Здрав разум

Здрав разум је добро практично расуђивање у погледу свакодневних ствари, или основна способност опажања, разумевања и просуђивања коју деле скоро сви људи. Први тип здравог разума, добар разум, може се описати као „смисао за виђење ствари онаквима какве јесу и да се ради онако како би требало да се ради”. Други тип се понекад описује као народна мудрост, „која означава нерефлективно знање које није зависно од специјализованог тренинга или промишљене мисли”. Две типа су испреплетена, јер је особа која има здрав разум у додиру са идејама здравог разума, које проистичу из проживљених искустава особа које су довољно здраворазумне да их спознају.

У психолошком контексту, Смедслунд дефинише здрав разум као „систем импликација које компетентни корисници неког језика деле” и напомиње: „Предлог у датом контексту припада здравом разуму ако и само ако се сви компетентни корисници употребљеног језика слажу да је тврдња у датом контексту тачна и да је њена негација лажна.”

Свакодневно разумевање здравог разума проистиче из историјске филозофске расправе која обухвата неколико европских језика. Сродни изрази на другим језицима укључују латински сенсус цоммунис, грчки αἴσθησις κοινὴ (аíстхēсис коинḕ) и француски бон сенс, али то нису директни преводи у свим контекстима. Слично томе у енглеском језику постоје различите нијансе значења, које имплицирају више или мање образовање и мудрост: „добар разум” се понекад сматра еквивалентним „здравом разуму”, а понекад то није случај.

Аристотл, прва особа за коју је познато да је дискутовао „здрав разум”, описао га је као способност са којом животиње (укључујући људе) обрађују сензорне перцепције, меморије и машту (φρονεῖν, пхронеîн) да би дошле до многих типова основних просуђивања. У његовој схеми само људи имају стварно аргументирано размишљање (νοεῖν, ноеîн), што их изводи изван њиховог здравог разума.

„Здрав разум” такође има најмање два посебна филозофска значења. Једно је способност животињске душе (ψῡχή, псūкхḗ) коју је предложио Аристотел, а која омогућава различитим индивидуалним чулима да колективно опажају карактеристике физичких ствари, као што су кретање и величина, које све физичке ствари имају у различитим комбинацијама, омогућавајући људима и другим животињама да разликују и идентификују физичке ствари. Овај здрав разум разликује се од основне чулне перцепције и од људског рационалног размишљања, али сарађује са обема.

Друга посебна употреба термина је под утицајем Рима и користи се за природну људску осетљивост за друге људе и заједнице. Баш као и свакодневни смисао, и једно и друго се односи на врсту основне свести и способности процене које се од већине људи природно очекују, чак и ако не могу да објасне зашто.

Сва ова значења „здравог разума”, укључујући свакодневна, међусобно су повезана у сложеној историји и развила су се током важних политичких и филозофских расправа у модерној западној цивилизацији, посебно у вези са науком, политиком и економијом. Међусобна повезаност значења је посебно уочљива у језицима попут енглеског, који су постали међународни.

Од доба просветитељства, термин „здрав разум”" често се користио ради реторичког ефеката, понекад пежоративно, а понекад као позитивно апелирање на ауторитет. Он се може негативно изједначити са вулгарним предрасудама и празноверјем. Он им се често позитивно супротставља као стандард за добар укус и као извор најосновнијих аксиома потребних науци и логици. Почетком осамнаестог века овај стари филозофски термин први пут је стекао своје модерно значење: „Те обичне, саморазумљиве истине или конвенционална мудрост, за које није потребна никаква софистицираност да би се схватиле и ниједан доказ да би се прецизно прихватиле, јер су тако добро пристајале са основним (здраво разумним) интелектуалним капацитетима и искуствима целокупног друштвеног тела.” Ово је почело Декартовом критиком о томе, и оним што је постало познато као спор између „рационализма” и „емпиризма”. У уводној линији једне од његових најпознатијих књига, Дискурс о методи, Декарт је установио најчешће модерно значење и његове контроверзе, када је изјавио да сви имају сличну и довољну количину здравог разума (бон сенс), али да се то ретко кад добро користи. Стога се треба придржавати скептичке логичке методе коју је Декарт описао, а на здрав разум се не треба претерано ослањати. У каснијем просветљењу из 18. века, здрав разум се позитивније схватао као основа модерног размишљања. То је било у супротности с метафизиком, која је, попут картезијанизма, била повезана са Анциен Рéгиме. Томас Пејнов полемички памфлет Здравог разума (1776) описан је као најутицајнији политички памфлет 18. века, који је утицао на Америчку и Француску револуцију. Данас су концепт здравог разума и како је најбоље да се користити, и даље везани за многе од најдуговечнијих тема епистемологије и етике, са посебним фокусом често усмереним на филозофију модерних друштвених наука.

Литература

• Аристотле, Де Анима . Тхе Лоеб Цлассицал Либрарy едитион оф 1986 усед тхе 1936 транслатион оф W.С Хетт, анд тхе стандардисед Греек теxт оф Аугуст Иммануел Беккер. Тхе море рецент транслатион бy Јое Сацхс (сее белоw) аттемптс то бе море литерал.
• Бранн, Ева (1991), Тхе Wорлд оф тхе Имагинатион: Сум анд Субстанце, Роwман & Литтлефиелд 
• Бугтер (1987), „Сенсус Цоммунис ин тхе wоркс оф M. Туллиус Цицеро”, Ур.: ван Холтхоон; Олсон, Цоммон Сенсе: Тхе Фоундатионс фор Социал Сциенце, ИСБН 9780819165046 
• Десцартес, Рéнé (1901), Тхе Метход, Медитатионс анд Пхилосопхy оф Десцартес, транслатед фром тхе Оригинал Теxтс, wитх а неw интродуцторy Ессаy, Хисторицал анд Цритицал бy Јохн Веитцх анд а Специал Интродуцтион бy Франк Сеwалл, Wасхингтон: M. Wалтер Дунне, Приступљено 25. 7. 2013 
• Десцартес, Рене (1970), „Леттер то Мерсенне, 21 Април 1941”, Ур.: Кеннy, Антхонy, Десцартес: Пхилосопхицал Леттерс, Оxфорд Университy Пресс  Транслатед бy Антхонy Кеннy. Десцартес дисцуссес хис усе оф тхе нотион оф тхе цоммон сенсе ин тхе сиxтх медитатион.
• Десцартес, Рене (1989), Пассионс оф тхе Соул, Хацкетт . Транслатед бy Степхен Х. Восс.
• Гадамер, Ханс-Георг (1989), Трутх анд Метход, 2нд рев. ед., транс. Јоел Wеинсхеимер анд Доналд Г. Марсхалл, Неw Yорк: Цонтинуум .
• Гилсон, Етиенне (1939), Тхомист Реалисм анд тхе Цритиqуе оф Кноwледге, ИСБН 9781586176853 
• Грегорић, Павел (2007), Аристотле он тхе Цоммон Сенсе, Оxфорд Университy Пресс, ИСБН 9780191608490 
• Хеллер-Роазен, Даниел (2008), Ницхолс; Каблитз; Цалхоун, ур., Ретхинкинг тхе Медиевал Сенсес, Јохнс Хопкинс Университy Пресс, ИСБН 9780801887369 
• ван Холтхоон (1987), „Тхе цоммон сенсе оф Роуссеау”, Ур.: ван Холтхоон; Олсон, Цоммон Сенсе: Тхе Фоундатионс фор Социал Сциенце 
• ван Холтхоорн; Олсон (1987), „Интродуцтион”, Ур.: ван Холтхоон; Олсон, Цоммон Сенсе: Тхе Фоундатионс фор Социал Сциенце 
• Хуме, Давид (1987), Ессаyс Морал, Политицал, Литерарy, едитед анд wитх а Фореwорд, Нотес, анд Глоссарy бy Еугене Ф. Миллер, wитх ан аппендиx оф вариант реадингс фром тхе 1889 едитион бy Т.Х. Греен анд Т.Х. Гросе, Индианаполис: Либертy Фунд, Приступљено 25. 7. 2013 
• Хуме, Давид (1902), Енqуириес Цонцернинг тхе Хуман Ундерстандинг анд Цонцернинг тхе Принциплес оф Моралс бy Давид Хуме, ед. L. А. Селбy-Бигге, M.А. 2нд ед., Оxфорд: Цларендон Пресс 
• Хундерт (1987), „Енлигхтенмент анд тхе децаy оф цоммон сенсе”, Ур.: ван Холтхоон; Олсон, Цоммон Сенсе: Тхе Фоундатионс фор Социал Сциенце 
• Кант, Иммануел (1914), „§ 40.: Оф Тасте ас а кинд оф сенсус цоммунис”, Кант'с Цритиqуе оф Јудгемент, транслатед wитх Интродуцтион анд Нотес бy Ј.Х. Бернард (2нд ед. ревисед), Лондон: Мацмиллан, Приступљено 25. 7. 2013 
• ван Кессел (1987), „Цоммон Сенсе бетwеен Бацон анд Вицо: Сцептицисм ин Енгланд анд Италy”, Ур.: ван Холтхоон; Олсон, Цоммон Сенсе: Тхе Фоундатионс фор Социал Сциенце, ИСБН 9780819165046 
• Лее, Ми-Кyоунг (2011), „Тхе дистинцтион бетwеен примарy анд сецондарy qуалитиес ин анциент Греек пхилосопхy”, Ур.: Нолан, Лаwренце, Примарy анд Сецондарy Qуалитиес: Тхе Хисторицал анд Онгоинг Дебате, Оxфорд 
• Леwис, C. С. (1967), Студиес ин wордс, Цамбридге, ИСБН 9780521398312 
• Мооре, Георге Едwард (1925), А дефенсе оф цоммон сенсе 
• Оеттингер, M. Фриедрицх Цхристопх. 1861. Цитед ин Гадамер (1989).
• Петерс Агнеw, Лоис (2008), Оутwард, Висибле Проприетy: Стоиц Пхилосопхy анд Еигхтеентх-центурy Бритисх Рхеторицс, Университy оф Соутх Царолина Пресс, ИСБН 9781570037672 
• Реид, Тхомас (1983), „Ан Инqуирy инто тхе Хуман Минд он тхе Принциплес оф Цоммон Сенсе”, Ур.: Беанблосом; Лехрер, Тхомас Реид'с Инqуирy анд Ессаyс, Неw Yорк: Хацкетт 
• Росенфелд, Сопхиа (2011), Цоммон Сенсе, Харвард Университy Пресс, ИСБН 9780674061286 
• Сацхс, Јое (2001), Аристотле'с Он тхе Соул анд Он Меморy анд Рецоллецтион, Греен Лион Пресс, ИСБН 978-1-888009-17-0 
• Сцхаеффер (1990), Сенсус Цоммунис: Вицо, Рхеториц, анд тхе Лимитс оф Релативисм, Дуке Университy Пресс, ИСБН 978-0822310266 
• Схафтесбурy, Антхонy Асхлеy Цоопер, Еарл оф (2001), Доуглас ден Уyл, ур., Цхарацтеристицкс оф Мен, Маннерс, Опинионс, Тимес, Индианаполис: Либертy Фунд 
• Спруит, Леен (1994), Специес Интеллигибилис: Фром Перцептион то Кноwледге. I. Цлассицал роотс анд медиевал дисцуссионс, Брилл, ИСБН 978-9004098831 
• Спруит, Леен (1995), Специес Интеллигибилис: Фром Перцептион то Кноwледге. II. Ренаиссанце цонтроверсиес, латер сцхоластицисм, анд тхе елиминатион оф тхе интеллигибле специес ин модерн пхилосопхy, Брилл, ИСБН 978-9004103962 
• Стеббинс, Роберт А. Леисуре'с Легацy: Цхалленгинг тхе Цоммон Сенсе Виеw оф Фрее Тиме. Басингстоке, УК: Палграве Мацмиллан, 2017.
• Вицо, Гиамбаттиста. Он тхе Студy Метходс оф оур Тиме, транс. Елио Гиантурцо. Итхаца, НY: Цорнелл Университy Пресс, 1990.
• Вицо, Гиамбаттиста (1968), Тхе Неw Сциенце оф Гиамбаттиста Вицо (3рд изд.), Цорнелл Университy Пресс . Транслатед бy Бергин анд Фисцх.
• Волтаире (1901), „ЦОММОН СЕНСЕ”, Тхе Wоркс оф Волтаире. А Цонтемпорарy Версион. А Цритиqуе анд Биограпхy бy Јохн Морлеy, нотес бy Тобиас Смоллетт, транс. Wиллиам Ф. Флеминг, IV, Неw Yорк: Е.Р. ДуМонт 
• Wиерзбицка, Анна (2010), Еxпериенце, Евиденце, анд Сенсе: Тхе Хидден Цултурал Легацy оф Енглисх, Оxфорд Университy Пресс 
• Цоатес, Јохн (1996), Тхе Цлаимс оф Цоммон Сенсе: Мооре, Wиттгенстеин, Кеyнес анд тхе Социал Сциенцес, Цамбридге Университy Пресс, ИСБН 9780521412568 
• Ледwиг, Марион (2007), Цоммон Сенсе: Итс Хисторy, Метход, анд Апплицабилитy, Петер Ланг, ИСБН 9780820488844 
• МцЦартхy, Јохн; Лифсцхитз, Владимир (1990), Формализинг Цоммон Сенсе, Интеллецт Боокс, ИСБН 9780893915353