Jelena Ćetković

Jelena Ćetković (Cetinje, 21. avgust 1916 — Jajinci, kod Beograda, 14. maj 1943) bila je revolucionarka, borac za prava žena, učesnica Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

jelena ćetković
Jelena Ćetković
Lični podaci
Datum rođenja	(1916-08-21)21. avgust 1916.
Mesto rođenja	Cetinje, Kraljevina Crna Gora
Datum smrti	14. maj 1943.(1943-05-14) (26 god.)
Mesto smrti	Jajinci, kod Beograda, Okupirana Srbija
Profesija	krojačka radnica
Delovanje
Član KPJ od	1935.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Sekretar Mesnog komiteta KPJ za Beograd
Period	januar—mart 1942.
Prethodnik	Todor Dukin
Naslednik	Janko Lisjak
Heroj
Narodni heroj od	5. jula 1952.

Kao mlada krojačica prišla je radničkom pokretu i 1933. postala član Saveza komunističke omladine (SKOJ), a 1935. član Komunističke partije (KPJ). Učestvovala je u brojnim akcijama KPJ u Podgorici, kao i u poznatim Belvederskim demonstracijama na Cetinju.

Godine 1938. preselila se u Beograd, gde je takođe učestvovala u partijskom radu, a posebno u akcijama ženskog pokreta i borbi za prava žena. Kao iskusan partijski radnik, bila je postavljena za instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju te je pomagala partijskim organizacijama u raznim mestima u Srbiji.

Na početku Narodnooslobodilačkog rata, 1941. bila je član Rejonskog komiteta KPJ „Centar” u Beogradu. U toku leta prešla je na oslobođenu teritoriju i najpre bila u jednom partizanskom odredu u istočnoj Bosni. Potom je prešla na slobodnu teritoriju Užičke republike i politički radila sa ženama na terenu Čačka i Užica.

Nakon Prve neprijateljske ofanzive, krajem 1941. poslata je u Beograd, gde je početkom naredne godine preuzela dužnost sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Bila je organizator udarnih grupa, koje su izvele čitav niz akcija u okupiranom Beogradu.

Pripremajući svoju poslednju akciju, atentat na Đorđa Kosmajca, uhapšena je početkom marta 1942. godine. U policiji je mučena i zlostavljana, ali islednicima nije ništa želela da kaže. Teško izmučena, skoro polumrtva, dočekala je dan pripremljene akcije i njen uspeh. Potom je prebačena u Banjički logor. Streljana je na stratištu u Jajincima, kod Beograda, maja 1943. godine.

Za narodnog heroja proglašena je 5. jula 1952. godine.

Biografija

Rođena je 21. avgusta 1916. na Cetinju. Bila je najmlađe dete u porodici Blagote i Gordane Ćetković, koji su imali dvojicu starijih sinova — Nikolu, rođenog 1908. i Đorđija Đoka, rođenog 1912. godine. Ubrzo po Jeleninom rođenju, porodica se u potrazi za boljim životom sa Cetinja preselila u Podgoricu. Otac Blagota bolovao je od rana zadobijenih u Prvom svetskom ratu i 1917. umro. Kako bi othranila svoju decu, Jelenina majka Gordana Gorda zaposlila se najpre u „Monopolu” (državno preduzeće za otkup i preradu duvana), a potom dobila posao čistačice u sudu.

Pošto je porodica bila siromašna i nije imala sredstava za školovanje, Jelenin najstariji brat Nikola je odmah po završetku osnovne škole pošao na učenje obućarskog zanata. Jelena je nakon završetka osnovne škole upisala Žensku zanatsku školu gde je učila krojački zanat, a srednji brat Đorđije Đoko je radio i vanredno studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Nakon završetka zanatske škole, Jelena se zaposlila kod Saita Muadževića u krojačkoj radnji za izradu muških odela. Pošto su se u ovoj radnji šile i košulje, uzimala je materijal u radnji, a šila kod kuće.

Partijski rad u Podgorici

Prvi kontakt sa revolucionarnim radničkim pokretom dobila je preko starije braće — Nikole i Đorđa. Kao mladi obućarski radnik, Nikola Ćetković se rano uključio u radnički pokret u Podgorici. Član tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) postao je 1929, a po partijskom zaduženju bio je aktivan u Ujedinjenim radničkim sindikatima (URS) u Podgorici. U vremenu Šestojanuarske diktature brzo je zapao policiji za oči, zbog čega je morao da napusti Podgoricu i ode u Beograd. Kasnije je zbog revolucionarnog rada bio hapšen i maltretiran od policije, a dva puta je proterivan — najpre u Sarajevo, a potom u Split.

Jelena se omladinskom revolucionarnom pokretu pridružila veoma rano, a već 1933, sa nepunih 17 godina, primljena je u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Bila je politički veoma aktivna; često je u kući u kojoj je stanovala okupljala partijske drugove, gde su razgovarali i pisali letke i parole. Za proslavu praznika rada 1933. kući je sašila veliku crvenu zastavu, koja je noć uoči 1. maja postavljena na brdu iznad Podgorice. Policija je potom povela opsežnu akciju po Podgorici i pohapsila mnoge osobe za koje je postojala sumnja da su komunisti ili imaju veze sa komunistima. Među uhapšenima je bila i Jelena. Iako je u policiji mučena, ništa nije priznala pa je puštena na slobodu.

Posebnu živost u omladinski revolucionarni pokret u Podgorici, unosili su studenti-komunisti koji su studirali na Beogradskom univerzitetu. Oni su preko leta podgoričkim omladincima prenosili svoja iskustva iz studentskog revolucionarnog pokreta. Bili su organizatori i pokretači mnogih zborova i demonstracija u Podgorici. Tokom 1935. najviše se vodila akcija za ukidanje koncentracionog logora u Višegradu, u koji su zatvarani studenti-komunisti sa Beogradskog univerziteta, a među njima mnogi studenti iz Crne Gore. Aktivno je učestvovala u ovim akcijama, pa je iste godine primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

Nakon prijema u KPJ, angažovana je u političkom radu, a najviše u radu sa ženama. Najpre je delovala među učenicama u Ženskoj zanatskoj školi i Podgoričkoj gimnaziji, a potom među radnicama u FD „Monopol”. Uporedo sa političkim radom delovala je i u Strukovnom savezu krojačkih radnika, kao i u Kulturno-umetničkom društvu „Abrašević”, gde je delovala u dramskoj sekciji. Bila je odličan govornik, a posebno je ostao upamćen njen potresni govor na sahrani Božane Vučić koja je tragično stradala u zatvoru na Adi Ciganliji marta 1937. godine. Juna 1936. učestvovala je na poznatim Belvederskim demonstracijama na Cetinju.

Jelena Ćetković govori na sahrani Božane Vučinić, marta 1937. godine

Godine 1936. u Republici Španiji je izbio građanski rat između snaga lojalnih vladi koje je predvodio Narodni front (koalicija levičarskih partija) i delova vojske predvođene generalom Fransiskom Frankom (koji je bio profašistički nastrojen). U borbu za odbranu Španske republike i borbu protiv fašizma, već krajem 1936, uključili su se mnogi antifašisti iz čitavog sveta, koji su se borili u redovima Internacionalnih brigada. Novembra iste godine KPJ je pozvala sve jugoslovenske komuniste i antifašiste da se priključe borbi španskog naroda.

Iako je bila mlada devojka sa svega 20 godina, želela je da ode u Španiju i priključi se borbi protiv fašizma. Pošto je bila jedna od najuzornijih članova KPJ u Podgorici, partijska organizacija je odobrila njen odlazak i pomogla joj u pripremi. Zajedno sa oko 400 dobrovoljaca iz Crne Gore, marta 1937. krenula je ka Kotoru; tamo su dobrovoljci trebali da se ukrcaju na brod koji je obezbedila KPJ i njime prebace do Barselone. Pošto je ova akcija osujećena od policije, uhapšen je veliki broj ljudi koji su krenuli put Španije. Jelena je uspela da izbegne hapšenje; preobučena u seljanku pobegla je u Crmnicu. Ovde je boravila ilegalno, a potom prešla u Lješkopolje, gde su je otkrili i uhapsili. Zajedno sa ostalim uhapšenima odvedena je u Sarajevo, gde im je suđeno po Zakonu o zaštiti države. Pošto je bila maloletna, znala je da će biti oslobođena ako ništa ne bude priznala tokom istrage. Uprkos batinanju i maltretiranju u policiji, nije ništa priznala što bi je dovelo u vezu sa optužbom da je ilegalno krenula u Španiju.

Nakon puštanja na slobodu, vratila se u Podgoricu. Iako je bila oslobođena optužbi, nalazila se pod stalnom prismotrom policije, a njena kuća je često pretresana. Uprkos svemu nastavila je sa partijskim radom, a zbog velikog ugleda među članovima KPJ, koji je stekla svojim držanjem u policiji, izabrana je za člana Mesnog komiteta KPJ za Podgoricu.

Život porodice Ćetković u Podgorici, u godinama velike ekonomske krize koja je vladala 1930-ih, bio je veoma težak. Jelenu i njenog brata Đorđa policije je evidentirala kao komuniste, zbog čega su često hapšeni i maltretirani, a nekoliko puta je privođena i njihova majka Gorda. Kako bi sebi omogućili malo bolji život, odlučili su da se presele u Beograd. Jedan od razloga ovog preseljenja je bio i to što je Đorđe vanredno studirao pravo, a zbog nedostatka novca nije mogao često da putuje na fakultet. Jelena je takođe imala želju da nastavi školovanje u Beogradu i završi Učiteljsku školu. Kada je početkom 1938. njihova majka Gorda zbog bolesti otišla u penziju, odlučili su da se presele.

Revolucionarna aktivnost u Beogradu

Maja 1938. porodica Ćetković se iz Podgorice preselila u Beograd. Tu im se pridružila i Ana Ćetković — supruga Jeleninog najstarijeg brata Nikole. Pošto je on bio uhapšen i proteran iz Beograda, njegova supruga je došla da živi sa njima. Ubrzo po dolasku u Beograd, Jelenin brat Đoka je dobio poziv za vojsku, pa je već u julu morao da se vrati u Podgoricu, a odatle je otišao na služenje vojnog roka u Makedoniju. Septembra 1938. Jelena se upisala u Učiteljsku školu, ali je zbog lošeg materijalnog stanja, morala da napusti školovanje i da se zaposli kao krojačica. Radila je najpre u krojačkoj radnji kod Žane Gros, a potom kod krojača Gašlija Ljanoševića.

Nama radnicama ova borba za prava žena nije tuđa niti od drugostepene važnosti. Ona nam je bliska, ona je deo naše borbe. Radnici i radnice su uvek prvi isticali kao jedan od osnovnih zahteva ravnopravnost žena na radu i u političkom životu. Tu ravnopravnost mi već sprovodimo u našim organizacijama i sindikatima. Naš zahtev za pravo glasa odnosi se samo na opšte, jednako aktivno i pasivno pravo glasa u slobodnim i tajnim izborima. Jer na osnovu čega nas lišavaju da preko slobodno izabranih predstavnika učestvujemo u određivanju spoljne i unutrašnje politike...

deo govora Jelene Ćetković sa konferencije „Žena danas”, održane novembra 1938. godine,

Odmah po dolasku u Beograd, uključila se u partijski rad, kojim je rukovodio Mesni komitet KPJ za Beograd. Bila je zadužena za rad sa ženama; okupljala je žene-radnice, kao i druge mlađe žene i omladinke kojima je govorila o borbi za prava žena i njihovu ravnopravnost. Brzo se istakla kao vredan i sposoban partijski radnik, pa je bila angažovana od strane Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i kao partijski instruktor upućivana u razna mesta po Srbiji, gde je najviše radeći sa ženama pomagala partijske organizacije. Kao instruktor PK KPJ za Srbiju radila je u Nišu, Užicu, Kraljevu, Čačku i drugim mestima. Neposredno pred početak rata politički je delovala u Nišu i bila član tamošnjeg Mesnog komiteta KPJ. Bila je aktivna i u radu Sindikata kožarskih radnika, gde je takođe radila sa ženama.

Iako je poticala iz patrijarhalne sredine, u kojoj žena nije imala gotovo nikakvu političku ulogu, vrlo brzo je postala jedna od najaktivnijih aktivistkinja u borbi za prava žena. Pošto žene u Kraljevini Jugoslaviji nisu imale pravo glasa, Ženski pokret koji je delovao u okviru KPJ, često je preko ženskih udruženja pokretao pitanje davanja prava glasa ženama. Ovo pitanje je uvek aktuelizovano uoči održavanja izbora, a tako je bilo i uoči parlamentarnih izbora decembra 1938. godine. Najpre je 22. novembra održan skup članica Udruženja studentkinja Beogradskog univerziteta, na kome je zatraženo davanje prava glasa ženama, a potom je sutradan 23. novembra 1938. održana konferencija „Žene danas”. Ovu konferenciju je organizovala KPJ, preko Redakcije lista Žene danas i njegove urednice Olge Timotijević, a održana je u prepunoj sali Inženjerskog doma u Beogradu. Na konferenciji je govorilo 17 žena; u ime organizatora Olga Timotijević i Milena Atanacković (predsednica Ženskog pokreta u Beogradu), a pored njih neke od govornica su bile i Danica Zečević (predsednica Lige žena za mir i slobodu), Milka Žicina (pročitala pozdrav Glavnog radničkog saveza i organizacije URSS-a), Ljubica Božić (u ime SBOTIČ-a), Zora Radovanović (u ime Učiteljskog udruženja), Darinka Pavlović (u ime društva „Nezaštićena majka i dete”), Olga Alkalaj (u ime advokatskih pripravnika), Neda Božinović (student prava) i dr. Takođe, jedna od govornica je bila i Jelena Ćetković, koja je govorila u ime žena-radnica. Jedan deo iz Jeleninog govora je sačuvan i objavljen u listu Žene danas 1940. godine.

Zajedno sa Radojem Dakićem, Milošem Matijevićem, Vukicom Mitrović, Rifatom Burdžovićem i drugim istaknutim komunistima Beograda, bila je jedan od organizatora poznatih demonstracija 14. decembra 1939. godine. Ove demonstracije, pod parolom „Za mir, hleb i slobodu”, održane su na Slaviji i na njima je bilo oko 5.000 ljudi. U toku demonstracija policija je demonstrantima napravila zasedu u obližnjoj Prištinskoj ulici, a u sukobu je stradalo petoro demonstranata (među kojima i jedna studentkinja, Bosa Milićević).

Prelaskom iz Podgorice u Beograd, gde je od ranije bila poznata policiji, Jelena je mislila da će lakše obavljati partijske obaveze jer nije bila poznata beogradskoj policiji, ali ubrzo po preseljenju na jednoj od beogradskih ulica prepoznao ju je zloglasni agent Uprave grada Beograda Svetozar Toza Vujković. On je sredinom 1930-ih bio poslat u Crnu Goru, gde je podgoričkoj policiji pomagao u borbi protiv komunista pa je dobro poznavao Jelenu Ćetković. Poštujući sva pravila ilegalnog i konspirativnog rada trudila se da što manje upada u oči policiji, pa tako nije bila hapšena, ali je i pored toga policija povremeno maltretirala.

U partizanima

Neposredno pred početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji 1941, Mesni komitet KPJ za Beograd imao je oko 200 članova i bio je podeljen na sedam rejonskih komiteta, koji su rukovodili partijskim ćelijama na svom terenu. Treći rejonski komitet „Centar” pokrivao je teritoriju centra grada — takozvani „krug dvojke”. Iako je teritorijalno bio najmanji, ovaj rejonski komitet je imao najveći broj partijskih ćelija — 15, od čega su četiri bile u radnim organizacijama (dve u pošti i dve u banci). Član ovog komiteta, a potom i njegov sekretar, bila je Jelena Ćetković.

Aktivno je učestvovala u demonstracijama protiv potpisivanja Trojnog pakta i podrške vojnom puču, 27. marta 1941. godine. Nakon bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941, po partijskom zadatku je upućena u Užice, ali se nakon dve-tri nedelje vratila u Beograd.

Jelena Ćetković sa braćom Nikolom i Đorđijom Đokom u Podgorici, 1930-ih godina

Ubrzo nakon okupacije, u okupiranom Beogradu je aktivno radila na sprovođenju partijskih direktiva o pripremi oružanog otpora okupatoru. Obilazila je partijske ćelije i održavala sastanke na kojima je prenosila direktive, objašnjavala novonastalu situaciju i ljude pripremala za borbu. Već krajem juna i početkom jula 1941. u Beogradu su otpočele prve sabotaže i diverzije protiv okupatora, koje su izvodile udarne grupe, koje su formirane od najpouzdanijih članova KPJ i SKOJ. Jelena je aktivno radila na formiranju udarnih grupa na teritoriji svog rejonskog komiteta. Iako je bila žensko, nije želela da izostaje iz akcija koje su vršile ove grupe, pa je u mnogima i sama učestvovala. U početku su to bile sitnije akcije — paljenje okupatorske i kvislinške štampe, sečenje telefonsko-telegrafskih kablova, pisanje parola i sl., a kasnije je sve preraslo u ozbiljnije akcije — paljenje okupatorskih automobila i kamiona, paljenje vojnih garaža, napadi na okupatorske i kvislinške vojnike i sl.

Kada je otpočeo oružani ustanak u Srbiji, jula 1941, aktivno je radila sa ženama i angažovala ih u radu na prikupljanju odeće, obuće, sanitetskog materijala i drugih stvari potrebnih tada stvaranim partizanskim odredima. Takođe, radila je na organizovanju kurseva prve pomoći, koje su pohađale omladinke koje su potom kao bolničarke partizanskih jedinica upućivane na teren. Pošto je bila veoma angažovana, na mestu sekretara Trećeg rejonskog komiteta zamenio ju je Branko Gleđa, dok se ona u potpunosti posvetila radu sa ženama. Pošto je Gleđu ubrzo otkrila policija, morao je da napusti Beograd, pa je na njegovo mesto došao Milentije Popović.

Nakon prvih akcija beogradskih ilegalaca, krenula su i prva hapšenja. Kako bi spasao one članove KPJ koji su od ranije bili poznati policiji, a samim tim i laka meta za hapšenje, Mesni komitet je doneo odluku da jedan deo njih napusti Beograd. Đuro Strugar je od strane MK KPJ bio zadužen za rad sa Trećim rejonskim komitetom; on je odredio nekoliko drugova iz ovog komiteta koji je trebalo da napuste Beograd i pređu u partizanske jedinice. Među njima je bila i Jelena. Iako je još tada sva svoja zaduženja predala Savi Aleksiću, još neko vreme je ostala u Beogradu, a tek krajem septembra 1941. prešla je na oslobođenu teritoriju.

Jelena je tada u Beogradu ostavila majku Gordu i brata Nikolu — koji je početkom februara 1941. proteran iz Splita u Beograd, a potom pozvan na vojnu vežbu u Smederevsku Palanku, gde je praktički držan u pritvoru, a kao težak tuberkulozni bolesnik bio je pušten krajem marta. Sa njima je živela i Nikolina supruga Ana i sin Bajo. Jelenin srednji brat Đoko bio je zarobljen u Aprilskom ratu, kao vojnik Jugoslovenske vojske, i odveden je u zarobljeništvo.

Kao iskusan partijski radnik bila je upućena u istočnu Bosnu, kao ispomoć Majevičkom partizanskom odredu koji je delovao na terenu Majevice. Ovde se nije dugo zadržala jer je u zapadnoj Srbiji i Šumadiji već stvorena velika oslobođena teritorija — tzv. Užička republika — pa je bila potrebna kao politički radnik za delovanje na terenu.

Od strane Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju tada je određena za partijskog instruktora u Čačku. Odmah po dolasku u Čačak, organizovala je Komisiju za rad sa ženama pri Okružnom komitetu KPJ za Čačak i aktivno počela sa radom na okupljanju žena i njihovom uključivanju u Narodnooslobodilački pokret (NOP). Na njenu inicijativu, održana je masovna Konferencija žena Čačka, na kojoj se govorilo o ulozi i zadacima žena u Narodnooslobodilačkom ratu. Tada je formiran i Odbor žena. Takođe, delovala je i na teritoriji Užičkog sreza, gde je zajedno sa Cvetom Dabić učestvovala na skupovima žena i objašnjavala im ciljeve NOP-a.

Nakon Prve neprijateljske ofanzive, krajem novembra 1941, napustila je Užice i sa Vrhovnim štabom i glavninom partizanskih snaga prešla u Sandžak. U toku decembra u Novoj Varoši je izvršena reorganizacija partizanskih odreda, koji su se povukli iz zapadne Srbije i Šumadije, a deo političkih radnika je upućen na svoj nekadašnji teren kako bi radili na ponovnom oživljavanju Narodnooslobodilačkog pokreta. Među partijskim radnicima vraćenim na svoje matične terene bila je i Jelena, koja je upućena u Beograd na ispomoć Mesnom komitetu KPJ za Beograd.

Na čelu Mesnog komiteta za Beograd

Spomenik Jeleni Ćetković, rad vajara Dragutina Spasića, ispred istoimene osnovne škole na Zvezdari

U toku Jeleninog odsustva iz Beograda, Specijalna policija i Gestapo su uspeli da tokom oktobra, nakon hapšenja Ratka Mitrovića Šilje, izvrše veliku provalu (tzv. „oktobarsku provalu”) u partijsku organizaciju Beograda. Do kraja 1941. pohapšen je veliki broj članova KPJ i SKOJ-a, a stradalo je i nekoliko istaknutih rukovodilaca beogradske partijske organizacije: Đuro Strugar, David Pajić, Vukica Mitrović i Miloš Matijević.

Jelena je u Beograd stigla početkom januara 1942. i odmah se povezala sa rukovodstvom Okružnog komiteta KPJ za Beograd. Od sekretara ovog komiteta Todora Dukina primila je dužnost sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Pored nje, u ovaj komitet su ušli i Petar Ristić, Stevan Jovičić i Bora Drenovac (koji je bio i sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd). Nakon formiranja Mesnog komiteta, prema instrukcijama dobijenim u Novoj Varoši, aktivno je radila na ponovnom oživljavanju oslobodilačke borbe u okupiranom Beogradu. Njen prvenstveni zadatak bio je da ponovo oživi akcije ilegalaca i udarnih grupa, kako bi demantovala vesti okupatorsko-kvislinške štampe o „potpunom uništenju komunističkog pokreta u Srbiji i Beogradu”.

Jedna od prvih akcija koje je organizovala po povratku u Beograd bilo je spasavanje Ivanke Muačević iz ruku okupatora. Pošto je Ivanka bila pred porođajem, početkom januara je iz zatvora prebačena u zatvorsko odeljenje Opšte državne bolnice. Mesni komitet KPJ je preko lekara Teodora Borockog i Olge Popović-Dedijer uspeo da pridobije glavnog ginekologa i on je Gestapo ubedio da će Ivankin porođaj biti težak i da je najbolje da je prebace na ginekološko odeljenje. Očekujući njen porođaj, članovi udarne grupe koja je bila formirana za ovu akciju dobro su isplanirali tok akcije, a bio je obezbeđen i stan u koji će da se skloni Ivanka, kao i žena kojoj će na čuvanje biti predata njena beba. Dan nakon porođaja, 24. januara 1942, izvedeno je bekstvo. Dvojica ilegalaca su za vreme posete ušla u bolnicu, savladali žandarma koji je čuvao Ivanku i zajedno sa bebom je izveli iz bolnice. Ispred je čekao automobil koji ih je odvezao na određeno mesto. Takođe, izvršenje ove akcije obezbeđivalo je šest ilegalaca, naoružanih bombama, koji su dežurali oko ulaza u bolnicu.

Pored aktivnog rada na organizovanju udarnih grupa, koje su ponovo počele sa izvođenjem sabotaža i diverzija po okupiranom Beogradu, Jelena je veliku pažnju posvećivala i radu sa rejonskim i nižim partijskim ćelijama. Znala je da je važno održavati kontakt sa članovima i prenositi im vesti i informacije koje su stizale sa oslobođene teritorije. Njena posebna briga bio je odabir partijskih kadrova, za rukovodstva partijskih organizacija, jer je znala da je policija najveće uspehe postizala „slamanjem” nekog od uhapšenih drugova. Što je funkcija koju su uhapšenici obavljali bila veća, to je bio veći i obim provale u organizaciju. Usled izdaje pojedinih drugova, krajem 1941. je stradala i većina rukovodilaca beogradske partijske organizacije. Jelena je održavala i vezu sa policijskim službenikom Jankom Jankovićem, preko koga je dobijala informacije o tome kako se ko od uhapšenih držao pred islednicima. Vezu sa Jankom najčešće je održavala preko svoje majke Gorde, koja je odlazila kod Janka i odnosila mu i od njega primala sve potrebne informacije.

Hapšenje i poslednja akcija

Život ilegalaca u okupiranom Beogradu početkom 1942. bio je izuzetno težak, jer im je pored svih nedaća koje je sa sobom nosila okupacija pretila i konstantna opasnost od hapšenja. Da bi izbegli hapšenje morali su se pridržavati strogih pravila ilegalnog života; često su menjali mesto boravka, kao i mesta gde su održavali sastanke i sl. Kako bi jedni druge upozorili na opasnost, često su ostavljali samo njima poznate znakove. Na primer, Jelenina majka Gorda je kao znak upozorenja — ukoliko je neko od agenata ili sumnjivih lica dolazio u njihovo dvorište — ostavljala peškir preko kvake ulaznih vrata. Ukoliko peškira nije bilo, Jelena je bila sigurna da je ne očekuje nikakva opasnost.

Posebno je teško bilo onim ilegalcima, koje je policija hapsila kao komuniste pre rata. Skoro svi policijski agenti Uprave grada Beograda, a posebno oni iz Četvrtog (antikomunističkog) odeljenja, nakon okupacije su stupili u tada formiranu Specijalnu policiju, tako da su dobro poznavali istaknute beogradske komuniste. U hapšenju i proganjanju komunista i njihovih simpatizera prednjačio je zloglasni policijski agent Đorđe Kosmajac, koji je bio član profašističke organizacije „Zbor” Dimitrija Ljotića. On je imao običaj da se vozi kolima po Beogradu i na ulici traži svoje ranije uhapšenike i ponovo ih hapsi. Zbog svojih zasluga u borbi protiv komunista, bio je imenovan za zamenika upravnika logora na Banjici Svetozara Toze Vujkovića.

Prvi pokušaj atentata na Kosmajca odigrao se krajem avgusta 1941. kada su mu u bifeu u ulici Knjeginje Ljubice u piće sipali otrov (strihnin). Odmah osetio gorčinu u čaši i uputio se lekaru. Lekar, koji je bio antifašistički orijentisan, ubedio ga je da se nije radilo o trovanju već o nervnom šoku usled umora. Iako je poverovao lekaru, Kosmajac je osećao opasnost da mu komunisti „rade o glavi” i postao je veoma obazriv.

Odluku o ubistvu Đorđa Kosmajca doneo je Okružni komitet KPJ za Beograd, februara 1942, a za organizatora akcije je određen Mesni komitet KPJ. Shvatajući ozbiljnost ove akcije, Jelena je informaciju podelila samo sa Petrom Ristićem, koji je bio član Mesnog komiteta. Njih dvoje su u najvećoj tajnosti organizovali udarnu grupu koju su sačinjavali omladinci Đuro Mađerčić, Milić Martinović, Nikola Strineka i Branko Bulat. Kako bi nabavili oružje za izvršenje zadatka, članovi udarne grupe su u toku jedne noći na Autokomandi napali i razoružali nekoliko nemačkih vojnika. Preko jednog simpatizera Narodnooslobodilačkog pokreta, Jelena je dobila informaciju da Kosmajac stanuje u ulici Cara Uroša na broju 14. On joj je dao i opis putanje kojom se kreće prilikom odlaska na posao. Članovi udarne grupe su potom dobro razradili plan akcije i za datum izvršenja odredili 6. mart 1942. godine.

Naslovna strana kvislinškog lista Novo vreme iz marta 1942.

Uporedo dok su Jelena i drugovi radili na organizovanju atentata na Kosmajca, Specijalna policija je na sve načine tragala za vođama komunista u Beogradu. Agenti su naročito bili ljuti zbog organizacije bekstva Ivanke Muačević, jer je bila zatvorenica Gestapoa, predata na čuvanje Specijalnoj policiji. Kako bi došli do rukovodilaca beogradske partijske organizacije, agenti su organizovali čitavu mrežu špijuna i potkazivača, od kojih su neki čak uspeli da se uključe u Narodnooslobodilački pokret. Najviše uspeha u ovom poslu policajci su imali sa uhapšenim komunistima koje su uspeli da „slome” u toku istrage. Ovo su najčešće radili primenom fizičke i psihičke torture. Jedan od takvih bio je Lazar Dožić, koji je uhapšen u toku velike provale u partijsku organizaciju, oktobra 1941. godine. Pošto je pristao na saradnju sa policijom, jedan od šefova Specijalne policije Božidar Bećarević je inscenirao njegovo bekstvo, kako ostali članovi njegovog rejonskog komiteta ne bi posumnjali u njega. Bećarević je lično održavao vezu sa njim i dao mu pseudonim Sotir Sotirović.

Početkom marta Bećarević je od Dožića saznao da će se 3. marta u ulici Žorža Klemansoa održati sastanak jednog rejonskog komiteta na kome će prisustvovati i sekretar Mesnog komiteta. Takođe, Dožić je doznao i da se priprema neka velika akcija, ali nije znao o čemu se tačno radi. Agenti su na zakazani sastanak postavili zasedu i uhapsili sve prisutne članove, među kojima i Jelenu Ćetković. Zajedno sa njom bio je uhapšen i bankarski činovnik Marko Janković, sekretar Četvrtog rejonskog komiteta, kao i dvoje članova KPJ. Uhapšene su bile i skojevka Svetlana Ljalja Krstić i njena majka, u čijem se stanu održavao sastanak. Ovom sastanku je prisustvovao i Lazar Dožić, ali je on u već pripremljenom dogovoru sa agentima — u trenutku njihovog upada — uspeo da pobegne kroz prozor.

Policija je znala da je Jelena sekretar Mesnog komiteta i nadala se da će ukoliko uspe da je „slomi” od nje dobiti dragocene podatke o svim istaknutijim članovima KPJ u Beogradu, ali i o nekom od funkcionera KPJ. Pokušaj slamanja otpočeo je strašnom fizičkom torturom; agenti su je neprekidno tukli sve dok ne bi pala u nesvest. U ovoj torturi učestvovao je i Đorđe Kosmajac, koji se očekivao da će uspeti da je natera da progovori, ali je ona uporno ćutala. Agentima nije želela da kaže ni svoje ime, odnosno da potvrdi da je ona zaista Jelena Ćetković. Posebno su je tukli po nogama i tabanima, pa više nije mogla ni da stoji na nogama. U iščekivanju izvršenja akcije koju je pripremala uspela da podnese svu torturu agenata Specijalne policije.

Članovi udarne grupe nakon vesti da je uhapšena nisu odustali od akcije, jer su znali da ih neće odati policiji. Na dan 6. marta u ulici Cara Uroša uspešno su izvršili atentat na Đorđa Kosmajca i agenta Obada Zalada koji je bio u njegovoj pratnji. Kada je 6. marta videla da među islednicima nema Kosmajca, znala je da je akcija uspela, što joj je dalo novu snagu da izdrži policijsku torturu. Nakon atentata, agenti su verujući da je i Jelena umešana u njegovo ubistvo otpočeli sa novom još težom torturom. Ona je uporno ćutala, ali je sekretar Četvrtog rejona Marko Janković, koji je bio uhapšen zajedno sa njom, popustio i policiji odao sve sekretare ćelija sa kojima je održavao vezu, kao i još neke članove KPJ koje je poznavao (među kojima i Petra Ristića, člana Mesnog komiteta). Svi oni su ubrzo uhapšeni, a Ristić se takođe slabo držao pred policijom pa je odao svu četvoricu članova udarne grupe koja je ubila Kosmajca. Svi oni su ubrzo uhapšeni i streljani.

Vest o policijskoj provali u partijsku organizaciju Beograda i hapšenju velikog broja članova KPJ i NOP kvislinška štampa objavila je tek 22. marta 1942. godine. List Novo vreme je tada na naslovnoj strani objavio vest da je „Uprava grada Beograda otkrila komunističke komitete i terorističke grupe u Beogradu” i da je „uhapšeno oko 80 najistaknutijih funkcionera i članova komunističke partije”. Kako bi demoralisali preostale članove beogradske partijske organizacije, ali i da bi se osvetili Jeleni za njeno uporno ćutanje, u tekstu je bilo objavljeno da je Jelena Ćetković odala većinu uhapšenih. Iako se u tadašnjoj štampi nametala teza kako je „komunistički pokret u Beogradu uništen”, svega nedelju dana nakon atentata na Đorđa Kosmajca, 14. marta 1942. grupa ilegalaca koju je organizovao Karlo Lukač je u Ulici kneza Pavla ubila Dragoljuba Šterića, starešinu Prvog policijskog kvarta.

U logoru na Banjici

Jelena je bila skoro potpuno fizički uništena od policijske torture; bila joj je slomljena kičma, a tabani do te mere isečeni i isprebijani da je sa njih otpadalo meso. Njeno telo je bilo gotovo crno od modrica i podliva. Zbog toga je preneta u zatvorsko odeljenje bolnice gde je lečena kratak period. Pošto je zapisnik sa njenog saslušanja ostao prazan, a svaki dalji pokušaj isleđivanja uzaludan, odlučeno je da je se prebaci u Banjički logor. Zajedno sa grupom žena koje su takođe bile uhapšene u tzv. „martovskoj provali” — Olga T. Jovanović, Olga M. Jovanović, Dragica Ćorković, Olga Kršul, Milenka Đurković, Katica Ćirić, Margita Hladni, Milica Radulaški, Desanka Dinić, Dora Frajdenfeld, Jelena Hadži Nikolić, Svetlana Krstić i dr. — prebačena je 11. aprila 1942. na Banjicu. Iz bolnice je u logor odneta u ćebetu jer se nije mogla kretati.

Nakon dolaska u logor, ponovo se susrela sa upravnikom Svetozarom Vujkovićem, koji ju je poznavao još iz Podgorice gde je sredinom 1930-ih bio poslat kao ispomoć podgoričkoj policiji u borbi protiv komunista. Kao zatvorenik prve kategorije bila je smeštena u sobi 38 — tzv. „soba smrti”. Zajedno sa njom u ovoj sobi su bile i Slobodanka Danka Savić, Radmila Šnajder i dr. Brigom ostalih zatvorenica, Jelena je uspela da se oporavi, ali se usled teških povreda stopala jedva kretala. U logoru je srela i Podgoričanku Danku Bajić, rođenu sestru svoje školske drugarice, koja je sa Jelenom boravila do njenog streljanja i brinula se o njoj.

Tokom boravka u logoru, za uspomenu svakom članu porodice izradila je ponešto; braći Nikoli i Đoki napravila male kutijice presvučene svilom, snaji Ani novčanik, a majci Gordi lutku u crnogorskoj narodnoj nošnji. Pošto nije imala adekvatan materijal ovu lutku je izradila od delova svoje odeće, a kosa na lutki je bila deo njene kose. Takođe, na jednoj maramici je izvezla korpu sa cvećem i ispisala svoje ime.

Uspela je da pronađe načina da komunicira sa porodicom, iako se iz logora nisu smela slati pisma ili poruke. Prilikom slanja garderobe kući, ona je sa unutrašnje strane rublja ušivala maramice na kojima je prethodno ispisivala kratke poruke. Na ovaj način je uspela da iz logora pošalje i svoju pesmu Iza rešetki. Ova pesma je bila objavljena u prvom broju lista Glas jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije, koji je štampan januara 1944. godine.

Spomenik streljanima na ulazu u Memorijalni park Jajinci

Nakon godinu dana provedenih u logoru na Banjici, Jelena je 14. maja 1943. streljana na stratištu u Jajincima (predgrađe Beograda). U periodu od 14. maja do 7. juna u Jajincima je u tri grupe streljano 70 žena logorašica sa Banjice. U prvoj grupi, 14. maja, zajedno sa Jelenom su bile streljane: Drinka Pavlović, Kristina Kovačević, Julija Delere, Slavka Đurđević-Đuričić, Olga T. Jovanović, Olga M. Jovanović, Ruža Jovanović, Katica Ćirić, Olga Kršul, Nada Božović Đorđević, Leposava Mihailović, Danijela Sikimić, Vera Đokić Radosavljević, Nada Đokić Matijević, Leposava Peregi Cvejić, Jelena Rakić, Jelena Cvetković, Simka Đorđević, Persida Stanojević, Zorka Nikolić i Cveta Nikolić. Uprava logora porodice logoraša nije obaveštavala o njihovoj smrti, a da se neko više ne nalazi u logoru članovi porodice su saznavali kada su odlazili da predaju pakete jer su im isti bili vraćani. Kada je maja 1943. Jeleninoj majci vraćen paket, koji je donela svojoj ćerki, saopšteno joj je da je Jelena premeštena negde u Banat. Međutim, Gorda je odmah pretpostavila da joj je ćerka streljana.

Lazara Dožića, koji je policiji odao Jelenu Ćetković, uspeo je da otkrije Janko Janković, policijski službenik koji je sarađivao sa KPJ i NOP. On je duže vreme tragao za onim ko se krije iza pseudonima Sotir Sotirović, ali to nije uspeo da otkrije jer je Dožića na vezi lično držao Božidar Bećarević. Prilikom razgledanja arhive iz Bećarevićeve kancelarije, Janko je uspeo da pronađe jedan papir na kom se nalazila cedulja sa porukom i potpisom Dožića. Uspeo je da kopira ovaj papir i preda ga Blagoju Neškoviću, sekretaru Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, koji je kasnije prilikom upoređivanja kopije pomenutog papira sa papirima iz partijske arhive otkrio da se zaista radi o potpisu Lazara Dožića. Pre otkrivanja, Dožić je postao sumnjiv članovima KPJ jer je uspeo da pobegne policiji, pa su mu predložili da napusti Beograd i pređe na oslobođenu teritoriju u Sremu i stupi u Sremski partizanski odred. Sumnjajući da je otkriven, Dožić je u strahu od odmazde napustio sve veze sa KPJ ali i policijom. Napustio je Beograd i otišao u Zemun, gde je bio izvan domašaja policije jer se ovaj grad tada nalazio u sastavu Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Tamo se zaposlio u fabrici aviona i radio sve do oslobođenja, kada je uhapšen, osuđen zbog izdaje i streljan.

Narodni heroj

Van grada, na polju

Pustom, širokom

Stoji kuća smrti

Taj ukleti dom.

Kraj zidina hladnih

Dana svakoga

Ubijaju drugove

Srca čeličnog...

deo Jelenine
pesme Iza Rešetki,

U posleratnoj Jugoslaviji Jelena Ćetković je svrstavana u prvi red istaknutih antifašističkih boraca Beograda. Ukazom Predsedništva AVNOJ-a posthumno je 6. jula 1945. odlikovana Ordenom zasluga za narod drugog reda. Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNR Jugoslavije 5. jula 1952. proglašena je za narodnog heroja. Bila je jedna od ukupno osam žena narodnih heroja iz Crne Gore, a pored nje za narodne heroje su proglašene Đina Vrbica, Milica Vučinić, Jelica Mašković, Vukica Mitrović, Vukosava Mićunović, Dobrila Ojdanić i Ljubica Popović.

U znak sećanja na Jelenu Ćetković jedna ulica na beogradskoj opštini Stari grad od 1946. nosi njeno ime. Ulice sa imenom Jelene Ćetković, pored Beograda se nalaze u još nekoliko gradova u Srbiji: u Kragujevcu, Nišu, Kraljevu, Subotici, Vranju, Požarevcu, Šidu i Lazarevcu. Takođe, ime Jelene Ćetković nosi i jedna ulica u Podgorici. U zgradi Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda (danas zgrada Gradskog odbora SPS Beograda) na Studentskom trgu 15, postavljeni su bronzani reljefi sa likovima ratnih sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd — Miloša Matijevića, Jelene Ćetković i Đure Strugara. Ovi bronzani reljefi odvaljeni su i uništeni u jednom od mnogobrojnih upada tadašnje opozicije u prostorije Socijalističke partije Srbije, tokom 1990-ih godina. Na beogradskoj opštini Zvezdara, u Vranjskoj ulici nalazi se osnovna škola sa Jeleninim imenom. Škola je osnovana 1961, a u njenom dvorištu je 1964. postavljena spomen-bista Jelene Ćetković, rad vajara Dragutina Spasića.

Književnik Aleksandar Petrović napisao je krajem 1960-ih pozorišnu dramu Jelena Ćetković, koja je punih dvadeset godina izvođena u Narodnom pozorištu u Beogradu. Predstavu je režirao Boro Grigorović, a glavnu ulogu Jelene Ćetković igrala je glumica Ksenija Jovanović. Kako bi što vernije odigrala ulogu, glumica je posetila Jeleninu majku Gordu Ćetković, koja joj je pričala o Jeleni i njenom životu. Godine 1969. predstava je izvedena na Sterijinom pozorju, u čast stogodišnjice Narodnog pozorišta. Godine 1967. reditelj Zdravko Šotra je prema istoimenoj drami snimio televizijski film Jelena Ćetković.

Literatura

• Marjanović, Jovan (1964). Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi — Beograd. Beograd: Nolit/Prosveta.  COBISS.SR 144402183
• Vojna enciklopedija tom IV. Beograd. 1971.  COBISS.SR 42776071
• Vojna enciklopedija tom V. Beograd. 1973.  COBISS.SR 72960519
• Žene Srbije u Narodnooslobodilačkoj borbi (PDF). Beograd: Prosveta/Nolit. 1975.  COBISS.SR 162155015
• Marković, Dragan (1977). Otpisani — Beograd 1941—1944. Beograd: Sloboda.  COBISS.SR 76369415
• Bijelić, Krste (1980). Heroine Jugoslavije. Zagreb: Spektar.  COBISS.SR 49275399
• Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48700167
• Popović, Razumenka Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941—1945. Beograd: Narodna armija.  COBISS.SR 49469447
• Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48703239
• Tadić, Aleksandar (1984). Majke heroja pričaju — pali za lepša svitanja. Vinkovic: Iskra.  COBISS.SR 512644701
• Sloboda, Aleksandar (1984). Jelena Ćetković. Beograd: Narodna armija.  COBISS.SR 7052807
• Beograd u ratu i revoluciji 1941—1945. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 1984.  COBISS.SR 37352711
• Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44. — priručnik za čitanje grada. Beograd. 2013.  COBISS.SR 196788236

Spoljašnje veze

• „Vodila je Otpisane”. www.yugopapir.com. c. 1975. 
• „Osnovna škola Jelena Ćetković”. www.jelena.edu.rs. n.d. Arhivirano iz originala 2009-03-22. g.