Википедија

Средњовековна болница у манастиру Мажићи

Такође погледајте: Манастир Мажићи

Средњовековна болница у манстиру Мажићи данас археолошки локалитет, једна је од најстаријих болница из златног доба српске средњевековне медицине, када су осниване прве болница у манастирима, Хиландару 1191. године и Студеници 1208. године, захваљујући Растку Немањићу – Светом Сави.[1] Болница је основана у другој половини 12. века у порти манастира Свети Ђорђе у селу Мажићи по коме је манастир и познатији, на левој обали Лима, данас у прибојској општини, у Републици Србији.

Средњовековна болница у манстиру Мажићи
Поглед на цркву и археолошке остатке болнице
Опште информације
МестоМажићи
ОпштинаОпштина Прибој
Држава Србија
Врста споменикаБолница
Време настанка13. век
Тип културног добраСпоменик културе од велког значаја
ВласникРепублика Србија
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе Краљево

Положај и назив

уреди

Археолошки локалитет некадашње болнице у порти манастира Мажићи, који се у старим записима скао и истоимено село спомињу под именом Ораховица, смештен је у живописној котлини неколико стотина метара од Потпећког језера и окружен је брдима високим преко 1000 метара, на левој обали Лима.

Удаљен је 14 километара југоисточно од Прибоја и до њега се може доћи из два правца: чамцем преко Потпећког језера, или преко бране потпећког језера и села Калафате.

У непосредној близини манастрирске цркве ископано је више од 180 гробова, а у околини самог археолошког комплекса налази се и око 2000 скелета. Ово откриће је неубичајено с обзиром да су се на манастирским гробљима сахрањивали само калудјери. Ова чињеница индиректно указује на постојање манастирске болнице, која је у овим гробовима сахрањивала након неуспешног лечења, преминуле болеснике.

 
Археолошки остаци болнице у манастиру Мажићи

Значај

уреди

Средњовековна болница у манастиру Мажићи настала је и радила у нестабилном окружењу и ратним сукобима у којима су се налазиле Српске земље и њен народ од 12 до 15. века како би омогућила монасима и православним верницима здравствену заштиту а младој српској држави рађање научне медицине и социјалне бриге о људимана.[2]

Лечење у болници обављали су лекари емпирици, који истовремено лећечи болесне своја знања и вештину лечења преносили својим следбеницима. Тако су монаси, лекари, епирици ове болнице поред лечења бавили и обучавањем лекарској вештини оних који су им помагали у лечењу и који су касније требали да их наследе.[3][4]

Иало се ради о средњевековном манастиру, који се није могао сврстати у ред монументалних градитељских остварења свога доба, према сачуване пропорцијама и димензијама, опреми, начину грејања и купања оболелих, остацима болничког мобилијара и онога што је за историју медицине можда најважније драгоценим медицинским инструментима,[5] овај манстир је веома значајан, за нематеријану и материјалну културу српског народа. Ови налази имају велики значај, осим раритета, јер много више указују на монахе који су се овим техничким достигнућима средњовековне медицине, служили раме уз раме са монасима великих европсих манастира попут онога у Салерну. Како ови „великани српске монашке медицине” о себи нису оставили никакве податке једина нам преостаје да њихов рад упоређујемо са радом лекара са блиских територија, њиховим могућим школовањима и практичним сазнањима[6][7][8]

Од значаја су и чињенице; да су инструменти коришћени и за лечење световних лићности а не само монаха; затим, примењена методологија лечења; произвођачи медицинских помагала; путеви којима је ова опрема стизала и у најудаљеније крајеве Балканског полуострва.

Историја

уреди
 
Ако нас историја медицине може нечему научити онда је то перменентна потреба човека да схвати, имитира, примени и мења своја сазнања о методама лечења.
Најбољи пример за то је трепанације лобање која се уз разне модификације примењивала у лечењу у болници манастира Мажићи.

Манастир посвећен светом Ђорђу, сазидан је у другој половини 12. века  а први пут се помиње у старим записима почетком 13. века. Студеничким типиком, писаним измедју 1207. и 1215. године, старешинама два манастира из Дабра (Свертог Николе Дабарског из Прибојске бање и Светог Георгија Дабарског из Мажића) указивана је изузетна част да буду међу пет игумана најзначајнијих манастира тога доба који су ушествовали у избору игумана манастира Студеница.[9]

Ктитор прве манастирске цркве је непознат. Подаци о краљу Милутину, који је наводно „обновио, манастирску цркву Светог Георгија у Дабру у дому родитеља и прародитеља својих” указује да је неко од његових предака водио порекло из овог краја. Милутин је на омањој цркви дозидао припрату, и вероватно болницу. Након Милутинове обнове манастир и његова болница поново су срушене средином 15. века. Обновљен па и поново рушен за време Велике сеобе Срба крајем 17. века као и у 18. веку.[10]

Археолошки локалитет са остацима средњовековне болнице откривен је након реконструкција манастира Мажићи 1999. године, по пројекту Републишког министарства за културу, која је трајала заједно са истраживањима све до 2004. године. Тада је поред цркве која је потпуно обновљена, откривена и конзервиране ископине манастирске болнице, кухиња и помоћне просторије.

Археолошка ископавања потврдила су да је манастир подигнут на једном прастаром светом или култном месту, са траговима од готово 4000 година, јер су у окружењу пронађени гробови који потичу из броназаног доба, као и гробнице из римског периода, споменици из доба раног хришћанства (деветог и десетог века).

Евлија Челебија који је боравио у манастиру почетком 17 века овако је описао раскош и величину манастира:

Спавао сам у манстиру у којем има 500 калудјера у креветима са свиленом и брокатном постељином. Манастир је украшен златним и сребрним кандилима и крстовима, а мирис мошуса, амброзије, алоја дрвета и тамјана опија човеку мозак.

Болница је највероватније срушена у првим деценијама 18. века. Део доказа о њеном постојању пронађен је праћењем архивске грађе из манастира Лике и Далмације, као и Студеничког типика, али уз њу су откривене и штампарија, скрипторијуми и радионице.

Ако је манастир Свети Георгија у Мажићима преживео недаће и тешка страдања непосредно пре и после Велике сеобе 1690. године, када су спаљена бројна светилишта у Полимљу, Босни и Србији; трагична судбина готово се није могла мимоићи неколико деценија касније. Масовне побуне народа Полимља, Старог Влаха и Србије 1737. године, биле су повод за тешке репресалије, сеобе становништва и рушења цркава и манастира. Једини податак који је знатно касније, око средине 19. века, иза себе оставио обновитељ манастира Бање код Прибоја, Дионисије Поповиж, јесте у исто време историјски траг и епска хроника која је до њега стигла неким незнаним путем. Како је то и једини писани податак о замирању древног светилишта писан предвуковским језиком, изворно гласи овако:

... преко Лима села Бања нахија зову се Маржићи, Голеша, Касидоли, Потоци. У Маржићима има један манастир мали крам Свети Ђорђе. Оборено е све. Било је зданија што су монаси пребивали. I ту има земље тога манастира. Три куће сједе на тој земљи, дају четврту оку у манастир Тројицу у Ерцеговини. I то је био меток манастира Бање. Сјеђели калуђери бањски, па дођу Турци бише те побију речене калуђере и поарају од крстова и другије ствари церковни. Пограде токе и друге рактове на коње, женама павте и аљале на руке. То е било у 1743. години.[11]

После ових дешавања може се само претпоставити шта се догодило са скромном болником зградом, као и са другим грађевинама у манастирском комплексу. У потрази за драгоценостима и новцем Турци се нису обазирали на опрему и поједине инструменте који су највероватније стајати на једном месту или на полицама. Готово све што се нашло у овој згради спаљено је. Да би након археолошких радова, део ове опреме, био откривен тек после више од 250 година, у слоју гара и под наслагом камења, малтера и спаљене кровне конструкције. Разуме се, да је могуће претпоставити, да су неки инструменти, делови опреме као и вреднији предмети били опљачкани, док су медицински инструменти и помагала, заједно са зградом спаљени, јер за рушиоце нису имали никакву материјалну вредност.

Археолошка истраживања

уреди

Током археолошких истраживања у северозападном делу манастирског комплекса у Мажићима пронађена је болничка соба, а у ној су ископани ови хируршки инструменти (који највероватније потичу из 15. и 16. века):

  • трепан за отварање лобање,
  • циркле,
  • маказте,
  • оптичка помагала (рам за наочаре облика популарних „ленонки”),
  • инструмент за вађење пројектила
  • нож за сечење костију,
  • скалпели за операције ува,
  • велики камени свећњаци, високи преко једног метра, за дванаест свећа, који су осветљивали болничке просторије.[12]

У делимичној реконструисаној болничкој просторији, из 14. века, на овом археолошком локалитетеу пронадјени су скелети болесника са тарговима трепанације лобање.[13]

Место болнице у Српској и Европској медицини

уреди
Такође погледајте: Историја Српске медицине

Медицина код Срба највише се доводи се у везу са медицинским искуствима Византије чија је традиција у лечењу и односу према болесницима била опште прихваћана као најефикаснија и најуспешнија на просторима Балканског полуострва. Било је то историјски период када је византијска култура поседовала најбоља искуства античких вредности са једне, и хришћанске вере са друге стране.

По пронађеним материјалним остацима и специфичним хируршким инструментима може се закључити да по начину лечења у овој болница, као и другим средњовековне болнице на тлу данашње Србије, спадала у најстарије у Европи, стом разликом што је у то доба Запад имао развијену мрежу за школовање медицинских радника док је у Византији учwе медицинских знања било на нивоу заната,13 који су учили они који ће се овим послом широм источног Балкана бавити било као лекари или помоћници оболелих.[14][15]

Са данашњег гледања Мажићка болница је била медицинска установа у правом смислу речи и као таква заслужује да добије своје место у историји европске медицине, јер је у том периоду у тадашњој српској медицини захваљујући Византијии било добро познато учење аутора античке медицине (Хипократа, Аристотела, Галена и др.), а преко Котора (који је био у саставу Србије) и Дубровника (са којим је тадашња Србија имала тесне везе) са ауторима чувене александријске медицинске школе, рановизантијске, салернске и монпељеске медицинске школе, итд.[16]

Прве српске болнице међу којима је Мажићка, поуздано се зна да су постојале при свим већим манастирским центрима, и да нису формиране из сиротишта као што је то био случај код већине болница на Западу. Оне су осниване као установе које су у првом реду служиле за лечење оболелих.[17]

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ Драгана Јоксимовић Стевановић, Осам векова болнице у Студеници, Тимочки медицински гласник, Гласило Подружнице Српског лекарског друштва Зајечар Година 2007 Волумен 32 Број 4
  2. ^ Павловић Б. Манастирске болнице у средњовековној Србији. Црквене студије. 1  (1):  381-8.
  3. ^ Рељин I. Преглед историје средњовековне медицине. Нови Сад: Литостудио; 2008.
  4. ^ Станојевић L, Тодоровић К. 700 година медицине у Срба. Београд: САНУ; 1971.
  5. ^ M. Бунарxи}, Каталог археолошких назива, Зборник, Св. Георгије у Дабру, 146.
  6. ^ .Р. Јеремић и Ј. Тадић., Прилози за историју здравствене културе старог Дубровника, Београд 1938, I, 33 и 1939, II, 37;
  7. ^ К. Јиричек, Историја Срба (превео и допунио Ј. Радоњић), Београд 1952, 309;
  8. ^ Р. Катић, О лекарима код Срба у средњем веку, Зборник 700. година медицине у Срба, С.А.Н. у, Београд 1971, 57-76
  9. ^ Слободанка Илић-Тасић, Драган Раванић, Михаило Пантовић, Владмила Бојанић, Будимир Павловић, Услови развоја медицине и духовне културе у доба великог жупана Стефана Немање. Срп Арх Целок Лек. 2012 Мар-Апр;140(3-4):250-254
  10. ^ А. Дероко, На светим водама Лима, Гласник скопског нау~ног дру{тва, XI, Скопqе 1932, 123;
  11. ^ M. Шакота, Прилог проучавању манастира Бање код Прибоја, стр.30.
  12. ^ Срби оперисали још у 12. веку (РТС, 1. октобар 2013)
  13. ^ Драгиша Милосављевић, Феномен византијске болнице Цв. Георгија у Дабру (Мажићима код Прибоја) Ниш и Византија II
  14. ^ Катић Р. Медицина код Срба у средњем веку. Београд: Научно дело, САНУ; 1958.
  15. ^ Катић Р. Болнице средњег века: манастирске болнице. Ин: Српска медицина од IX до XIX века. Београд: САНУ; 1967. пп. 299-311. 2. Катић Р. Медицина код Срба у средњем веку. Београд: Научно дело, САНУ; 1958.
  16. ^ Станојевић V: Историја медицине, Београд, 1962.
  17. ^ Р. Катић, Болница Св. Саве у манастиру Студеници, Осам векова манастира Студенице, Београд 1986, 201-207

Литература

уреди
  • Марковић, Василије (1920). Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији (I изд.). Сремски Карловци. стр. 66—67. 
  • „Мажићи, остаци манастира — Споменици културе у Србији”. САНУ. 
    (из књиге Пејић, Светлана; Милић, Милета, ур. (1998). „Мажићи, манастир”. Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја (на језику: српски). Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 459. ИСБН 8680879126. 
  • С. Косановић, Из српске прошлости, Јавор, Год. VII, бр. 7, Нови Сад 1880, 205-211;
  • С. Новаковић, Никољ Пазар и Бихор град, Годишњица Николе Чупића, књ. IV, други део, Београд 1882, 325-326 ;
  • I. Руварац, Нешто о Босни дабарској и дабробосанској епископији, Годишњица Николе Чупића, година II, Београд 1878, 250-253 ;
  • П. Мркоњић, Средње Полимље и потарје у Новопазарском санџаку, Етнографски зборник, књ. VI Београд 258;
  • V. Марковиж, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Сремски Карловци 1920, 67

Спољашње везе

уреди

  Медији везани за чланак Средњовековна болница у манастиру Мажићи на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Srednjovekovna_bolnica_u_manastiru_Mažići&oldid=27865675”