и функционалном смислу, тако и са аспекта његовог односа према здрављу.[9] Имајући ово у иду и до данас је неразјашњен однос између здравља и болести код овог стања, тако да је ово подручје спортске медицине непознато и подложно различитим тумачењима, а доказ да је то тако су изненадне смрти спортиста које се често дешавају.[10]

Спортско срце је слежен медицински феномен настао најчешће услед физичког напора или тешких спортских активности, који се у анатомском и функционалном смислу, одликује повећањем срца у целини, које карактерише:[11]

  • повећање димензије комора
  • повећање димензије преткомора,
  • повећана дебљина срчаног мишића.

У суштини, развој феномена спортског срца дешава се под утицајем тренинга и доводи до повећања укупног функционалног капацитета организма

При томе треба имати у виду да различити типови спорта могу продуковати различите типове хипертрофије, а такође, преткоморе и аорта могу бити увећане.

Спортске дисциплине у којима се синдром јавља
 
Бициклисти спадају у групу спортиста код којих је најучесталија појава синдрома спортског срца

Према досадашњим истраживањима око 80% спортова даје промене у дијаметру и дебљини зида леве срчане коморе, међутим ајчешће спортске дисциплине у којима се јавља спртско срце су оне које захтевају знатна и/или доминантна статичка напрезања, као што су:[12]

  • бициклизам,
  • пливање,
  • веслање,
  • вожња кајака,
  • дизање тегова,
  • скијашко трчање,
  • ватерполо,
  • триатлон,
  • балетски играчи и сл.

Због дуготрајног дејства снажних физичких напрезања срце спортисте је хронично оптерећено притиском. Услед савладавања великог притиска у крвним судовима, ово статичко напрезања узрокује задебљање зида леве коморе (познато под називом концентрична хипертрофија), која представља физиолошку адаптацију срца на физички стрес, и у већини случајева не оставља последице у каснијем животу спортисте.

Срце спортисте које је хронично оптерећено повећаним волуменом (код спортских дисциплина динамичке издржљивости) поприма форму ексцентричне хипертрофију.

Код обе хипертофије (концентричне и ексцентричне хипертрофије) број мишићних ћелија у миокарду се не мења, него се повећава дебљина мишићних влакана, која може да нараста све док срце не достигне своју критичну масу, која за леву срчану комору износи 300-350 г у односу на нормалну мас срца, која износи 200 г.

Дијагноза

уреди

У савременој клиничкој пракси постоје бројне, инвазивне и неинвазивне, дијагностичке процедуре које са мањим или већим степеном сензитивности и специфичности могу да укажу на постојање хипертрофије миокарда леве коморе.[13]

За постављање дијагнозе хипертрофије миокарда код спортског срца најчешће се користе електрокардиографија (волтажни и реполаризациони критеријуми), ехокардиографија и телерадиографија срца.[14]

Електрокардиографија

Код професионалних спортиста често се налазе ЕКГ -промене. С обзиром на њихов повећани вагални тонус, то укључује синусну брадикардију с паузама и заменским ритмовима, као и слике атриовентрикуларног блока првог и другог степена типа Мобитз I. Ове се промене лако могу купирату физичким напором или применом атропина.[15]

Знаци хипертрофије леве коморе су велике амплитуде ЕКГ кривуље, ексцитација. Псеудоисхемијски поремећај регресије ексцитације може симулисати оштећење спољашњег слоја миокарда, узрокован поремећајем коронарне циркулације или упалом перикарда, па би га требало додатно појаснити ЕКГ током вежбања.

Ехокардиографија
 
Ехокардиографија спортског срца

представља златни стандард за дијагнозу хипертрофије миокарда. Маса леве коморе одређује се на основу модификоване формуле према Пен конвенцији: МЛК = 1,04 (ЛДДд+ПWДд+ИВСДд)3- (ЛВДд)3 -13,6 при чему ЛДДд представља дијастолни дијаметар леве коморе, ИВСДд означава дебљину интервентрикуларног септума на крају дијастоле, и ПWДд представља дебљину задњег зида на крају дијастоле. Вредности масе леве коморе индексирају се према површини тела (г/м2). Према Пенн конвенцији, критеријум за хипертрофију миокарда леве коморе су вредности ≥134 г/м2 за мушкарце и ≥110 г/м2 за жене.[16]

Телерадиографија срца

На радиограму се добија слику грудима карактерише проширење срца у коме се кардиоторакални индекс од 0,5 до 0,6, сматра патолошком. Овом методом се може, донекле, проценити величина срчане сенке, али не и узрок увећања, јер је одређивање кардиоторакалног индекса у дијагнози хипертрофије миокарда је непоуздана  метода без већег клиничког значаја. Компјутеризована томографија (ЦТ) и МРИ (магнетна резонанција) као савремене имагинг методе дају одличне резултате у дијагностиковању хипертрофије миокарда и њеног узрока, али се не примењују рутински због високе цене.[7]

Дифереанцијална дијагноза

уреди
Карактеристике Спортско срце Кардиомиопатија
Хипертрофија леве коморе < 13 мм > 15 мм
Крајњи дијастолни пречник леве коморе < 60 мм > 70 мм
Дијастола Нормално (Е/А однос >1) Ненормалан (однос Е/А <1; или псеудонормални Е/А)
Хипертрофија септума Симетрична Асиметрична (у хипертрофичној кардиомипатији)
Породићна историја Није присутна Може бити присутна
Крвни притисак одговор на вежбу Нормалан Нормалан или смањен систолни одговор на крвни притисак
Декондиционирање Регресија хипертрофије леве коморе Нема регресије хипертрофије леве коморе

Спорт и срчане болести

уреди

Као и у просечној популацији, бројне срчане болести јављају се и код спортиста. Кад таквих особа могу се десито озбиљни инциденти у условима такмичења чак и код оних са лакшим срчаним обољењима.[17]

У врло ретким случајевима са израженим факторима ризика, као што су злоупотреба никотина и тешки поремећаји метаболизма липида, а пре свега, с одговарајућом анамнезом чланова породице, коронарна болест срца јављаја се и код млађих спортиста. Ангина пекторис, срчани удар и изненадна срчана смрт само су неке од могуће последице срчаних болести, које се могу манифестовати нежељеним догађајем код спортиста.

Изненадна срчана смрт у хипертрофичној кардиомиопатији се јавља без упозоравајућих симптома . То је урођена болест. У случају абнормалних резултата ЕКГ -а, преране, неочекиване и нејасне смрти у породици и синкопе, мора се провести истраживање ове болести.[18]

Овом болешћу погођени људи можда се неће више такмичити у спортским вежбама.

Много опаснија, али мање уобичајена у средњој Европи, је аритмогена кардиомиопатија десне коморе , конгенитална болест током које долази до масне трансформације десне коморе која може узроковати фаталне срчане аритмије током вежбања.. Такмичари са скоро срчаном аритмијом морају тренирати са монитором за ритам .

Након грозничавих, баналних инфекција може доћи до миокардитиса .

Срчане аритмије опасне по живот могу се појавити током физичког напора.

Секундарна болест је проширена кардиомиопатија , која може довести до фаталних срчаних аритмија када се вежба. У осређеним стањима се треба придржавати дуже паузе од тренинга, као нпр. код срчаних аритмија под стресом и срчаним проблемима након заразних болести.

Урођене болести срца, попут абнормалности коронарних артерија, могу изазвати критичне поремећаје циркулације код спортиста, као што је нпр. аортна стеноза која је ризична болест за спортисте.

Високи спортисти адолесценти, најчешће кошаркаши и балетски играчи, могу имати латентни Марфанов синдром и пуцање аорте током вјежбања.

У случају изненадног почетка и јаког срчаног бола, не треба губити вријеме док се ова сумња на дијагнозу не искључи или потврди у хитним случајевима.

Дефекти јонских каналиа , који се данас убрајају у примарне кардиомиопатије, могу довести до срчаних аритмија и изненадне срчане смрти тијеком физичког напора.[19]

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ Граф, Цхристине; Хöхер, Јüрген (2009). Фацхлеxикон Спортмедизин: Беwегунг, Фитнесс унд Ернäхрунг вон А - З. Деутсцхер Äрзтеверлаг. стр. 221. ИСБН 978-3-7691-1223-8. 
  2. ^ Реутер, Петер (26. 7. 2005). Дер Гроßе Реутер: Спрингер Универсалwöртербуцх Медизин, Пхармакологие унд Захнмедизин. Деутсцх-Енглисцх. Спрингер. ИСБН 9783540251040. 
  3. ^ Фагард Р. Атхлете’с хеарт. Хеарт. 89: 1455—1461. 2003.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  4. ^ а б Киндерманн W.: Стандардс дер Спортмедизин - Дас Спортхерз. Ин: Деутсцхе Зеитсцхрифт фüр Спортмедизин. 51, Нр. 9, 2000, С. 307–308
  5. ^ а б Кунд Х. Краббе (децембар 1931). „Саломон Еберхард Хенсцхен Ин Мемориам”. Ацта Медица Сцандинавица. 74 (4): 325—333. .
  6. ^ Тхомпсон П.D. Хисторицал цонцептс оф тхе атхлете’с хеарт. Медицине & Сциенце ин Спортс & Еxерцисе. 2004:363–370.
  7. ^ а б в г д Велицки, Лазар. „Спортско срце”. Операција срца | Бајпас | Залистак | Аорта - ДР ВЕЛИЦКИ (на језику: српски). Приступљено 2021-09-24. 
  8. ^ Рост, Р. (1997) Тхе Атхлете’с Хеарт Хисторицал Перспецтивес- Солвед анд Унсолвед Проблем. Цардиологy Цлиницс. 15  493–512
  9. ^ Кернан, Мицхаел; Раја, Бхувана; Матусзак, Јасон (2008), Тхе Цоллегиате/Профессионал Мале Атхлете, Елсевиер, стр. 485—522, Приступљено 2024-01-28 
  10. ^ Пеллицциа А, Марон Б.Ј. Атхлете’с хеарт елецтроцардиограм мимицкинг хyпертропхиц цардиомyопатхy. Цурр. Цардиол. Реп. 2: 147—51. 2001.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  11. ^ Фагард Р.Х. Импацт оф дифферент спортс анд траининг он цардиац струцтуре анд фунцтион (1997). Цардиологy Цлиницс. 15: 397—412.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  12. ^ Тхомпсон, Паул D.; Фернандез, Антонио Б. (2018-06-18). Еxерцисе анд Спортс Цардиологy, 3 Волуме Сет (на језику: енглески) (Иллустратед едитион изд.). Неw Јерсеy: Wорлд Сциентифиц Публисхинг Цомпанy. ИСБН 978-1-78634-155-6. 
  13. ^ Плуим, Бабетте M.; Зwиндерман, Аеилко Х.; ван дер Лаарсе, Арноуд; ван дер Wалл, Ернст Е. (2000-01-25). „Тхе Атхлете’с Хеарт”. Цирцулатион. 101 (3): 336—344. ИССН 0009-7322. дои:10.1161/01.цир.101.3.336. 
  14. ^ Донеллy D.К, Хоwард Т.M. Елецтроцардиограпхy анд препартиципатион пхyсицал еxаминатион (2006). Цурр. Спортс Мед. Реп. 5 (2): 67—73.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  15. ^ Ханне-Папаро Н, Wендкос M.Х, Брунер D.Т. Тхе wаве абнормалитиес ин тхе елецтроцардиограм оф топ-ранкинг атхлетес wитхоут демонстрабле органиц хеарт дисеасе. Ам. Хеарт Ј. 1971:81743–81747.
  16. ^ Совтић, С., Марчетић, З., Столић, Р., Перић, V., Новаковић, Т., Јовановић, А., Лазић, С., & Шипић, M. [2009]. Ехокардиографска дијагноза хипертрофије миокарда леве коморе. Праxис медица, 37(1-2), 77-80.
  17. ^ „Знаци болести срца код спортиста”. www.панспорт.рс (на језику: српски). 2015-07-16. Приступљено 2024-01-28. 
  18. ^ Ламмлеин, Кyле П.; Стоддард, Јонатхан M.; О’Цоннор, Францис Г. (2018). „Препартиципатион Сцреенинг оф Yоунг Атхлетес”. Примарy Царе: Цлиницс ин Оффице Працтице. 45 (1): 95—107. ИССН 0095-4543. дои:10.1016/ј.поп.2017.11.005. 
  19. ^ Бадер, Рима С.; Голдберг, Линн; Сахн, Давид Ј. (2004). „Риск оф судден цардиац деатх ин yоунг атхлетес: wхицх сцреенинг стратегиес аре аппроприате?”. Педиатриц Цлиницс оф Нортх Америца. 51 (5): 1421—1441. ИССН 0031-3955. дои:10.1016/ј.пцл.2004.04.005. 

Спољашње везе

уреди
Класификација
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sportsko_srce&oldid=27859453”