Велики барутни магацин на Калемегдану
Велики барутни магацин на Калемегдану, у народу познатији као „Барутана“, једна је од најнеобичнијих подземних грађевина укопана у стени западног подграђа или Дунавске падине у време велике аустријске реконструкције Београдске тврђаве у периоду од 1719. до 1739. године, када је Београдска тврђава попримила знатно другачији изглед који је био у складу са најмодернијим принципима градње и њеном војно-одбрамбеном функцијом. По том изгледу, а вероватно и снази, а и жељи њених бранитеља да плаши и одвраћа непријатеља, називана је „Гибралтар на Дунаву".[1]
| Veliki barutni magacin na Kalemegdanu | |
|---|---|
 Jedan od prostora barutane | |
| Опште информације | |
| Место | Beograd |
| Општина | Stari grad |
| Држава |  Србија |
| Врста споменика | barutana |
| Време настанка | XVIII vek |
| Тип културног добра | spomenik kulture od izuzetnog značaja |
| Власник | Srbija |
| Надлежна установа за заштиту | Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd |
| beogradskonasledje | |
Степен заштите
уредиПрема речима археолога Реље Сератлића из ЈП „Београдска тврђава“, Велики барутни магацин проглашен је за културно добро од изузетног значаја за Републику Србију, баш као што исти степен заштите ужива и комплетна Тврђава на Калемегдану.
Историја
уреди
Испред Великог барутног магацина, знатно пре него што је овај део постао аустријски, у античко доба пре готово два миленијума, постојао је такозвани Митреум. То је било античко, претхришћанско светилиште посвећено богу Митри. Претпоставља се да су ову, прву монотеистичку религију на просторе Сингидунума донели римски легионари који су претходно служили у некој од источних провинција. Многи стручњаци сматрају да је ова једнобожачка религија значајно олакшала долазак и укорењивање хришћанства на просторима данашњег Београда.[2]
Аустријанци освајају Београдску тврђаву 1688. године и почињу са опсежном обновом и прерадом из средњовековног у артиљеријско утврђење. Посао је поверен Андреју Корнару који га је већином привео крају 1696. године под Османлијама које су у међувремену повратиле град. Том приликом је током бомбардовања погођен барутни магацин смештен у Деспотовом Граду што је изазвало велику експлозију у којој је страдао готово цео Деспотов Град. Међутим Корнарова решења су већ тада била застарела, а због сталних борби никада нису ни у потпуности завршена.
Аустријанци поново заузимају 1717. године Београд и у периоду од 1723. до 1736. године Швајцарац Никола Морес фон Доксат изводи велике преправке и дограђивања тврђаве у склопу којих је планирано и подизање додатних утврђења на левим обалама Саве и Дунава која би била повезана са самим утврђењем. Међутим тврђава је Београдским миром из 1739. године без борбе враћена Османлијама, а Аустријанци су били приморани да поруше новоизграђене бедеме у року од три (бастиона траса око вароши) односно шест (утврђења у склопу тврђаве) месеци. По окончању тих радова град је у таквом сатњу у јуну 1740. године предат Османлијама. Због потребе очувања својих северних граница Османска империја је морала да обнови и додатно утврди Београдску тврђаву, али је услед лошег финансијског стања у самом царству та обнова трајала преко две деценије и није дала ништа ново, већ је представљала поједностављену обнову тада већ застарелих Доксатових решења.
Београдска тврђава октобра 1789. године поново је пала у аустријске руке. У том периоду настаје колосални подземни објекат издубљен у стени дунавске падине Наиме након претходних немилих догађаја када је током бомбардовања погођен барутни магацин смештен у Деспотовом Граду и великих жртава, аустријска војна управа донела је одлуку да у Доњем граду Београдске тврђаве изгради ново складиште. Радови су изведени у склопу целокупне и обимне аустријске реконструкције Београдске тврђаве по замисли принца Еугена и пројекатној документацији мајора Франца Николе Сулија, једног од главних инжењера ангажованих на реконструкцији Београдске тврђаве, који је за изградњу овог изузетног и иновативног инжињеријског подухвата, инспирацију добио са више страна. Градња је релативно кратко трајала, и за смо три године (1718–1721) магацине је ископан у стени, због наметнуте потребе да се што пре у Београдској тврђави изгради безбедно склониште за барут, заштићено од непријатељске артиљерије.
Архитектура
уреди
Велики барутни магацин састоји се од две сале ослоњене на по девет стубова и великог просторног ходника. Након повратка Османлија у Београд изграђен је зид који заклања улаз у магацин. Простор се користио као барутни магацин до почетка 20. века. Обе дворане и ходник ископане су испод саме тврђаве, у белој кречњачкој стени.
Свака од дворана имала је површину од око 400 квадратнх метара. Са оскудном технологијом оног времена, то је највероватније за раднике био изузетно напоран физички посао.
Обе дворане су ојачане носећим стубовима, да би појачале структуралну чврстину. Међутим постоји једна значајна разлика између ове две одаје:
- Прву дворану аустријске архитекте исклесале су са носећим стубовима у „живој стени“, у лепим, геометријским, осмоугаоним формама
- Док у другој дворану стубови изгледају као да су их створила нека митска бића. Они нису детаљније исклесани, већ им је остала природна форма стене.
Један од најважнијих делова ових подземних грађевина били су отвори за вентилацију, који су требали да обезбеде добро проветравање, како се у њима не би задржавала влага и буђ и оштетила барут. Одатле и прастара изрека како „нешто мора да буде суво као барут“.
Средином 18. века изграђен је и јак заштитни зид чија улога је била да спречи било какво угрожавање Великог барутног магацина, уколико би непријатељ покушао да га нациља артиљеријом.
Лапидаријум у Великом барутном магацину
уредиДанас је Велики барутни магацин делимично обновљен и уређена. Користи се само прва сала и део ходника, за лапидаријум – популарна „Барутана” у коме су изложени римски епиграфски и анепиграфски споменици који сведоче о становништву, друштвеној хијерархији, култовима, кретању и распореду војних јединица на тлу некадашње Србије.[3]
Почетак формирања колекције камених споменика у лапидаријуму Великог барутног магацина датиран још из времена оснивања Народног музеју у Београду, када је од 1844. године почело прикупљане и доношење споменика у Београд. Тако је настала најстарија археолошка збирка у Србији.[4]
Предмети из ове збирке су јавни и приватни, надгробни и заветни споменици, највећим делом откривени на простору Београда (Сингидунума), Костолца (Виминацијума), Сремске Митровице (Сирмијум), Космаја и на другим налазиштима у Србији, а поједини су донети из Македоније и Албаније. Поставку римских камених споменика чине, камене портретне статуе, стеле, саркофази и жртвеник. Један од саркофага је са представом Јоне из четвртог века са простора Београда, док је портретна статуа мушкарца пронађена на територији Македоније и потиче из другог века.
Извори
уреди- ^ Марко Поповић, „Београдска тврђава“, Београд 1990. (текст уз каталог истоимене изложбе)
- ^ Група аутора, „Седам хиљада година Београда“, Београд 1975
- ^ Нинковић, Веселинка. „Збирке Народног музеја, Збирка античких и средњовековних епиграфских и анепиграфских споменика – Антика”. Народни музеј Београд. Архивирано из оригинала 18. 04. 2018. г. Приступљено 18. 4. 2018.
- ^ M, M. „БЛАГО ИСПОД ПРЕСТОНИЦЕ: Јесте ли уопште знали да се налази испод ваших ногу?”. Историјски забвник, Дневно.рс 1. 11. 2015. Архивирано из оригинала 18. 04. 2018. г. Приступљено 17. 4. 2018.
