Ö

Ö ö (Ö ö; ukoso: Ö ö), je znak koji predstavlja ili slovo iz nekoliko proširenih latiničnih alfabeta, ili slovo "o" modifikovano umlautom ili dijarezom. U mnogim jezicima, slovo „o“ ili „o“ modifikovano umlautom, koristi se za označavanje zaobljenih samoglasnika u prednjem delu ili otvorene sredine [ø] ili [œ]. U jezicima bez takvih samoglasnika, znak je poznat kao „o sa dijarezom“ i označava prekid sloga, pri čemu njegov izgovor ostaje nepromenjen [o]. Ovo slovo se koristi u nemačkom, islandskom, švedskom, finskom, karelskom, vepskom, južnosamskom, mađarskom, estonskom, turskom, turkmenskom, azerskom, ujgurskom, krimskotatarskom, kazaškom i juto-astečkom jeziku hopi. Mali broj holandskih i afrikanskih koriste ovo slovo, pretežno kao akcenat.

O-umlaut

Slovo Ö u abecedi prstiju

Slovo o sa umlautom (o) pojavljuje se u nemačkom alfabetu. Predstavlja umlautirani oblik o, što rezultira [œ] ili [ø]. Slovo se često poredi sa o u nemačkom alfabetu, ali postoje izuzeci koji ga porede kao oe ili OE. Pismo se takođe pojavljuje u nekim jezicima koji su usvojili nemačka imena ili pravopise, ali obično nije deo tih alfabeta. U danskom i norveškom jeziku, ö je ranije korišćeno umesto ø u starijim tekstovima da se napravi razlika između otvorenih i zatvorenih o-zvukova. Takođe se koristi kada može doći do zabune sa drugim simbolima, na primer na kartama. Dansko-norveško ø je, kao i nemačko ö, razvoj oe i može se uporediti sa francuskim œ. U drugim jezicima koji nemaju slovo kao deo redovnog alfabeta ili u ograničenim skupovima znakova kao što je ASCII, o-umlaut se često zamenjuje digrafom oe. Na primer, na nemačkom hören (čuti/slušati) može se lako prepoznati čak i ako se piše hoeren.

Slovo Ö, koje označava Österreich, odnosno Austriju, na graničnom kamenu na nemačko-austrijskoj granici.

Istorijski O-dijaereza ​​se pisala kao o sa dve tačke iznad slova. O-umlaut je napisan kao o sa malim e napisanim iznad kurzivnim starim nemačkim (gotičkim) pismom (Oͤ oͤ): ovog minuta e predstavljeno je sa dve vertikalne trake povezane kosom linijom, koja se potom degenerisala u dve vertikalne trake u rukopisi ranog modernog doba. U većini kasnijih rukopisa ove crtice su zauzvrat skoro postale tačke. Poreklo slova ö je bila slična ligatura za digraf OE: e je napisano iznad o i degenerisano u dve male tačke.

U nekim natpisima i tipovima prikaza, o može biti predstavljeno kao o sa malim slovom e unutra.

U modernoj tipografiji nije bilo dovoljno prostora na pisaćim mašinama i kasnijim kompjuterskim tastaturama da bi se omogućilo i O-sa tačkama (koji takođe predstavljaju o) i O-sa crticama. Pošto su izgledali skoro identično, dva glifa su kombinovana, što je takođe urađeno u kompjuterskim kodovima znakova kao što je ISO 8859-1. Kao rezultat toga, nije bilo načina da se razlikuju različiti likovi.

Ostala pisma koja sadrže o-diaerisis uključuju velško pismo.

Ostala pisma koja sadrže o-umlaut uključuju: turkmensko pismo (za samoglasnik [ø]), azerbejdžansko pismo (za samoglasnik [œ]), japsko pismo (za [œ]), luksemburško pismo (prilikom pisanja pozajmljenica iz standardni nemački), slovenačko pismo (prilikom pisanja pozajmljenica iz nemačkog, mađarskog i turskog jezika), i dinka pismo. Mađarsko pismo sadrži i o i o: dvostruko akutno o je duži par o. Vidi dvostruki akutni akcenat.