Đuzepe Verdi

„Verdi” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Verdi (višeznačna odrednica).

Đuzepe Verdi (ital. Giuseppe Francesco; Le Ronkole, 10. oktobar 1813 — Milano, 27. januar 1901) bio je kompozitor zrelog italijanskog belkanta (bel canto). Već u svojoj jedanaestoj godini je postao orguljaš u lokalnoj crkvi. Prvi koji je uočio njegov talenat je bio trgovac i ljubitelj muzike Antonio Bareči, koji ga je uzeo u svoju radnju i pomagao u svakom pogledu. Uz njegovu pomoć, kao i pomoć grada Buseta, omogućeno mu je da upiše muziku u Milanu godine 1832. Međutim, upravnik Konzervatorijuma se ustručavao da Verdija primi, navodno zbog toga što je bio stariji nego što je statut dozvoljavao, ali verovatnije stoga što nije imao poverenja u njegov talenat. Zbog toga je Verdi tokom sledeće tri godine radio kod operskog dirigenta Lavinje, pragmatičnog čoveka, čiji je katihizam bio Mocartov Don Đovani. Godine 1833, u Busetu umire orguljaš Provesi i Verdi ga nasleđuje. Dve godine nakon toga se ženi Margeritom Bareči (Margerita Barecci), najstarijom ćerkom svoga zaštitnika. No, već 1840. ona umire, kao i njihovo dvoje dece. Godinu dana pre toga je Verdi debitovao kao operski kompozitor, što mu je donelo uspeh i mogućnost da se preseli u Milano. Ova opera je bila Oberto, grof od San Bonifacija. Nakon ove je napisao još mnoge opere, ukupno 27, koje su mu stvorile ime najpre u Italiji, ali i u svetu. 1859. se venčao sa operskom pevačicom Đuzepinom Streponi (Giuseppina Strepponi), ali je i nju nadživeo, iako samo četiri godine.

Đuzepe Verdi
Đuzepe Verdi (fotograf Đakomo Brođi) Potpis Đuzepe Verdija
Lični podaci
Puno ime	Đuzepe Fortunino Frančesko Verdi (ital. Giuseppe Fortunino Francesco Verdi)
Datum rođenja	(1813-10-10)10. oktobar 1813.
Mesto rođenja	Le Ronkole kod Parme, Francuska
Datum smrti	27. januar 1901.(1901-01-27) (87 god.)
Mesto smrti	Milano, Kraljevina Italija
Kompozitorski rad
Period	romantizam
Najvažnija dela	Nabuko, Travijata, Aida, Rigoleto, Trubadur...
Nagrade

Osim opera, napisao je i dva dela sakralnog karaktera, i to Rekvijem (Requiem) 1874. na uspomenu na Aleksandra Manconija i Četiri sveta komada (Quattri pezzi sacri) 1898, koje se sastoje od Ave Maria, Stabat Mater, Te Deum i Laudi alla Vergine iz Danteovog Raja.

Verdi je umro u Milanu u kojem je dugo godina živeo i radio i sahranjen je u Muzičkom Institutu Verdi u tom gradu.

Biografija

Detinjstvo i obrazovanje

Verdijeva rodna kuća u Ronkole Verdi

Verdi, prvo dete Karla Đuzepe Verdija (1785–1867) i Luiđe Utini (1787–1851), je rođen u njihovom domu u Ronkole Verdi, selu u blizini Buseta, tada u Departemanu Taro i unutar granica Prvog francuskog carstva nakon aneksije Vojvodstva Parma 1808. godine. Baptistički registar, pripremljen 11. oktobra 1813, navodi njegove roditelje Karla i Luiđu kao „gostioničara“ i „prelju“ respektivno. Osim toga, navodi se da je Verdi bio „rođen juče“, ali pošto se obično smatralo da dani počinju u suton, to je moglo da znači bilo 9 ili 10. oktobar. Sam Verdi je, dosledan svojoj majci, uvek slavio svoj rođendan 9. oktobra.

Verdi je imao mlađu sestru, Đuzepu, koja je umrla u svojoj 17 godini 1833. godine. Od njegove četvrte godine, Verdiju je davao privatne časove latinskog i italijanskog seoski učitelj, Bajstroki, a sa šest godina je pošao u lokalnu školu. Nakon što je naučio da svira orgulje, on je u toj meri bio zainteresovan za muziku da su mu njegovi roditelji konačno nabavili spinet. Verdijev talenat za muziku je već bio uočljiv tokom 1820–21 kad je započeo svoju saradnju sa lokalnom crkvom, učestvujući u horu, služeći kao oltarski dečak neko vreme, i pohađajući časove orgulja. Nakon Bajstrokijeve smrti, Verdi, u svojoj osmoj godini postao zvanično plaćeni orguljaš.

Antonio Bareci, Verdijev patron i kasnije tast

Muzički istoričar Rodžer Parker napominje da su oba Verdijeva roditelja „pripadala familijama malih zemljoposednika i trgovaca, i da svakako nisu bili nepismeni seljaci kako je Verdi kasnije obično govorio predstavljajući sebe kao samoizniklu osobu ... Karlo Verdi je bio entuzijastičan po pitanju unapređenja obrazovanja svoga sina ... nešto što je Verdi bio sklon da prikriva kasnije u životu ... Pojavljuje se slika mladalačke prevremenosti koju je ambiciozni otac negovao i neprekidnog, sofisticiranog i sveobuhvatnog formalnog obrazovanja.“

Godine 1823, kad je imao 10 godina, Verdijevi roditelji su upisali dečaka u školu u Busetu, u Đinazio — gimnaziju za dečake, koji je vodio Don Pjetro Seleti, dok su oni nastavili da se bave vođenjem gostionice u Ronkolu. Verdi se redovno vraćao to Buseto da svira organ nedeljom, prevaljujući rastojanje od nekoliko kilometara peške. U svojoj jedanaestoj godini, Verdi je pohađao časove italijanskog, latinskog, društvenih nauka i retorike. U dvanaestoj je počeo da sa časovima Ferdinanda Provesija, maestro di cappella u San Bartolomeu, direktora opštinske muzičke škole i kodirektora lokalnog Società Filarmonica (Filharmonijskog društva). Verdi je kasnije jednom prilikom izjavio: „Od uzrasta 13 do 18 napisao sam mešovit asortiman komada: marševa za bendove za stotinu svirača, možda čak i mnoge male simfonije koje su korištene u crkvi, u pozorištu i na koncertima, pet ili šest končerta i setove varijacija za pijanoforte, koji sam sam svirao na koncertima, mnoge serenade, kantate (arije, duete, veoma mnogo tria) i razne komade crkvene muzike, od koji ja pamtim samo Stabat Mater.“ Ova informacija dolazi iz autobiografskog skeča koji je Verdi diktirao izdavaču Đuliju Rikodiju u kasnijem periodu svog života, 1879. godine, i ostaje vodeći izvor za njegov rani život i karijeru. Pisano, razumljivo, s prednostima naknadnog razmišljanja, to nije uvek pouzdano kada se radi o pitanjima koja su u većoj meri sporna nego njegovo detinjstvo.

Margerita Bareci, Verdijeva prva supruga

Drugi direktor Filharmonijskog društva je bio Antonio Bareci, trgovac na veliko i destiler, koga su savremenici opisivali kao „maničnog diletanta“ muzike. Mladi Verdi nije odmah bio uključen u filharmoniju. Juna 1827. je maturirao je sa počastima u gimnaziji i mogao je da se u potpunosti usredsredi na muziku pod Provesijem. Slučajno, kad je imao 13 godina, od Verdija su tražili da svira kao zamena, što je bio njegov prvi javni nastup u svom rodnom mestu; on je odmah ostvario uspeh uglavnom svirajući svoju sopstvenu muziku na iznenađenje mnogih, i primio je svestrana lokalna priznanja.

Koncerta Đuzepe Verdi ,,Requiem", koji se održao u Zadužbini Ilije M. Kolarca 9. februara 1934. godine.

Do 1829–30, Verdi je uspostavio sebe kao lidera u Filharmonici: „niko od nas ga nije mogao nadmašiti“ zabeležio je sekretar organizacije, Điuzepe Demaldi. Jednu kantatu sa osam kretanja, I deliri di Saul, baziranu na drami Vitorija Alferija, je Verdi napisao u svojoj petnaestoj godini i izveo je u Bergamu. Demaldi i Bareci su bili impresionirani. Demaldi je komentarisao: „On pokazuje živopisnu maštu, filozofsku perspektivu i dobar izbor u uređenju instrumentalnih delova.“ Krajem 1829, Verdi je završio svoje studije sa Provesijem, koji je izjavio da nema više šta da ga nauči. U to vreme Verdi je davao časove pevanja i klavira Barecijevoj ćerki Margeriti; do 1831. godine, oni su bili nezvanično vereni.

Verdi je želeo da pređe u Milano, koji je u to vreme bio kulturna prestonica severne Italije, gde je neuspešno podneo aplikaciju da studira na konzervatorijumu. Bareci je napravio aranžman da postane privatni učenik Vinčenca Lavinja, koji je bio koncertni maestro u Milanskoj skali, i koji je opisao Verdijeve kompozicije kao „veoma obećavajuće“. Lavinji je ohrabrio Verdija da izvadi pretplatu za Skalu, gde je čuo Mariju Malibran u operama Đoakina Rosinija i Vinčenca Belinija. Verdi je počeo da se povezuje u Milanskom svetu muzike što je bilo neophodne za unapređenje njegove karijere. Između ostalog Lavinji ga je upoznao sa amaterskom horskom grupom, Società Filarmonica, koju je predvodio Pjetro Masini. Prisustvujući često izvođenjima Società tokom 1834, Verdi je uskoro počeo da deluje kao reditelj proba (za Rosinijevu La cenerentola) i continuo svirač. Masini ga je ohrabrio da napiše svoju prvu operu, originalno nazvanu Ročester, za libreto koji je napisao novinar Antonio Pjaca.

Opus

Opere

• Oberto, grof od San Bonifacija (Oberto, conte di San Bonifacio) (1839)
• Jedan dan vlasti, ili lažni Stanislav (Un giorno di regno, o Il finto Stanislao) (1840)
• Nabuko (Nabucco) (1842)
• Lombardijci u Prvom krstaškom pohodu (I Lombardi alla prima crociata) (1843)
• Ernani (Ernani) (1844)
• Dva Foskarija (I Due Foscari) (1844)
• Jovanka Orleanka (Giovanna d'Arco) (1845)
• Alzira (Alzira) (1845)
• Atila (Attila) (1846)
• Magbet (Macbeth) (1847)
• Razbojnici (I Masnadieri) (1847)
• Gusar (Il Corsaro) (1848)
• Bitka za Lenjano (La battaglia di Legnano) (1849)
• Lujza Miler (Luisa Miller) (1849)
• Stifelio (Stiffelio) (1850)
• Rigoleto (Rigoletto) (1851)
• Trubadur (Il Trovatore) (1853)
• Posrnula žena (Travijata) (La Traviata) (1853)
• Sicilijansko večernje (I Vespri Siciliani/Les vêpres Siciliennes) (1855)
• Simone Bokanegra (Simone Boccanegra) (1857)
• Bal pod maskama (Un Ballo in Maschera) (1859)
• Moć Sudbine (La Forza del Destino) (1862)
• Don Karlos (Don Carlos) (1867)
• Aida (Aida) (1871)
• Otelo (Othello) (1887)
• Falstaf (Falstaff) (1893)

Ostala dela

• Inno delle Nazioni (1862)
• Gudački kvartet u e-mollu (1873)
• Rekvijem (Requiem) (1874)
• Pater noster za petodelni hor (1873)
• Ave Maria za soprana i gudače (1880)
• Četiri sveta komada (Quattri pezzi sacri) (1898)

Literatura

• Baldini, Gabriele (1980). The Story of Giuseppe Verdi: Oberto to Un Ballo in Maschera. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29712-7. 
• Balthazar, Scott E. (2004), „The forms of set pieces”, Ur.: Balthazar, Scott E., The Cambridge Companion to Verdi, Cambridge Companions to Music, Cambridge: Cambridge University Press, str. 49—68, ISBN 978-0-521-63535-6 
• Berlin, Isaiah (6. 10. 1979). „The 'Naiveté' of Verdi”. New Republic. Pristupljeno 14. 6. 2015. 
• Budden, Julian (1984a). The Operas of Verdi, Volume 1 (3rd izd.). London: Cassell. ISBN 978-0-19-816262-9. 
• Budden, Julian (1984b). The Operas of Verdi, Volume 2 (3rd izd.). London: Cassell. ISBN 978-0-19-816262-9. 
• Budden, Julian (1984c). The Operas of Verdi, Volume 3 (3rd izd.). London: Cassell. ISBN 978-0-19-816263-6. 
• Budden, Julian (1993). Verdi (Master Musicians series) (revised izd.). London: J. M. Dent. ISBN 978-0-460-86111-3. 
• Chorley, Henry F. (1972). Thirty Years' Musical Recollections. New York: Vienna House. ISBN 978-0-8443-0026-9. 
• Christiansen, Rupert (1995). Prima Donna: A History (revised and updated izd.). London: Pimlico. ISBN 978-0-712-67466-9. 
• Chusid, Martin (1997), „Towards an Understanding of Verdi's Middle Period”, Ur.: Chusid, Martin, Verdi’s Middle Period, 1849 to 1859, Chicago and London: University of Chicago Press, str. 1—14, ISBN 978-0-226-10659-5 
• Conati, Marcello, ur. (1986). Encounters with Verdi. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 978-0-801-49430-7. 
• Gossett, Philip (2005), „Edizioni distrutte and the Significance of Operatic Choruses during the Risorgimento”, Ur.: Johnson, Victoria, Opera and Society in Italy and France from Monteverdi to Bourdieu, Cambridge: Cambridge University Press, str. 339—387, ISBN 978-0-521-12420-1 
• Gossett, Philip (2008). Divas and Scholars: Performing Italian Opera. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-30488-5. 
• Harwood, Gregory W. (2004), „Verdi criticism”, Ur.: Balthazar, Scott E., The Cambridge Companion to Verdi, Cambridge: Cambridge University Press, str. 269—281, ISBN 978-0-521-63535-6 
• Hepokoski, James (1983). Giuseppe Verdi "Falstaff". Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-23534-1. 
• Kerman, Joseph (2006). „Verdi and the Undoing of Women”. Cambridge Opera Journal. 18 (1): 21—31. JSTOR 3878271. 
• Kimbell, David R. B. (1981). Verdi in the Age of Italian Romanticism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521316781. 
• Klein, John W. (1926). „Verdi and Falstaff”. Musical Times. 67 (1001): 605—607. JSTOR 911833. 
• Marchesi, Gustavo. „Muzio [Mussio], (Donnino) Emanuele”. Oxford Music Online (online izd.). 
• Martin, George (1984). Verdi: His Music, Life and Times. New York: Dodd, Mead and Company. ISBN 978-0-396-08196-8. 
• Mazzucato, Giannandrea (1910), „Verdi, Giuseppe”, Ur.: Fuller Maitland, J. A., Grove's Dictionary of Music and Musicians, 5 (2nd izd.), New York: The Macmillan Company, str. 247—260 
• Mendelsohn, Gerald A. (1978). „Verdi the Man and Verdi the Dramatist (I)”. 19th Century Music. University of California Press. 2 (2): 110—142. JSTOR 746308. 
• Mendelsohn, Gerald A. (1979). „Verdi the Man and Verdi the Dramatist (II)”. 19th Century Music. University of California Press. 2 (3): 214—230. JSTOR 3519798. 
• Newark, Cormac (2004), „"Ch'hai di nuovo, buffon?" or What's new with "Rigoletto"”, Ur.: Balthazar, Scott E., The Cambridge Companion to Verdi, Cambridge: Cambridge University Press, str. 197—208, ISBN 978-0-521-63535-6 
• Osborne, Charles (1969). The Complete Opera of Verdi. New York: Da Capo Press, Inc. ISBN 978-0-306-80072-6. 
• Parker, Roger (1982). „The Dramatic Structure of 'Il trovatore'”. Music Analysis. John Wiley & Sons, Inc. 1 (2): 155—167. JSTOR 854126. 
• Parker, Roger (1998), „Verdi, Giuseppe”, Ur.: Sadie, Stanley, The New Grove Dictionary of Opera, 4, London: Macmillan Publishers, ISBN 978-0-333-73432-2 
• Parker, Roger (2007). „Verdi and Milan”. Lectures and Events. Gresham College. Pristupljeno 9. 6. 2015. 
• Parker, Roger. „Verdi, Giuseppe”. Oxford Music Online (online izd.). 
• Phillips-Matz, Mary Jane (1993). Verdi: A Biography. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-313204-7. 
• Phillips-Matz, Mary Jane (2004), „Verdi's life: a thematic biography”, Ur.: Balthazar, Scott E., The Cambridge Companion to Verdi, Cambridge: Cambridge University Press, str. 3—14, ISBN 978-0-521-63535-6 
• Porter, Andrew (1980), „Verdi, Giuseppe”, Ur.: Sadie, Stanley, The New Grove Dictionary of Music and Musicians, 19, London: Macmillan Publishers, str. 635—665, ISBN 978-0-333-23111-1 
• Reibel, Emanuel (2001). Verdi (1813–1901) (na jeziku: francuski). Paris: Jean-Paul Gisserot. ISBN 978-2-877-47575-4. 
• Rosselli, John (2000). The life of Verdi. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66957-3. 
• Sadie, Julie Anne; Sadie, Stanley (2005). Calling on the Composer. Yale: Yale University Press. ISBN 978-0-300-18394-8. 
• Stowell, Robin (2003), „Traditional and progressive nineteenth-century trends”, Ur.: Stowell, Robin, The Cambridge Companion to the String Quartet, Cambridge: Cambridge University Press, str. 250—265, ISBN 978-0-521-00042-0 
• Taruskin, Richard (2010). Music in the Nineteenth Century. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-538483-3. 
• Walker, Frank (1962). The Man Verdi. New York: Knopf. ISBN 978-0-226-87132-5. Pristupljeno 11. 6. 2015. 
• Werfel, Franz; Stefan, Paul (1973). Verdi: The Man and His Letters. New York: Vienna House. ISBN 978-0-8443-0088-7. 

Spoljašnje veze

• Zvanični sajt - podaci o kompozitoru i delima, libreti, note...
• Informacija o njegovom grobu
• Clash of the Titans: An Exploration of Verdi & Wagner – WQXR Radio Documentary
• Free scores by Giuseppe Verdi in the Open Music Library
• Digitised collection of Verdi libretti and scores collected by music bibliographer Cecil Hopkinson at National Library of Scotland
• Sheet music for "Ah! I have sigh'd to rest me", Macon, Georgia : John C. Schreiner and Son, 1860–1869 from the Confederate Imprints Sheet Music Collection
• "Album Verdi" from the Digital Library of the National Library of Naples (Italy)
• Detailed listing of complete recordings of Verdi's operas and of extended excerpts
• Verdi cylinder recordings