Википедија

Jovan Janković

Jovan Janković (Novi Sad, 1745 - Novi Sad, 1821) bio je srpski trgovac, knjižar, knjigoizdavač i knjigovezac. Nasledio je štampariju od brata Emanuila Jankovića 1791. godine.[1]

Jovan Janković
Datum rođenja1745.
Mesto rođenjaNovi Sad, Habzburška monarhija
Datum smrti1821.
Mesto smrtiNovi Sad
Zanimanjetrgovac, knjižar i štampar

Biografija uredi

 

Rođen je oko 1745. godine u Novom Sadu kao najstarije dete oca Sava, trgovca, i majke Sare. Imao je četiri brata - Emanuila, Petra, Gavrila i Vasilija i jednu sestru Jelisavetu.

Detinjstvo je proveo u anonimnosti građanskog života. Bio je jedan od znamenitijih članova porodice Janković. Njegovo ime prvi put se pominje 1782. godine, kada mu je otac preminuo a on nasledio njegovu trgovačku radnju. Tada je primljen za građanina kao trgovac voskom.[2]

Posle očeve ostavštine, koja nije bila velika, svoj deo nasledstva uložio je u poslove radnje. Gotovo od prvih dana svoje trgovačke karijere bavio se i prodajom knjiga svog brata Emanuila. To se može videti na naslovnoj strani "Fizičeskog sočinjenija" iz 1787. godine gde je Emanuil Janković dodao belešku da se knjiga može nabaviti i u Novom Sadu "kod gospodara Jovana Jankoviča".[3]

Često je bio suočen sa finansijskim neprilikama, izdržavao je veliku porodicu kao i svoju braću. Sa 40 godina je bio oženjen i imao četvoro dece.

Preminuo je 1821. godine. U testamentu iz novembra 1821. godine koji je sudski overen 26. aprila 1822. godine, izrazio je želju da bude sahranjen u Novom Sadu, kod Saborne crkve, kako je to verovatno i učinjeno.[4]

Rad u štampariji uredi

Posle smrti svog brata Emanuila preuzima i njegovu štampariju koju vodi zajedno sa svojim sinom Pavlom. Od 1792. godine do 1821. godine ulaže velike napore u osposobljavanje štamparije u Novom Sadu, mada je u dužem nizu godina uspeo da priredi za objavljivanje tek nekoliko sitnijih i danas uglavnom nedovoljno pristupačnih publikacija.

Tome je doprinela i zabrana štampanja knjiga na ćirilici. Bilo mu je dozvoljeno da štampa knjige samo na nemačkim i latinskim slovima. Istu tu zabranu imao je još i njegov brat Emanuil, jer je monopol nad štampanjem srpskih knjiga imao štampar Kurcbek iz Beča. Kurcbek je tu dozvolu dobio od Jozefa II.

Držeći se ove obaveze Janković je 1819. godine štampao izveštaj novosadske gimnazije na latinskom jeziku sa sledećim impresumom:" Neoplantae,Tipis Joannis Jankovics,Regii privil. Typographi"[5]

Međutim, nije doživeo da se režim u odnosu na štampariju u bilo čemu izmeni.

Poznat je jedan letak iz 1804. godine koji je štampan u njegovoj štampariji na srpskom jeziku što pokazuje da je štamparija Janković raspolagala i ćiriličnim slovima.[6]

Jovan Janković je za svoga života uspostavio poslovne i prijateljske veze sa mnogobrojnim uglednim savremenicima među kojima je bio i Vuk Stefanović Karadžić.

Njegova radnja je bila najstarija knjižarnica u Novom Sadu. Bio je promovisan kao ugledan Novosađanin a bio je i jedan od dobrotvora gimnazije u Novom Sadu.[4]

Štamparija za vreme Pavla Jankovića uredi

 

Štampariju je nasledio njegov sin Pavle, koji je vodio poslove u štampariji za vreme dok mu je otac bio živ.

Pavle Janković je bio jedan od retkih poslovnih ljudi u knjižarskim poslovima koji je uspeo da se obogati ali i da izda mnoge prevode i dela značajnih pisaca među kojima posebno mesto zauzimaju dela Platona Atanackovića i Milovana Vidakovića.[7]

Dugo posle očeve smrti, Pavle je vodio štampariju pod istim onim stegama koje su postojale i ranije. Godine 1822. Pavle je izjavio da "njegova štamparija ne izrađuje knjige nego pozorišne cedulje, cedulje kojima se posvedočava ispovest, cedulje za igranke, kao i druge sitnice".[8] U takvim, nemogućim okolnostima, rad u štampariji se nije mogao razvijati. Zbog toga ona nije mogla zadovoljavati kulturne i ekonomske potrebe srpskog naroda.

Pavle Janković odlučuje da podnese molbu za privilegiju koja bi mu dozvolila štampanje knjiga i novina na ćirilici. Molbu je podnio 1835. godine, a odobrenje je dobio 15. septembra 1836. godine. Ovaj datum ne označava samo početak uspona ove štamparije nego i početak razmaha izdavačke delatnosti knjiga i novina na srpskom jeziku u Vojvodini.[8] Biće da je prvi naslov štampan u novoj "tipografiji" (štampariji) bio, knjižica stihova Jovana Miloševića nastavnika iz Novog Sada (ispevani 26. decembra 1836). Bio je to "prvenac za večni spomen i pamjatnik" štampan 15. juna 1837. godine.[9]

Među knjigama koje su se od tog vremena štampale na ćirilici je i "Pregled bitke kosopoljske" koja je štampana 1840. godine. U impresumu stoji: U Novom Sadu, Pismenima Paula Jankovića, C.K. priv. Tipografija (Skraćenica: "C.K. priv." znači carsko – kraljevska privilegovana).[8]

Pavle Janković je preminuo 1842. godine.

Štampariju je nasledila njegova supruga Katarina koja se na izdanjima potpisivala kao "udova pok. Pavla". Štampariju je 1846. godine dala u zakup Jovanu Kauliciju.[7] Godine 1847. štampariju je prodala dr Danilu Medakoviću.[6]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Marinković, Borivoje (2007). Emanuil Janković. Novi Sad: Dnevnik. str. 81. ISBN 978-86-84097-94-3. 
  2. ^ Stajić, Vasa (2002). Novosadske biografije (Fototipsko izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 307. ISBN 978-86-363-0413-6. 
  3. ^ Marinković, Borivoje (2007). Emanuil Janković. Novi Sad: Dnevnik. str. 82. ISBN 978-86-84097-94-3. 
  4. ^ a b Marinković, Borivoje (2007). Emanuil Janković. Novi Sad: Dnevnik. str. 84. ISBN 978-86-84097-94-3. 
  5. ^ Furunović, Dragutin (1999). Istorija i estetika knjige. [Knj.] 3. Beograd: [D. Furunović]. str. 1952. 
  6. ^ a b Furunović, Dragutin (1996). Enciklopedija štamparstva. [Knj. 2, I - S]. Novi Beograd: D. Furunović. 
  7. ^ a b Izdavači i izdavaštvo u Srba. Beograd: Art press. 2016. str. 9. ISBN 978-86-85597-08-4. 
  8. ^ a b v Jonović, Petar (1993). Znameniti knjižari i izdavači Novog Sada. Novi Sad: Novosadski klub. str. 283. 
  9. ^ "Stihovi...", Jovan Milošević, Novi Sad 1837.

Literatura uredi

  • Izdavači i izdavaštvo u Srba. Beograd: Art press. 2016. ISBN 978-86-85597-08-4..
  • Jonović, Petar (1993). Znameniti knjižari i izdavači Novog Sada
  • Marinković, Borivoje. Emanuil Janković. . Novi Sad: Dnevnik. 2007. ISBN 978-86-84097-94-3. .

Spoljašnje veze uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Јанковић&oldid=27544366”