Jovan VIII Paleolog

Jovan VIII Paleolog (grč. Ίωάννης Η' Παλαιολόγος; Carigrad, 18. decembar 1392 — Carigrad, 31. oktobar 1448) je bio pretposlednji vizantijski car i vladao je od 1425. do 1448. godine.

Jovan VIII Paleolog
Lični podaci
Datum rođenja	(1392-12-18)18. decembar 1392.
Mesto rođenja	Carigrad, Vizantijsko carstvo
Datum smrti	31. oktobar 1448.(1448-10-31) (55 god.)
Mesto smrti	Carigrad, Vizantijsko carstvo
Porodica
Supružnik	Ana Vasiljevna, Marija Velika Komnina Paleologina, Sofija od Monferata
Roditelji	Manojlo II Paleolog Jelena Dragaš
Dinastija	Paleolozi
Prethodnik	Manojlo II Paleolog
Naslednik	Konstantin XI Paleolog Dragaš

Bio je sin i naslednik cara Manojla II i Jelene Dragaš. Pokušao je da spase Vizantiju od turskog osvajača, tražeći oslonca kod pape i na Zapadu (Firentinska unija, 1439. u vreme patrijarha Josifa II), ali svi ti pokušaji su bili uzaludni. Nasledio ga je brat Konstantin XI Paleolog Dragaš.

Ženio se tri puta, treća žena je bila Marija Velika Komnina Paleologina.

Mladost

U martu 1416, po želji svog oca, postao je morejski despot i pomoćnik svom bratu Teodoru u despotovanju. Jovan je objavio rat latinskoj kneževini Ahaji. Knez Centurione Zaharija je izgubio najveći deo svojih poseda, samo je intervencija Mletačke republike spasila Ahaju.

Očev savladar

Manojlo II i Jelena Dragaš sa decom.

Jovan je 19. januara 1421. godine krunisan za očevog savladara, dok mu se otac povukao sa političke scene i zamonašio.

Jovan je iskoristio smrt turskog sultana i kao kandidata za presto istakao svog kandidata Mustafu, brata prethodnog sultana, zbog njegovih obećanja. U borbi za presto Mustafa se hteo, sem na Grke, osloniti i na Srbe i uputio je stoga jedno poslanstvo u Srbiju. Ali despot ne htede da uđe s njima ni u kakve pregovore. Bez te jače pomoći Mustafa se nije mogao održati i zaglavio je u Jedrenu 1422. god.

Kad se novi sultan Murat II utvrdio na prestolu odlučio je, da se osveti Romejima što su pomagali njegova protivkandidata. Pun mladićke nestrpljivosti, on već 8. juna iste godine opseda Carigrad. Tokom ove opsade, Turci su, proleća 1423. godine, provalili u Moreju i celu je opustošili, a uništili su i bedem Heksamileon, koji je Jovanov otac Manojlo obnovio uz veliki trud. Jovan je tražio pomoć na sve strane nudio je čak i uniju papi. Odazvaše mu se, ipak, samo Mlečani, koji su 14. septembra 1423. primili Solun, koji im se beše sam ponudio. Pad Carigrada, ipak, nisu sprečili Mlečani, nego pobuna sultanovog najmlađeg brata Mustafe. Ova odbrana prestolnice bila je ujedno i poslednja. Sultan je naterao Jovana da pod skupu cenu haračke obaveze moli i, 1424. godine, dobije mir.

Car

Dolazak na presto

Društveno i telesno slomljen, ostareli car Manojlo II Paleolog umire 21. jula 1425. godine, kao monah Matija. Sada novi vasileus i autokrat Romeja postade Jovan. Preostalim su delovima Vizantijskog carstva na Mramornom moru i Peloponezu upravljala su njegova braća kao samostalni vladari. Raskomadano i oslabljeno Carstvo bilo je privredno i finansijski potpuno uništeno. Već su se za vreme Manojla zlatnici kovali veoma retko, a za vreme Jovana vizantijsko kovanje zlatnika potpuno zamire i faktički se prelazi na srebrnu valutu. Jedina svetla tačka u vizantijskom razvoju ostaje Moreja, koju su delili tri careva brata: Teodor Konstantin i Toma. Ova despotovina je i pored strašnog turskog upada 1423. godine odnosila pobede nad susednim latinskim državicama.

Despotovina Moreja

Latinski grof Karlo Toko odlučio je popustiti i sklopio je sporazum sa Jovanom, za čijeg je brata Konstantina, udao svoju nećaku. Posle njegove pogibije u boju sa Romejima, 1427. godine, Konstantin je, pošto je, tim brakom, imao pravo na Karlovu teritoriju, 1428. godine, dobio njegove teritorije na Moreji.

Zatim je Konstantin 1430. godine, nakon duže opsade ušao u Patras i dve godine kasnije je latinska Kneževina Ahaja završila svoj život. Uz izuzetak mletačkih kolonija Korona i Modona na jugozapadu i Nauplije i Argosa na Istoku, celi Peloponez je bio pod vlašću Romeja. Tako se završila borba Romeja i Franaka, koja je trajala još od vremena cara Mihajla VIII Paleologa. Za ovu pobedu najzaslužniji je bio carev brat Konstantin. Suprotnost između klonulog vizantijskog središta i ekspanzionističke južne provincije sada je došla do izražaja još jače nego za Jovanova prethodnika.

Turska osvajanja

Portret cara Jovana Paleologa.

Turski sultan Murat II (1421-1451) preduze napad protiv Vizantije.

On opsede Solun, pošto je bio ne zadovoljan što je u njemu, od leta 1423, vladao Jovanov mlađi brat, despot Andronik, pod vrhovnom vlašću Mletačke republike. U gradu je zbog opsade izbila glad, pa je Andronik morao plaćati 100 000 aspri godišnje. Andronik je pokušao pregovorima da spasi grad, ali danak je podignut na 150 000, a kasnije na 300 000 aspri. Ovo pregovaranje i cenjkanje je bilo uzaludno, jer se 29. marta 1430. godine sultan pojavio pred gradom sa pomoćnim odredima srpskog despotovića i posle kraće borbe, osvojio je grad. S padom Soluna u turske ruke je pao silan plen. Naročito je bilo mnogo roblja, koje se prodavalo po vrlo niskim cenama. Tako je, na pr., prodato 14 kaluđera za 100 zlatnih florina. S odobrenjem Turaka despot je otkupio mnogo roblje, koje je dobrim delom dolazilo u Srbiju i nalazilo zaštite kod despotice Jerine i njenog brata Tome Kantakuzina. U srpskim redovima nije bilo rado gledano to okupljanje Grka na srpskom dvoru i jačanje njihova uticaja. Ali, Srbija je postala prirodan zbeg intelektualnih radnika iz propalih hrišćanskih država, i njen dvor, kao i dvor vlaških gospodara, bio je vrlo darežljiv prema beguncima iz Bugarske, Grčke i Albanije.

Posle uzimanja Soluna počelo je tursko osvajanje Epira i Albanije. Jedna sultanova vojska, koju je vodio Isa-beg, a u kojoj se nalazio i srpski despotović Grgur, napala je Albaniju. Turci su četiri grada porušili, a u dva su uveli svoje posade; Ivana Kastariota, gospodara Albanije, sama ostavili su kao svog vazala. Verovatno po želji srpskog despotovića upali su Turci i na mletačko područje, udarajući, naročito, za kaznu, na oblast Gojčina Crnojevića i Tanuša Dukađina i pleneći sve do Skadra. U Danju je ostavljen Turčin kao zapovednik grada. Jedan dubrovački izveštaj od 3. juna 1430. kazuje, da se Grgur posle toga vratio u Srbiju nagrađen "dovoljno" od sultana.

Moreja je već bila opljačkana (1423. ); sam sultan upade u Bosnu i Arbaniju, a vlaškom knezu nametnu danak. Grčko carstvo, na izdisaju, obuhvatalo je osim Carigrada i obližnjeg predela do Derkona i Silimvrije (Silivri) samo još nekoliko oblasti rasutih po primorju, Anhijal, Mesimvriju, Atos i Peloponez koji, skoro potpuno povraćen od Latina, postade tada neka vrsta središta grčke narodnosti, ali i to je sve kasnije izgubljeno.

Carigrad, neosvojiva tvrđava, jedini ostade i izgledalo je da on sam za sebe sačinjava celo carstvo.

Odnosi sa Srbijom

Sa Srbijom car je održavao srdačne odnose. Spajala ih je ne samo zajednička sudbina prema Turcima, nego i rodbinske veze. Smatrajući čin despota kao priznanje vizantijskog dvora, koje mora biti naročito naglašeno i prema njegovoj ličnosti, srpski despot Đurađ je vodio pregovore o tom u Carigradu. U zimu 1434/5. doneo mu je poseban izaslanik cara Jovana VIII, Đorđe Filantropin, znake i priznanje despotskog dostojanstva. U starije vreme carigradski dvor mogao bi iz ovog akta izvoditi dalekosežnije zaključke; u ovo doba i on je sam bio svestan da to ne ide dalje od ljubaznosti dvaju ugroženih dvorova, koji su tražili više uzajamnog dodira.

U odnosu prema Vizantiji, s kojom je imao i porodičnih i privrednih veza, despot se trudio da bude ne samo ispravan nego i pravi prijatelj. Carigradski bedemi nose na dva mesta jasne pomene o tom, da je despot svojim sredstvima pomagao obnavljanje carigradskog zida, da bi ga osposobio za odbranu. Radio je to upravo u ono vreme, kad je odbijao da sudeluje u mađarskom pohodu, 1447/8. godine. St. Novaković je dao tačno objašnjenje za tu politiku.

Ne mogavši naći konačno spasenje srpske države u savezima preko Dunava, koji su u samom začetku grizle svakojake političke bolesti, sedi se despot bacio na poslednji bedem istočnog hrišćanstva. I on je pomagao da se taj bedem utvrđuje bez sumnje ne što je mislio da se može odbraniti, nego što je video da je tu bio početak i da će tu biti svršetak velike balkanske drame.

Verska politika

Čovek koga je nacrtao Benoco Gocoli 1459. godine, pretpostavlja se da je to car Jovan.

Pričalo se da je na samrti stari car Manojlo upozorio sina da se ne zavara idejom o uniji; dogovor između Romeja i Latinanije moguć, a unionističkim će se nastojanjima još produbiti raskol, ali koliko god je bio snažan sveopšti vizantijski otpor prema uniji, u Carigradu je uvek bilo uticajnih krugova koji su joj bili skloni i koji su u teškim trenucima videli spas u zbližavanju s Rimom; na čelo tih ljudi sada je stao car Jovan. Već nakon opsade Carigrada 1422. godine, on je kao prestolonaslednik otputovao na zapadne dvorove u potrazi za pomoći, a od 1431. godine tekli su pregovori koji su za cilj imali sklapanje unije.

Dana 24. novembra 1437. god., behu, vizantijski car Jovan VIII, morejski despot Dimitrije i patrijarh Josif, zbog turskog pritiska, preduzeli očajnički korak; otišli su sa velikom pratnjom sačinjenom od nekoliko mitropolita i brojnih episkopa i igumana u Italiju, da pregovaraju s papom o crkvenoj uniji i da, u isto vreme, traže i pomoć zapadnih hrišćana za borbu protiv Turaka. Jovan je u Carigradu kao regenta postavio brata Konstantina, čime se završio sukob između braće na Moreji.

Ovi su stigli u italijanski grad Feraru proleća 1438. godine, gde su 9. aprila počeli pregovori. Na tim pregovorima, prvo u Ferari, a kasnije u Firenci, uvek je iznova dolazilo da žestokih rasprava. Ogorčen otpor prema Latinima i uniji pružao je mitropolit Efesa, Marko. Ti pregovori otegli su se, zbog antipapskog Bazelskog sabora, više od godina dana i doveli su 6. jula 1439. do svečanog proglašenja spajanja istočne i zapadne crkve u firentinskoj katedrali, gde je kardinal Julijan Ćezarini proglasio uniju na latinskom, a arhiepiskop Nikeje, Vesarion na grčkom jeziku. Sam car potpisa sa papom Evgenijem IV na crkvenom saboru u Firenci ugovor koji učini kraj šizmi.

Kao Mihailo VIII, i on naiđe na upornu nepomirljivost pravoslavnog sveštenstva i naroda koji su bili ubeđeni da su, uprkos svim obećanjima, Latini težili "uništenju grčke države, plemena i imena". Jovan VIII je te godine dolazio u Italiju, Francusku, Englesku da moli za pomoć i postigao su samo ljubazan prijem i lepa obećanja.

Car se ovim nadao da će mu papa pomoći odbraniti Vizantiju od turskog zavojevača i obnoviti je, a patrijarh je time priznao prvenstvo pape. Doduše rečenica o papinom prvenstvu bila je izložena vrlo neodređeno, a Romejima je dopušteno i da zadrže svoj crkveni obred, ali se u svim spornim tačkama odlučilo u papinu korist.

Činilo se da je ideja unije odnela još veću pobedu nego u danima Lionskog sabora, budući da se ovaj put car lično pojavio pred većem, a s njime su papino prvenstvo priznali i najviši predstavnici Vizantijske crkve, ali zapravo, firentanskim zaključcima još nije bilo ništa postignuto. Obistinila su se predviđanja da će zaključci unije samo doprineti produbljenju raskola. Vizantijski se narod sa fanatičnom strašću suprotstavio dogovorima iz Ferare i Firence, i dok su sva nagovaranja pristalica unije ostala bez učinka, vatrene propovedi Marka Efeškog posvuda su nailazile na snažan odjek. Pokazalo se da je firentanska unija ima čak i manje pristalica od Lionske; s jedne strane zato što je rodonačelnik dinastije Paleologa znao mnogo snažnije od Jovana nametnuti svoju volju Romejima, a s druge strane zato što je unija 1274. godine, čiji je zadatak bio zaštita Vizantije od latinskih osvajačkih težnji, rezultirala je stvarnim političkim dobitkom, dok je unija iz 1439. godine, koja je trebalo da Vizantiju spase od Turaka, takav rezultat nije mogla ni imati.

Srebrnjak sa likom cara Jovana VIII Paleologa na aversu i putovanja na Firentanski sabor, na reversu novčića.

Umesto da dovede pomoć protiv spoljašnjeg neprijatelja, unija je gurnula Vizantiju u unutrašnje borbe, posejala je neprijateljstvo i međusobnu mržnju među vizantijskim stanovništvom i oduzela Carstvu i poslednji ostatak ugleda koji je imalo sa one strane granica, u slovenskim zemljama. Velika je moskovska kneževina, koja je bila daleko od krize u kojoj se nalazila Vizantija, a sami su ga Vizantinci odgojili u mržnji prema Rimu, u obraćanju velikog kneza Vasilija i carigradskog patrijarha, Jovan vide veliku izdaju. Veliki knez je potom svrgao Romeja Isidora, ruskog mitropolita, zbog toga što je bio istaknuti zastupnik unionističke stranke, nakon njegova povratka iz Firence i bacio ga u tamnicu. Od tad je Moskva sama birala mitropolite. Okrenula se od otpadničke Vizantije, koja je izdajom prave vere proigrala pravo na vođstvo u pravoslavnom svetu. Tako je Rusija izgubljena, a u samoj je Vizantiji izazvan ogorčeni razdor, dok se u Rimu nije dobilo takoreći ništa. Očekivan krstaški rat nije još zadugo sazvan, a unija nije bila prihvaćena u Carigradu, pa su Katolička i Pravoslavna crkva i dalje stajale jedna nasuprot drugoj, i dok se vizantijski narod nepokolebljivo držao svoje vere, najznačajniji su borci za uniju, konzervativno potpuno prešli na stranu Rima, a vođe Vizantijske unioističke stranke, učeni Vesarion i Isidor, koji je pobegao iz tamnice, pobegli su papi i postali su čak i sukardinali katoličke crkve. Iako nije postignut nikakav pozitivan politički učinak, pregovori u Ferari i Firenci izazvali su gnev sultana Murata, pa ga je Jovan sada morao umirivati pokušavajući da ga uveri da su ti pregovori bili isključivo religijske prirode, ipak stvarne poteškoće za osmansku vlast nastupile su sa druge strane.

Krstaški ratovi protiv Osmanlija

Pred krstaški rat

Statua Janoša Hunjadija u Budimpešti.

Janoš Hunjadi, ili u srpskim narodnim pesmama poznatiji Sibinjanin Janko, bio je vlaškog porekla, sin jednog plemića Vojka, kome je kralj Sigismund 1409. god. poklonio grad Hunjad. Mladi Janko služio je jedno vreme u vojsci srpskog despota Stevana, pa je posle despotove smrti došao ugarskom kralju Sigismundu. Bio je sav vojnik. Njemu se upisuje u zaslugu da je znatno razradio vojničku organizaciju Ugarsku, koju je kralj Sigismund izvodio poslednjih godina svoga života. Njega je 1441. god. postavio ugarski kralj Vladislav za zapovednika južne granice sa sedištem u Beogradu. Čim je došao na svoju novu dužnost Janko je postao aktivan. Već u jesen 1441. izvršio je on jedan zalet duboko u Srbiju i potukao je vojsku namesnika Isa-bega, koja je htela da mu preseče put i otme plen. Da bi mogli pratiti kretanja Mađara oko Beograda podigli su Turci 1442. god. na Avali grad, sa koga se imao širok pregled cele oblasti sve do Dunava.

Od te godine počeše se sve češće i sa više strana dizati glasovi, da je potrebno obrazovati jednu veliku hrišćansku ligu protiv Turaka. Naročito su bili aktivni Jovanovci s Rodosa, ugrožavani od Muslimana iz Egipta. Oni su zazivali u pomoć papu i zapadne sile moleći ih da ne dozvole propast hrišćana. U tom smislu izjašnjavala se i Dubrovačka republika, predlažući ne samo zajedničku odbranu, nego i zajednički napad, i to i sa kopna i sa mora. Pomoć je stalno tražio i Jovan. Usled građanskog rata, koji je nastao zbog dinastičkih spletaka, Carigrad se u proleće 1442. nalazio u ozbiljnoj opasnosti. Papa je smatrao za svoju dužnost da pomogne prijatelje, koji mu nedavno behu priznali vrhovnu duhovnu vlast. I pregao je sa svim svojim autoritetom, da se hrišćanski savez ostvari. Odlična pomagača našao je u rečitom i oduševljenom kardinalu Julijanu Ćezariniju. Ovaj energični čovek uspeo je, da tokom 1442. god. potpuno utiša sve protivnike u Mađarskoj i da tamo rasplamti ratnički duh.

Da Ćezarini postigne potpun uspeh doprineli su i sami Turci. Jedna njihova vojska beše prodrla preko vlaške u Erdelj, ali je Hunjadi u martu 1442. presreo i sasvim razbio. Drugu pobedu odneo je Janko u septembru na Jalosinici, u Vlaškoj, pobedivši samog rumeliskog beglergeba Šehabedila, koji je vodio na 80.000 vojske. Te dve pobede silno digoše duh kod Mađara. Hunjadi postade proslavljen vitez i nada hrišćanstva. Naše narodne pesme slave ga skoro kao kakva našeg junaka. Svi ljudi od akcije behu stekli uverenje, da ove turske poraze treba iskoristiti do kraja i proširiti uspehe. Sam sultan, iznenađen prvim porazom i zauzet borbom s Karamanskim emiratom u Maloj Aziji, požuri da sklopi mir. Već u julu nalazio se njegov poslanik u Budimu. Ali bez uspeha. Despot svojim ličnim uticajem i novcem, kardinal Ćezarini i Hunjadi sa ratničkom strankom pretegoše. Oni su hteli bezuvetan nastavak rata, smatrajući sultanovu ponudu kao znak slabosti. Papa Evgenije objavio je 28. jula oprost grehova svima, koji budu štogod doprineli za rat protiv Turaka. Posle mađarske pobede u Vlaškoj uputi papa o novoj godini 1443. novu bulu saopštavajući, da za pobedu hrišćanske stvari žrtvuje petinu svojih prihoda. Krajem februara 1443. mađarski sabor u Budimu donese odluku, da se počne velika ofanziva, koju će voditi sam kralj. Kad maja meseca stigoše glasovi o turskim porazima u Maloj Aziji i kad se čak pronela vest, da je sultan, poražen, umro na nekom ostrvu, stvar osetno krenu na bolje. Hunjadi je postao toliki optimista, da je u jednom pismu despotu izricao nadu, kako Turci, uplašeni glasovima da na njih ide vojska od 30.000 konjanika, neće smeti ni da sačekaju hrišćane, nego će, ostavljajući gradove i sva dobra, nagnuti preko mora. "Turska država nikad nije bila tako stešnjena i očajna kao što je sad", kazivalo je to pismo s puno uverenja.

Duga vojna

Đurađ Branković, srpski despot, jedan od vođa krstaškog rata protiv Osmanlija i carev saveznik

Krajem juna 1443. izdate su prve naredbe, da se hrišćanska vojska upućuje prema Beogradu, a sam kralj krenuo je na jug meseca septembra. S njim su išli despot i Hunjadi. Za despota se priča, da nije žalio sredstava da bi samo skupio što više i što bolju vojsku. Broj ratnika cenio se na 25.000 konjanika i strelaca. S hrišćanima pristade i vlaški vojvoda Drakul, koji se beše odmetnuo od sultana. Krajem septembra ili početkom oktobra prešla je hrišćanska vojska Dunav kod Beograda i stavila se pod vođstvo iskusnog despota. Uz despota je bilo oko 8.000 srpskih boraca, a pridružio mu se i srebrenički vojvoda Petar Kovačević sa 600 konjanika. Napredovanje je, sa velikim oduševljenjem, išlo veoma brzo. Hrišćanska avangarda od 12.000 konjanika, koju je vodio Hunjadi, porazila je 3. novembra rumelijskog beglerbega u polju ispred Niša, omevši mu tu koncentraciju vojske. Ovaj poraz silno je zbunio Turke i na bojnom polju i u zaleđini. Oni zadugo posle toga nisu bili sposobni za veći otpor. Početkom decembra Sofija je bez otpora bila pala u hrišćanske ruke, a prodiranje se nastavilo i dalje. Hrišćanska vojska sada upade u Trakiju, onde je, međutim, turski otpor postao snažniji. Pred dobro utvrđenim klancima Srednje Gore moralo se stati, jer su Turci kod Zlatice spremili snažan otpor. A. Iširkov misli, da je do hrišćansko-turskog sukoba došlo pred Mominom Klisurom, preko koje su hrišćani mislili da zaobiđu jake turske položaje u Trajanovim Vratima. Zbog zime, koja je nastala, i nezgodnog snabdevanja, i ovog otpora hrišćani su prekinuli dalju ofanzivu i počeli povlačenje. Turci su pokušali da hrišćanima pri odstupanju zadaju što više udaraca, ali su kod Melštice i Kunovice, prvih dana 1444. godine, pretrpeli ponovo teške poraze. Naročito je ovaj drugi bio osetan. Turci su ga pripisivali izdaji tesalskog zapovednika Turhan-paše, koji da je bio u vezi sa despotom.

Između saveznika izbile su povodom povlačenja velike nesuglasice. Despot je bio protiv povlačenja, naročito ako bude uzeo brži tempo. Bojao se, da se tim ne izgube i moralne i teritorijalne tekovine rata i da se ne da Turcima mogućnosti, da se bolje pripreme za borbe na tom istom području. On se sav zalagao, da vojska preko zime ostane bar u Srbiji. Odatle, pošto je svršila polovinu velikog posla, ona na proleće može nastaviti sa akcijom, pošto se ne mora sve počinjati iznova. On se obavezivao, da će se sam brinuti za snabdevanje vojske, a nudio je i 100.000 dukata novčane potpore. Hteo je da na svaki način zadrži tek oslobođenu Srbiju. Ali Mađari, izmoreni i istrošeni, i sa duhom kondotjera, koji su posle svršenog posla hteli odmora, nisu nikako pristajali na to. Oni pohitaše da se vrate u Mađarsku. Krajem januara 1444. cela vojska, s kraljem i despotom, skupila se u Beogradu i oko njega i odmah prelazila dalje.

Hrišćanska pobeda izazvala je mnoge nade u balkanskih naroda. Neki od njih digoše se na oružje. Novobrđani digoše ustanak, ali biše brzo savladani. Nešto više uspeha postiže, u Albaniji, smeli Skender-beg (Đurađ Kastariot). U njemu, rano poturčenom, bilo se već ranije probudilo staro versko, a donekle i narodno osećanje. Ostavivši Turke i islam on se bio vratio u svoje albanske planine. Sada, na glas o pobedi hrišćana, on zauze Kroju i poče ogorčenu, i uglavnom uspešnu, borbu protiv Turaka. Skender-begovi uspesi su izazvali čuđenje u hrišćanskom svetu. Brat vizantijskog cara, despot Konstantin Dragaš, predavši regentstvo u Carigradu bratu Teodoru, poče oslobađanje Moreje, a u isto vreme izbi ustanak i u Tesaliji. Izgledalo je jedno vreme, da je ceo Balkan ustao protiv Turaka i da neće trebati mnogo, pa da se evropska Turska potpuno potpali. Ali je osnovni preduvet za to bio taj, da se početa akcija razvija s planom, u dugom dahu, a da ne dobija karakter improvizovane ekspedicije, koja pored svih privremenih uspeha, nije mogla izmeniti opšteg položaja.

Konstantin je, ubrzo potom, osvojio veći deo Moreje sa središtem u Mistri. Njegovo pravo delo bila je ponovna izgradnja Heksamilonskog zida na Istmosu, koji su Turci razorili 1423. godine. Jovan se 1443. godine probio u srednju Grčku i osvojio Atinu i Tebu. Knez Atine, Nerio II Akijuli, koji je do tad Turcima plaćao danak, morao je priznati vrhovnu vlast despota Mistre i plaćati mu danak.

Nastavak rata

Slika Jana Matejka iz 1879. godine, koja predstavlja bitku kod Varne

U aprilu 1444. doneseno je na budimskom saboru rešenje, da se nastavi borba protiv Turaka, i to sa kopnenim snagama i sa flotom. I doista, 22. juna krenula je iz Mletaka flota od 16 galija, 8 papskih i 8 Republičinih, a dve nedelje docnije pošla je za njima i armada burgundskog duke. Ta je flota imala zadatak, da jednim delom sprečava prelazak turske vojske iz Male Azije u Evropu, a drugim da na Dunavu pomaže prelazak saveznika na tursko područje. Uz savezničke lađe imala se pridružiti i vizantijska flota. Ipak još istog meseca stigli su ugarski poslanici u Jedrene, gde su sklopili mir sa sultanom na deset godina. Tim mirom sultan je vratio nezavisnost Srbiji i Vlaška je oslobođena plaćanja danka Turcima. Nakon što se zakleo na poštovanje mira, sultan se okrenuo ratu u Maloj Aziji.

Krajem jula mir je potpisan u Segedinu. Iako je mir bio koristan za hrišćane među samim njima je došlo do razočarenja, a posebno u rimskoj kuriji, koja je bila zadivljena novim uspesima, pa je poslala mletačku flotu, pošto je mislila da se Turci mogu lako proterati iz Evrope. Kardinal Julijan Cezarini je neodlučnog i mladog ugarskog kralja oslobodio položene zakletve i već je u septembru hrišćanska vojska ponovo krenula u napad. Međutim, njene su se snage znatno znatno istopile, a pre svega su joj nedostajale srpske trupe, budući da je srpski despot Đurađ Branković, zadovoljan sporazumom potpuno isključio iz poduhvata. Uzdajući se u podršku mletačke flote, vojska je krenula prema Crnom moru

Vojska je 20. septembra 1444. stigla u Oršavu i tu počela prelaziti Dunav. Kroz Srbiju se nije išlo. Jedno zbog despotova držanja, a drugo što se činilo, da je preko Bugarske neposredniji put za Carigrad. Hrišćanska vojska, većinom konjica, brojala je 16.000 ljudi, kojoj se pridružilo 4.000 Vlaha. Nakon iscrpljujućeg oktobarskog marša, vojska je početkom novembra izbila na Crnomorsku obalu. Međutim, mletačka flota, kojoj su se pridružile i dve dubrovačke galije, nije uspela sprečiti priliv Turskih trupa iz Male Azije.

U žestokoj bici kod Varne je došlo do odlučne bitke 10. novembra. Sa brojnom nadmoćnošću Turci, pod vođstvom sultana Murata, su strahovito porazili hrišćane, posle duge i promenljive borbe. Pogiboše ugarski kralj Vladislav i mnogi ugledni mađarski velikaši, među kojima i Kardinal Cezarini, stvarni začetnik krstaškoga rata. Spasao se najveći ugarski vojskovođa Janoš Hunjadi sa malim brojem vojnika. Sada propade poslednji pokušaj koji su hrišćanski narodi preduzeli na Istoku, a poraz je bio teži nego onaj kod Nikopolja 48 godina ranije, a obeshrabrenje hrišćana je bilo potpunije nego u ono vreme.

Posledice i Kosovski krstaški rat

Druga kosovska bitka

Ponesen pobedom sultan je ljuto kaznio sve one, koji mu se behu zamerili. Uplašene jadranske republike, Mleci i Dubrovnik, pohitaše da opravdaju svoje učešće bacajući svu krivicu na papsku kuriju. Despot Đurađ ostao je pošteđen. Šta više, imao je i izvesnog uticaja na turskom dvoru. Dubrovčani, na primer, zahvaljuju samo njemu što je sultan 1447. god. sklopio s njima mir.

Jadni car Jovan morao je sačekati pobednika sa čestitkama i počasnim darovima. Konstantin je, međutim, nastavio svoje osvajačke pohode u Grčkoj. On je ponovo osvanuo u Beotiji i proširio svoju vlast na Fokis i ostalu Grčku sve do Pinda. Činilo se da u poslednjem trenutku na drevnom helenskom tlu izrasta nova Grčka kao naslednica Vizantije, ali je smelog despota ubrzo stigla osveta pobednika iz Varne. Murat je 1446. godine s velikom vojskom upao u Grčku i ubrzo pokorio zemlje srednje Grčke. Vizantijski mu se despot uspeo suprotstaviti tek na Heksamilionskom zidu, ali turska topovska vatra razorila je i tu prepreku: 10. decembra 1446. Heksamilion je osvojen, a bitka je odlučena. Turci su u ovom pohodu opustošili vizantijske gradove i sela te odveli sa sobom 60 000 zarobljenika. Despotu je ipak zajamčen mir u zamenu za obaveze plaćanja danka, budući da je sultan morao ratovati protiv Skender-bega i Hunjadija.

Početkom septembra 1448. prešao je Hunjadi, u nov krstaški rat protiv Turaka, s vojskom od 70.000 ljudi u Srbiju i pozivao despota da mu se pridruži. Despot mu je, preko svog "rizničkog čelnika", t. j. ministra finansija, Dubrovčanina Paskoja Sorkočevića, objašnjavao svoje uzdržavanje. Hunjadijeva vojska bila je, doista, velika i snažna, s većim delom konjice, ali je despot ipak sumnjao, jer je i turska snaga bila impozantna. Sem toga, on se od celog tog pohoda nije nadao nekoj većoj neposrednoj koristi za Srbiju. Oslobođenje od turskog pritiska vodilo bi ga u sve veću zavisnost od Mađara, koji su, isto tako, bili nepouzdani prijatelji. Držanje kralja Tomaša ne bi moglo biti onako prema despotu i Srbiji, da su Mađari hteli pokazati kako ne žele sukoba i slabljenja svojih prijatelja na izloženim mestima. Od pohoda na Varnu odnosi između despota i Mađara bili su uopšte osetno ohladneli. Despot je ovog puta otišao čak tako daleko, da je preko Sorkočevića obavestio sultana i o prelasku mađarske vojske i o njenoj snazi. Sultan Murat, koji se u to vreme nalazio pod Krojom u Albaniji, napustio je odmah opsadu tog grada i pošao u susret Mađarima.

Konstantin Paleolog, carev mlađi brat, poddespot i despot Moreje, regent i naslednik na prestolu.

Ljut što nije pridobio despota za savez Hunjadi je pustio svojoj vojsci, da se ponaša u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji. Ogromna vojska, sa 2.000 kola, imala je velikih potreba i njen prolazak, da su odnosi bili i srdačniji, ne bi bio izveden bez sukoba i tereta za stanovništvo. Mađarska vojska je prošla kroz Kruševac, odatle kroz Jankovu Klisuru (koja otad i nosi to ime) i Toplicu na Kosovo. Kad je 17. oktobra Hunjadi izbio na Kosovo zatekao je već tursku vojsku, još veću i bolje opremljenu, pod zapovedništvom samog sultana. Turci su jednim delom zaobišli hrišćane i udarili im s leđa. U najodlučniji čas bitke prešao je vlaški vojvoda Dan sa 8.000 svojih Vlaha iz mađarske u tursku vojsku. Ta izdaja prenela se, posle, u narodnom predanju, na prvu kosovsku bitku između Srba i Turaka. U strahovitoj borbi, koja je trajala tri dana, Mađari su bili potpuno potučeni. Izgubili su 17.000 mrtvih junaka. Među poginulima nalazio se i Hunjadijev sestrić, Janjoš Sekelj, u srpskim narodnim pesmama poznat kao Banović Sekula, hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac, i mnogi drugi. Pomen o toj pogibiji sačuvale su mnoge narodne pesme, a naročito dalmatinske bugarštice, a u srpskom narodu se i do danas održala uzrečica:

Stradao kao Janko na Kosovu.

Smrt

Car Jovan VIII je 31. oktobra 1448. godine umro bez potomstva, a budući da mu je nedugo pre toga umro brat Teodor, na carskom ga je prestolu nasledio odvažni despot Konstantin Dragaš, koji je taj naziv dobio po svojoj majci Jeleni iz srpske kneževske porodice Dragaša u istočnoj Makedoniji. Konstantin se 6. januara krunisao za cara u Moreji, a dva meseca kasnije ušao u prestolnicu. Vladavinu Morejom delili su njegova braća Toma i Dimitrije.

Na žalost, u Vizantiji, nije bilo sloge među carskim srodnicima; u vlastoljublju i grabljivosti pojedini članovi dinastije uvlačili su sami Turke u svoje međusobice i pripremali im, već i inače dosta prokrčeni, put do carigradskih bedema. Caru Konstanitnu nije bilo teško da predvidi opasnost koja se spremala.

Porodično stablo

16. Mihajlo IX Paleolog

8. Andronik III Paleolog

17. Rita od Jermenije

4. Jovan V Paleolog

18. Amedeo V od Savoje

9. Ana Savojska

19. Marija od Brabanta

2. Manojlo II Paleolog

20. Mihajlo Kantakuzin

10. Jovan VI Kantakuzin

21. Teodora Paleolog Anđel

5. Jelena Kantakuzin

22. Andronik Asen

11. Irina Asen

23. Tarchaneiotissa

1. Jovan VIII Paleolog

12. Dejan

6. Konstantin Dragaš

26. Stefan Uroš III Dečanski

13. Teodora Nemanjić

27. Marija Paleolog

3. Jelena Dragaš

Literatura

• Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. prošireno izd.). Cambridge University Press. 
• Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. izd.). Cambridge University Press. 
• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Šarl Dil Istorija vizantijskog carstva — Vikizvornik
• Sfrances, Georgije (2011). Hronika — Pad Vizantijskog carstva. (dvojezično: grčki izvornik i srpski prevod), preveo i priredio Mladen Stanković, Predanjske studije, Beograd. ISBN 978-86-909225-5-0. 
• Đurić, Ivan (1984). Sumrak Vizantije: Vreme Jovana VIII Paleologa 1392-1448. Beograd: Narodna knjiga.