Звончићи (инструмент)
Звончићи су музички инструмент који се раније звао „метална хармоника“ — назив хармоника некада је означавао инструмент који се састојао од низа кристалних чаша које су стицале одређене висине према количини воде наливене у њих. Стари модели су се састојали од низа звона или полулопти од бронзе, које је извођач доводио у стање вибрације ударима једним од двеју маљица. Ови звончићи су касније замјењени металним плочицама чија дужина и дебљина сразмјерно опада, су постављени на жицама или сламним плетеницама које служе као изолатор.
Савремене звончиће чини низ плочица од челика, веома звучних и постављених на покретној кутији. Уређене су хронолошки од оне за најнижи тон — лево, до оне за највиши тон — десно. Плочице се ударају маљицама са главом од бронзе или ебонита. Овај се модел највише користи у оркестру. Постоји и модел са клавијатуром кога је конструирао Мистел. Плочице од овог модела постављене су на постољу и у њих се удара маљицама којима се управља преко дирки клавијатуре.
Опсег звончића са маљицама износи двије и по октаве, од г1 до ц4 (музика за звончиће се записује у г-кључу). Опсег звончића са клавијатуром износи три октаве и терцу преко тога: од ц1 до е4. Хандел се први послужио звончићима и то у ораторијуму Саул (1738. год); касније су овај инструмент користили Моцарт (Опера Чаробна фрула), Вагнер (Валкира), Делиб (Лакме), Шарпентје (Лоуисе) итд.