Википедија

Jovan II Veliki Komnin

Jovan II Veliki Komnin (grč. Ιωάννης Β΄ Μέγας Κομνηνός) je bio trapezuntski car od 1280. do 1284. i od 1285. do 1297. iz dinastije Velikih Komnina.[1][2][3]

Jovan II
Jovan II Veliki Komnin
Lični podaci
Datum rođenja1262.
Datum smrti16. avgust 1297.
Mesto smrtiLimnia,
Porodica
SupružnikEvdokija Paleologina
PotomstvoAleksije II Veliki Komnin, Mihajlo Veliki Komnin
RoditeljiManojlo I Veliki Komnin
Irina Sirikena
DinastijaVeliki Komnini
Trapezuntski car
Period1280 — 1284.
PrethodnikĐorđe Veliki Komnin
NaslednikTeodora Velika Komnina
Period1285 — 1297.
PrethodnikTeodora Velika Komnina
NaslednikAleksije II Veliki Komnin

Bio je najmlađi sin cara Manojla I i njegove treće žene Irine, trapezuntske plemkinje. Car Jovan II je nasledio presto1280. godine nakon što su njegovog punoletnog brata cara Đorđa izdali njegovi arhonti na planini Taurezion. Njegova vladavina je od početka bila obeležena nestabilnošću. Pa je bilo više pobuna koje su pokušane za vreme njegove vladavine.[4]

Kasnije se u Carigradu oženio sa princezom Evdokijom Paleologinom sa kojom je dobio dva sina, Aleksija II i Mihajla.[5]

Car Jovan II Veliki Komnin (grč. Ιωαννης Μεγας Κομνηνος, Ioannes Megas Komnenos) (oko 1262. – 16. avgusta 1297.) bio je najmlađi sin car Manojla I i njegova treća žena, carice Irine Sirikene, trapezuntske plemkinje. Jovan je nasledio presto nakon što su njegovog punoletnog brata cara Đorđa izdali njegovi arhonti na planini Taurezion. Tokom njegove vladavine promenila se titulatura vladara Trapezunta; do tada su polagali pravo na tradicionalnu titulu vizantijskih careva, „car i samodržac Rimljana“, ali su je od cara Jovana II pa nadalje promenili u „car i samodržac celog Istoka, Ibera i Transmorskih provincija“, iako je Iberija je bila izgubljena za vreme vladavine cara Andronika I Gida.[6]

Car Jovan II je prvi vladar Trapezunta za koga znamo više od nekoliko događaja i nagoveštaja; ima dovoljno podataka da se sastavi povezan narativ o prvom delu njegove vladavine. Hronika Mihaila Panareta, koja je često sažeta, pa čak i zagonetna, relativno je puna informacija za Jovanovu vladavinu, a spoljni izvori dodaju dodatne detalje Panaretovom izveštaju. Car Jovan II se suočio sa mnogim izazovima tokom svoje vladavine, što delimično objašnjava njegov brak sa ćerkom vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa.

Ova nesigurnost može objasniti jedini slučaj gde se dva cara Trapezunta pojavljuju na kovanicama ove države: car Jovan II i njegov najstariji sin Aleksije.[7] Povezujući se sa svojim sinom Aleksijem na ovim novčićima, car Jovan II možda predstavlja na taj način svog naslednika.

Život

uredi

Jovan je rođen oko 1262/3, bio je sin cara Manojla I (vladao 1238–1263) i njegove žene carice Irine Sirikene.[8]

Jovanova vladavina je od početka obeležena nestabilnošću. Došao je na presto u junu 1280. godine,[8] nakon izdaje i smrti njegovog brata cara Đorđa (1266–1280) od strane njegovih arhonata.[9] Prvi put je zabeležen sa titulom cara 1281. godine, kada je primio poslanstvo od cara Mihaila VIII Paleologa (1259–1282) koje su činili Georgije Akropolit i istaknuti crkvenjak po imenu Ksifilin; cilj ove misije je bio da ubedi cara Jovana II da prestane da koristi titule „Car i autokrator Rimljana“. Car Mihailo VIII je osvojio tron Nikejskog carstva prevratom protiv mladog naslednika cara Jovana IV Laskarisa pre nekih 20 godina, a zatim je od Latinskog carstva preuzeo i sam Konstantinopolj, i na osnovu ovog dostignuća car Mihailo VIII je verovao da samo on ima pravo da koristi ovu titulu. Ovo nije bio jedini razlog zašto je vizantijski car smatrao pretnjom cara Jovana II: neki protivnici Mihailovog prihvatanja unije sa Zapadnom crkvom videli su cara Jovana II kao pravoslavnog kandidata za carski presto. Car Mihailo VIII je smatrao da su visoko rangirani članovi vizantijske aristokratije koji su odbili da prihvate uniju pretnja njegovoj vladavini, pa su zatočeni, bičevani, oslepljeni ili ubijeni.[10]

Car Mihailo VIII je više puta tražio od Jovanovih prethodnika da prestanu da koriste tradicionalnu carsku titulu. Kada su Akropolit i Ksifilin, predložili brak između ćerke cara Mihaila VIII i cara Jovana II, u zamenu za ustupanje tradicionalne titule, car Jovan II je odbio ovu ponudu.[11] Car Jovan II je odgovorio da sledi presedan koji su postavili njegovi prethodnici i da mu plemstvo Trapezunta neće dozvoliti da se odrekne tradicionalne titule.

Kada je Akropolit napustio Trapezunt, car Jovan II je bio suočen sa pobunom koju je predvodio neki Papadopul, koji je, prema Finleju, preuzeo kontrolu nad citadelom i učinio cara Jovana II njegovim zarobljenikom. Finlej navodi da iako nije "moguće utvrditi saučesništvo vizantijskih agenata u ovom poslu", smatra da su oni verovatno umešani u to pitanje. Kako Finlej ističe, bez obzira na moguće mahinacije cara Mihaila VIII, „nema sumnje da je ta [pobuna] bila uzrok velike promene u stavovima cara Trapezunta i njegovog dvora“.[12]

Nakon gušenja Papadopulosove pobune, drugo Mihailovo poslanstvo je stiglo u Trapezunt, sastavljeno od Dimitrija Jatropulosa, logoteta i visokog crkvenjaka, koji je još jednom ponudio nagodbu.[6] Ovog puta car Jovan II je pristao na brak, ali je objasnio da je nemoguće da ostavi po strani carsku titulu, koju su nosili njegovi preci. "Titula Basileusa, purpurne čizme, haljine izvezene orlovima i sedžde moćnih poglavara aristokratije, bili su dragi i za ponos građana Trapezunta i vezali su ih za ličnost careva."[12] Nakon što je car Mihailo VIII obećao da će biti iskren, car Jovan II je pristao na brak. Međutim, kada je stigao u Carigrad, njegovi domaćini su ga naveli, pre nego što je ušao u grad, da odloži svoje ljubičaste čizme i carske haljine iz poštovanja prema caru Mihailu VIII Paleologu — uprkos činjenici da je njegov budući tast bio odsutan u ratu protiv Turaka.[13] U zamenu za ovaj ustupak, car Mihailo VIII je caru Jovanu II dodelio titulu despota.[14] Car Mihailo VIII je umro pre venčanja.

Dok je car Jovan II bio u Carigradu,kralj David VI Narin, gruzijski kralj Imeretije, opsedao je prestonicu. Iako kralj David VI nije uspeo da zauzme grad, Gruzijci su zauzeli nekoliko provincija.[15] Car Jovan II se vratio u Trapezunt 25. aprila 1282. sa svojom novom ženom, Evdokijom Paleolog. Nedugo nakon što je car Jovan II stigao kući, suočio se sa dve nove pretnje njegovoj vladavini. Prvi je bio od njegovog polubrata bivšeg cara Đorđa, koji se vratio u Trapezunt i napravio neuspešan pokušaj da se domogne prestola. Sledeća je bila njegova polusestra Teodora, ćerka cara Manojla I i njegove druge žene, gruzijske princeze Rusudan, koja ga je zbacila sa prestola 1284. godine, njena vladavina bila je kratka svega nekoliko meseci tokom 1284. godine,[16] završena je „iznenadnim begom“ (po rečima Mihaila Panareta) iz Trapezunta; Mišel Kuršanski sugeriše da se možda sklonila u Tripolis.[17] Car Jovan II ponovo stupa na presto najkasnije 1285. godine.[18]

Panaret nam nudi nekoliko detalja o ostatku njegove vladavine. Njegov izveštaj o Jovanovoj vladavini — koji iznosi tri pasusa — završava se izjavom da su „za vreme njegove vladavine Turci zauzeli Haliviju i pokrenuli veliku invaziju, tako da su sva ta mesta postala nenaseljena."[18]

Tokom 1290-ih, on je sagradio tvrđavu Unie na zapadnoj granici zemlje.[19]

Car Jovan II je umro u Limniji 1297. godine, Jovan Lazaropul, u svom Logosu, beleži, kada ga je nasledio njegov sin Aleksije, zapadni deo njegovog carstva bio pod teškim pritiskom „bezbožnih Agarena“ i da je samo Keras, deo Halivije, Ojnaona i „trinaest gradova ili utvrđenja Limnije“ ostalo u Carstvu; car Jovan II je možda vodio svoje snage protiv neprijatelja kada je umro.[20] Njegovo telo je prevezeno u njegovu prestonicu i sahranjeno u crkvi Panagija Hrisokefala ("Zlatoglava" Bogorodica). Portreti cara Jovana II i njegove žene carice Evdokije mogli su se videti u crkvi Svetog Grigorija Niskog, pre njene rekonstrukcije 1863. Ovi portreti su bili uočljivi po tome što su njegove haljine bile ukrašene jednoglavim orlom „posebnim amblemom Komnina”. Trapezunt“, dok je na njenim haljinama bio vizantijski dvoglavi orao.[21]

Spoljna politika

uredi

U drugoj polovini Jovanove vladavine njegovo Carstvo je privuklo pažnju Zapada. Većim delom 13. veka zapadni lideri nisu mislili na Trepezont: na primer, oni nisu igrali nikakvu ulogu na Lionskom saboru 1274. godine.[22] To se promenilo 1290-ih. Papa Nikola IV napisao je dva pisma 1291. pozivajući cara Jovana II da pređe u katoličanstvo, pridruži se novom krstaškom ratu za povratak Svete zemlje i bude izaslanik hrišćanstva kod Mongola. Sledeće godine je englesko poslanstvo kod Mongola prošlo kroz Trapezunt; Entoni Brajer napominje da je car Jovan II učinio malo za njih osim što im je pozajmio „svog kuvara u palati da pokaže kako su se kuvali lokalni delikatesi Carstva.“[23] Otprilike u to vreme u Trapezuntu je osnovana Đenovljanska kolonija, možda već 1290. Englesko poslanstvo beleži susret sa trgovcem iz Đenove, Nikolom d'Orija, u Trapezuntu; možda je bio konzul Đenove.[24] Takođe u prvim godinama ove decenije postoje dokazi da su franjevci osnovali samostan u Trapezuntu, koji ne samo da im je služio kao baza za evangelizaciju Anadolije, već je davao braći da služe Đenovljanima u tom gradu.[25]

Porodica i nasleđivanje

uredi

Poznato je da su car Jovan II i carica Evdokija Paleolog umali dva sina:

  1. Aleksije II, koji je nasledio kao oca na prestolu;
  2. Mihailo

Porodično stablo

uredi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Manojlo I Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Jovan II Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Irina Sirikena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 


Reference

uredi
  1. ^ „About: John II of Trebyzond”. DBpedia. Pristupljeno 17. 1. 2021. [mrtva veza](jezik: engleski)
  2. ^ „John II of Trebyzond”. Fandom. Pristupljeno 17. 1. 2021. [mrtva veza](jezik: engleski)
  3. ^ „JOHN II OF TREBIZOND”. Patheon. Pristupljeno 17. 1. 2021. 
  4. ^ DBpedia[mrtva veza]
  5. ^ Historica[mrtva veza]
  6. ^ a b William Miller, Trebyzond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204–1461, 1926. . Chicago: Argonaut. 1969. pp. 29. 
  7. ^ Otto Retowski, Die Muenzen der Komnenen von Trapezunt, 1911 (Braunschweig: Klinkhardt & Biermann, 1974), pp. 129–131
  8. ^ a b Trapp, Erich; Walther, Rainer; Beyer, Hans-Veit; Sturm-Schnabl, Katja (1981). "12106. Κομνηνὸς ̓Ιωάννης ΙΙ.". Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). Vol. 5. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.
  9. ^ Panaretos, Chronicle, ch. 4; translated in A. Bryer, "The Fate of George Komnenos, Ruler of Trebyzond (1266–1280)," Byzantinische Zeitschrift, 66 (1973), p. 333
  10. ^ Donald M. Nicol, The last centuries of Byzantium, 1261–1453. (2nd изд.). Cambridge: University Press. 1993. pp. 75, 78. 
  11. ^ George Finlay, The History of Greece and the Empire of Trebyzond, (1204–1461). . Edinburgh: William Blackwood. 1851. pp. 400. ; Miller 1969, str. 28f. Although both Finlay and William Miller both recount the exchange of embassies, Finlay's account provides more details.
  12. ^ a b Finlay 1851, str. 401
  13. ^ Finlay 1851, str. 402; Miller 1969, str. 29
  14. ^ Trapp, Erich; Walther, Rainer; Beyer, Hans-Veit; Sturm-Schnabl, Katja (1981). "12106. Κομνηνὸς ̓Ιωάννης ΙΙ.". Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). Vol. 5. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften
  15. ^ Miller 1969, str. 30
  16. ^ Radivoj Radić (2022). Istorija Trapezuntskog carstva. Beograd: Zavod za udžbenike. . ISBN 978-86-17-20766-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  17. ^ Kuršanskis, "L'usurpation de Théodora Grande Comnène", Revue des études byzantines, 33 (1975), p. 203
  18. ^ a b Panaretos, Chronicle, ch. 5; translated by Bryer, "The fate of George Komnenos," p. 333f
  19. ^ Zehiroglu, Ahmet M. ; "Trabzon Imparatorlugu" (2016) . ISBN 978-605-4567-52-2.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) ; p. 100
  20. ^ John Lazaropoulos, Logos, ll. 256–265. . Uppsala: University Press. 1996. pp. 219. 
  21. ^ Miller 1969, str. 32f
  22. ^ Anthony Bryer, "Trebyzond and Rome", Archeion Pontou, 26 (1964), p. 293
  23. ^ Bryer, "Trebyzond and Rome", p. 295
  24. ^ Bryer, "Trebyzond and Rome", p. 297
  25. ^ Bryer, "Trebyzond and Rome", pp. 293–7

Literatura

uredi
  • Finlay, George (1877). The History of Greece and the Empire of Trebyzond, (1204–1461). Edinburgh: William Blackwood. 
  • Miller, William (1969). Trebyzond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204–1461. Chicago: Argonaut. 
  • Radivoj Radić (2022). Istorija Trapezuntskog carstva. Beograd: Zavod za udžbenike. ISBN 978-86-17-20766-1. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_II_Велики_Комнин&oldid=27748684”