Википедија

Jovan Jovanović Zmaj

српски лекар и песник

Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac, urednik i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu.

Jovan Jovanović Zmaj
Lični podaci
Datum rođenja(1833-12-06)6. decembar 1833.
Mesto rođenjaNovi Sad, Austrijsko carstvo
Datum smrti14. jun 1904.(1904-06-14) (70 god.)
Mesto smrtiSremska Kamenica, Austrougarska
Porodica
SupružnikRuža Ličanin
RoditeljiPavle Jovanović
Književni rad
Najvažnija dela„Đulići“
„Đulići uveoci“
„Svetli Grobovi”
Potpis

Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2]

Biografija uredi

Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović "trgovac iz Makedonije" primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao "Kišjanoš" je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5]

Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici "Zlatna greda". Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; "Prolećno jutro" je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu "Toldiju" od Aranjija, zatim 1860. godine "Viteza Jovana" od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu "Toldijinu starost".[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u "Kišfaludijevom društvu"[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev "pesnički rad".[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke "slabosti" prema "srpskim dušmanima", on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan "Kiš Janoš".

 
Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske

Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj "Danici". Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je "prekrstio" Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža).

 
Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici

Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva "Tekelijanuma", da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13]

Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i "gonjen" vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis "Ilustrovanu ratnu hroniku", u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list "Starmali". U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom "Nevenom", a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio "narodno priznanje" - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio "nemoćan da više juri kvartovima beogradskim". Kupio je tada malu kuću zvanu "Zmajevac" u Sremskoj Kamenici.

Osporavanja uredi

 
Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša

Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za "pravog člana" 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji "narodnjaci" - pežorativno nazivani "nerednjaci". Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10]

Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen.

Književni rad uredi

Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica "Smilje"[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom "Smilje". Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879).

Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“.

U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine.

Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17]

Prevodilački rad uredi

Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“.

Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu "Istočni biser".

Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona.

Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena.

Galerija uredi

  •  
    Kuća Jovana Jovanovića Zmaja u Sremskoj Kamenici
  •  
    Kuća Jovana Jovanovića Zmaja
  •  
    Bista Jovana Jovanovića Zmaja u Rumi
  •  
    Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća
  •  
    Knjiga „Đulići uveoci” kao eksponat u Muzeju Vojvodine
  •  
    Jovan Pešić: bista Zmaja.
  •  
    Čika Jovin grob na groblju u Sremskoj Kamenici
  •  
    Grob Jovine žene Ruže u Pančevu, na kome se spominju Đulići kao večni spomenik
  •  
    Veče dečjeg pozorišta Boško Buha, koje se održalo u Zadužbini Ilije M. Kolarca.
  •  
    Molba Jovana Jovanovića Zmaja za izdavanje časopisa Žiže, upućena Magistratu u Pančevu 1871. godine
  •  
    Poziv na pretplatu na časopis Žiža Jovana Jovanovića Zmaja, koji će izlaziti u Pančevu 1871. godine
  •  
    Zabava srpskog crkvenog pevačkog društva u Pančevu u čast Jove Zmaja. Plakat iz 1899. godine.
  •  
    Naslovna strana zbirke pesama Devesilje, objavljene pod pseudonimom Aliverić Tuzlak
  •  
    Treća sveska Snohvatica (1900)

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Jovan Jovanović Zmaj – biografija”. prelepapoezija.com. Pristupljeno 23. 1. 2022. 
  2. ^ „120 godina Srpske književne zadruge”. spc.rs. 22. 6. 2012. Arhivirano iz originala 17. 09. 2016. g. Pristupljeno 27. 4. 2016. 
  3. ^ a b "Politika", Beograd 16. juna 1929. godine
  4. ^ Svetlana Stefanović: "Jovan Jovanović Zmaj", Novi Sad 1972. godine
  5. ^ Srpski biografski rečnik, tom 4, Matica srpska, Novi Sad 2009. godine, odrednica „Jovanović, Jovan Zmaj“. ISBN 978-86-7946-037-0. str. 519,. COBISS.SR 240373255
  6. ^ a b "Branik", Novi Sad 1904.
  7. ^ "Školski list", Sombor 1899. godine
  8. ^ "Zastava", Novi Sad 1889. godine
  9. ^ "Školski list", Sombor 1889. godine
  10. ^ a b "Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu", Novi Sad 1933.
  11. ^ Milica Bujas: „Ličanin, Mihailo”, strana 605, Srpski biografski rečnik, tom 5, Novi Sad, 2011. godine
  12. ^ "Danica", Novi Sad 1862. godine
  13. ^ Lešić, Aleksandar; Bumbašević, Marko (2004). „Jovan Jovanović Zmaj, pesnik i lekar, Sto godina nakon smrti”. 
  14. ^ "Delo", Beograd 1896. godine
  15. ^ "Srpski sion", Karlovci 1904. godine
  16. ^ „"Smilje"”. Arhivirano iz originala 25. 2. 2017. g. Pristupljeno 25. 2. 2017. 
  17. ^ Golobosi i boce brigogonje („Politika”, 21. novembar 2016)

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Јовановић_Змај&oldid=27706077”